Zbog če­ga su to­a­le­ti u ne­kim ka­fi­ći­ma oba­sja­ni pla­vim sve­tlom? Ko­ja je, za­bo­ga, svr­ha uko­še­nih klu­pa na ko­je čo­vek ne mo­že nor­mal­no da sed­ne ne­go su sa­mo za na­sla­nja­nje? Za­što bi ne­kom pa­lo na pa­met da ogra­đu­je ćo­ško­ve? Ot­kud go­mi­le ka­me­nja is­pod mo­sto­va? I šta će šilj­ci is­pred jed­nog bu­ti­ka usred cen­tra Be­o­gra­da?
Od­go­vor na ova pi­ta­nja kri­je se u „ne­pri­ja­telj­skoj ar­hi­tek­tu­ri” ko­ja se na­zi­va još i od­bram­be­nom. Reč je, ka­ko ob­ja­šnja­va Se­le­na Sa­vić, je­dan od auto­ra u sve­tu če­sto ci­ti­ra­ne knji­ge „Ne­pri­jat­ni di­zajn”, o sva­kom na­mer­no upo­tre­blje­nom ob­li­ku, objek­tu i efek­tu u pro­sto­ru ko­ji nje­go­vu upo­tre­bu či­ni ne­mo­gu­ćom za od­re­đe­nu ak­tiv­nost ili gru­pu lju­di. Ar­hi­tek­ta sa pre­bi­va­li­štem u Lo­za­ni pri­me­re ova­kve ar­hi­tek­tu­re is­tra­ži­va­la je za­jed­no sa umet­ni­kom i di­zaj­ne­rom Gor­da­nom Sa­vi­či­ćem. 

– Naj­če­šće sre­će­mo efek­te i ur­ba­ni mo­bi­li­jar usme­re­ne pro­tiv bes­kuć­ni­ka. Tu su klu­pe sa dr­ška­ma za ru­ke, raz­ne vr­ste bo­dlji­ka­vih ili ne­rav­nih po­vr­ši­na kao što su ka­me­nje i koc­ke, pa čak i vo­da ko­ja ka­plje sa ta­va­ni­ce. Ova re­še­nja su to­li­ko ras­pro­stra­nje­na u sve­tu da se sti­če uti­sak da se ne­kad pri­me­nju­ju čak i ka­da po­tre­be za­pra­vo ne­ma ili ka­da je ri­zik za ne­že­lje­nom upo­tre­bom pro­sto­ra mi­ni­ma­lan – na­vo­di Se­le­na u pi­sa­nim od­go­vo­ri­ma „Po­li­ti­ci” i do­da­je da su u to­ku is­tra­ži­va­nja pri­me­re ova­kvog di­zaj­na pro­na­šli u Bra­zi­lu, Fran­cu­skoj, En­gle­skoj, Austri­ji, Ho­lan­di­ji, Ne­mač­koj, In­di­ji, Ja­pa­nu i, na­rav­no, u Sr­bi­ji.
Osim bes­kuć­ni­ka ko­ji se na raz­li­či­te na­či­ne obes­hra­bru­ju ka­da že­le da pri­leg­nu i od­mo­re na ne­kom me­stu gde to ni­je pred­vi­đe­no, ne­pri­jat­ni di­zajn ima pik i na skej­te­re, ali i na pti­ce, a u fo­ku­su su i dru­ge ka­te­go­ri­je sta­nov­ni­štva.
Ne že­li­mo da da­je­mo ide­je oni­ma ko­ji gun­đa­ju na gra­ju omla­di­ne, ali u spre­ča­va­nju ta­kvih oku­plja­nja mla­dih u sve­tu je kre­a­tiv­nost bez­gra­nič­na. „Mo­ski­to ure­đa­ji” ta­ko emi­tu­ju ul­tra­zvuk ko­ji mo­gu da ču­ju sa­mo ado­le­scen­ti uz­ra­sta do 25 go­di­na, a pink sve­tlo, ve­ro­va­li ili ne, de­cu po­sti­di is­ti­ču­ći im bu­bu­lji­ce i dru­ge ne­sa­vr­še­no­sti na ko­ži li­ca. Sve­tlo se ko­ri­sti i pro­tiv in­tra­ve­no­znih ovi­sni­ka u jav­nim to­a­le­ti­ma. Pla­va bo­ja ko­ja se u nji­ma po­sta­vlja ote­ža­va im pro­na­la­že­nje ve­ne u ko­ju bi ubri­zga­li dro­gu. 
– Za­stup­ni­ci ovih re­še­nja in­si­sti­ra­ju da je bo­lje da uči­ni­mo par­ko­ve i tr­go­ve pri­jat­nim za na­šu de­cu ne­go da se bri­ne­mo da li smo i u ko­joj me­ri ošte­ti­li bes­kuć­ni­ke. Mi mi­sli­mo da ni­je ta­ko. Od­bram­be­na ar­hi­tek­tu­ra ima uvek po­zi­tiv­nu svr­hu. Ona ga­ran­tu­je hi­gi­je­nu i bez­bed­nost jav­nog pro­sto­ra, ali na­čin na ko­ji to či­ni je ipak uvek pro­ble­ma­ti­čan i uvek se mo­že do­ve­sti u pi­ta­nje – pri­ča Se­le­na. 
Ka­da su osva­nu­li šilj­ci usme­re­ni pro­tiv nji­ho­vih kom­ši­ja, Be­o­gra­đa­ni su, na­rav­no, re­a­go­va­li bur­no. Zbog nji­ho­vih po­ru­ka na dru­štve­nim mre­ža­ma i ce­lo­dnev­ne ne­ga­tiv­ne kam­pa­nje na in­ter­ne­tu, po­zna­ti brend bo­dlje je br­že-bo­lje i uklo­nio. 

