petak, 15.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 19:58
INTERVJU: Snežana Samardžić-Marković, direktor Direktorata za demokratiju Saveta Evrope

Srbija još nije ratifikovala konvenciju protiv nameštaljki

„Samo nekoliko evropskih zemalja ima u svom ministarstvu spoljnih poslova ambasadora nadležnog baš za sport.” – „Ja sam se zalagala da se u okviru evropskih pristupnih fondova otvori linija za sportsku infrastrukturu”
Autor: Aleksandar Miletićutorak, 04.12.2018. u 19:48
(Фото Танјуг)

Direktor Direktorata za demokratiju Saveta Evrope Snežana Samardžić-Marković, nekadašnji ministar omladine i sporta Srbije, pre nedelju dana u Nionu postala je član Dečje fondacije Evropske fudbalske unije (UEFA), zajedno sa ukrajinskim bokserom Vladimirom Kličkom. Prekosutra i u petak u Beogradu će govoriti na dve tribine koje organizuje Fakultet za sport Univerziteta „Union-Nikola Tesla“, a jedna je „Ljudska prava – prava sportista”