Za Bo­ja­na Ko­va­če­vi­ća, ar­hi­tek­tu, ova epi­zo­da je­ste za osu­du, ali, do­da­je on, ne tre­ba do­no­si­ti ge­ne­ral­ne za­ključ­ke o ele­men­ti­ma ko­ji ar­hi­tek­tu­ru ču­va­ju od lo­ših po­ja­va, ne mi­sle­ći pri­tom na lju­de. 
– U Bar­se­lo­ni ču­ve­ni Gu­elj park još ču­ve­ni­jeg An­to­ni­ja Ga­u­di­ja pre­kri­ven je ži­ca­ma ko­je spre­ča­va­ju pti­ce da une­re­đu­ju taj iz­u­ze­tan obje­kat. Ka­da sam to pr­vi put vi­deo bio sam za­ču­đen, ali sam po­sle shva­tio da ta­kva in­ter­ven­ci­ja ima smi­sla jer ču­va zda­nje u par­ku od ne­pri­jat­nih tra­go­va pri­su­stva ži­vo­ti­nja – ob­ja­šnja­va Ko­va­če­vić i na­gla­ša­va da ter­min ne­pri­ja­telj­ska ar­hi­tek­tu­ra ni­je naj­sreć­ni­ji i da bi pre tre­ba­lo go­vo­ri­ti o ne­pri­ja­telj­skim ele­men­ti­ma ar­hi­tek­tu­re ili ele­men­ti­ma po ili na ar­hi­tek­tu­ri kao nje­nim do­da­ci­ma.  

Glavna terasa Guelj parka u Barseloni na kojoj su postavljene vertikalne i kose žičane bodlje kao zaštita od ptica

Ta­kvi ne­pri­ja­telj­ski ele­men­ti, šilj­ci pro­tiv bes­kuć­ni­ka po­sta­vlje­ni 2014. is­pred ula­za u no­ve stam­be­ne objek­te, bi­li su na me­ti be­snih gra­đa­na u Lon­do­nu. Jav­nost se ta­da po­bu­ni­la, a ni­je iz­o­sta­la ni re­ak­ci­ja ta­da­šnjeg gra­do­na­čel­ni­ka Lon­do­na Bo­ri­sa Džon­so­na ko­ji je zah­te­vao da se uklo­ne na­zvav­ši ih „ru­žnim i glu­pim”. Epi­log je bio isti kao i u pre­sto­ni­ci Sr­bi­je.  
Ali ne pri­vu­ku svi slu­ča­je­vi ne­pri­jat­nog di­zaj­na ovo­li­ko pa­žnje i ne mo­bi­li­šu po­pu­li­stič­ke igra­če, sma­tra Sa­vić. Mno­gi, slič­ni pri­me­ri i dan-da­nas se na­la­ze u jav­nom pro­sto­ru i po­red njih pro­la­zi­mo bez raz­mi­šlja­nja. 
– Uko­li­ko slu­čaj ima sre­će da iza­zo­ve sna­žnu pa­žnju jav­no­sti, raz­vi­ja se di­sku­si­ja, a even­tu­al­no do­đe i do pri­klad­ne re­ak­ci­je kao što je ukla­nja­nje ši­lja­ka. Ova­kvi su slu­ča­je­vi pre iz­u­ze­tak ne­go pra­vi­lo – ka­že ona.
Sa­vić mi­sli da je po­sta­vlja­nje ova­kvih ogra­ni­če­nja le­gi­tim­no u zo­na­ma u ko­ji­ma se ne vi­di ja­sno raz­gra­ni­če­nje iz­me­đu jav­ne i pri­vat­ne po­vr­ši­ne, kao što je na pri­mer slu­čaj iz­lo­ga be­o­grad­skog bu­ti­ka, ali i dru­gih ko­mer­ci­jal­nih pro­sto­ra. 
– Ali, uko­li­ko bi se na pri­mer de­si­lo da grad­ske vla­sti sa­me po­sta­ve ova­kve in­sta­la­ci­je, di­sku­si­ja bi bi­la dru­ga­či­ja i od­mah bi se po­sta­vi­lo pi­ta­nje bri­ge ko­ju vlast i nje­ne in­sti­tu­ci­je pru­ža­ju naj­si­ro­ma­šni­ji­ma i ugro­že­ni­ma ili na pri­mer pro­ble­ma­tič­noj omla­di­ni. To, me­đu­tim, go­to­vo ni­ka­da ni­je slu­čaj i ne­pri­jat­ni di­zajn cve­ta upra­vo u ovom me­đu­pro­sto­ru, do­stup­nom jav­no­sti, ali u vla­sni­štvu kom­pa­ni­ja – ob­ja­šnja­va Sa­vić.

Oruž­je za ne­pri­klad­no po­na­ša­nje

Se­le­na Sa­vić za­vr­ši­la je Ar­hi­tek­ton­ski fa­kul­tet u Be­o­gra­du i dok­to­ri­ra­la na EPFL-u u Lo­za­ni. Ne­pri­jat­ni di­zajn is­tra­ži­va­la je za­jed­no sa Gor­da­nom Sa­vi­či­ćem, di­zaj­ne­rom i umet­ni­kom iz Be­ča, sa ko­jim je sa­rad­nju po­če­la u Ro­ter­da­mu. Obo­je ži­ve i ra­de u Lo­za­ni gde se i da­lje ba­ve is­tra­ži­va­njem di­zaj­na i ar­hi­tek­tu­re. Nji­ho­va knji­ga „Un­ple­a­sant De­sign” (Ne­pri­jat­ni di­zajn) ob­ja­vlje­na je 2013, a ka­ko ka­že Se­le­na, za­in­te­re­so­va­la ih je ide­ja da di­zajn sam mo­že ima­ti to­li­ku moć i da mo­že bi­ti vr­sta „oruž­ja” pro­tiv ne­pri­klad­nog po­na­ša­nja. 
– Ta­kav di­zajn, ka­da je do­bro spro­ve­den, uma­nju­je po­tre­bu za odr­ža­va­njem i nad­gle­da­njem pro­sto­ra i imo­vi­ne gra­da, kao i pri­vat­nih li­ca. A u to­me baš i je­ste pro­blem ovog pri­stu­pa: ka­da ni­je po­treb­no odr­ža­va­ti i nad­gle­da­ti, on­da su i pra­vi­la po­na­ša­nja na ne­ki na­čin za­cr­ta­na u sa­mom di­zaj­nu i ob­li­ku pro­sto­ra. Gra­đa­ni­ma ne osta­je ni­šta ne­go da po­slu­šno pra­te in­struk­ci­je ko­je im ša­lju klu­pe i lam­pe – za­klju­ču­je Se­le­na.

Od lo­mlje­nog sta­kla do ši­lja­ka

So­ci­o­log Bo­ris Ja­šo­vić pod­se­ća da su lju­di u Sr­bi­ji ra­ni­je ima­li obi­čaj da ku­će ogra­đu­ju vi­so­kim zi­do­vi­ma na ko­ji­ma su sta­vlja­li lo­mlje­na dna od bo­ca da bi spre­či­li one ko­ji že­le da pre­sko­če. Ali, ka­da je reč o slu­ča­ju ši­lja­ka po­sta­vlje­nih is­pred bu­ti­ka u cen­tru gra­da, na­gla­ša­va Ja­šo­vić, ne sme se za­bo­ra­vi­ti da je reč o jav­nom grad­skom pro­sto­ru otvo­re­nom za sve lju­de, a ne o dvo­ri­štu pri­vat­ne ku­će. 
– Ži­vi­mo u dru­štvi­ma, lo­kal­nim i glo­bal­nim, ko­ja pro­fit sta­vlja­ju iz­nad lju­di. Ka­da stva­ri ta­ko sto­je, on­da ni­je te­ško za­klju­či­ti da u ta­kvim dru­štvi­ma čak i ustav­ne ka­te­go­ri­je po­put za­bra­ne dis­kri­mi­na­ci­je bi­va­ju pod­vrg­nu­te zdru­že­nim lo­gi­ka­ma pro­fi­ta i ka­pi­ta­la. U Usta­vu Re­pu­bli­ke Sr­bi­je ja­sno pi­še da se za­bra­nju­je sva­ka dis­kri­mi­na­ci­ja, pa iz­me­đu osta­log i dis­kri­mi­na­ci­ja po osno­vu dru­štve­nog po­re­kla i imo­vin­skog sta­nja. Što zna­či da je ta­ko­zva­na „an­ti­be­skuć­nič­ka ar­hi­tek­tu­ra”, ili „ar­hi­tek­tu­ra ne­pri­ja­telj­ski na­stro­je­na pre­ma bes­kuć­ni­ci­ma” ap­so­lut­no ne­do­pu­sti­va – is­ti­če Ja­šo­vić i do­da­je da je reč o fe­no­me­nu ko­ji je na za­pa­du odav­no pri­su­tan, a kod nas od­ne­dav­no.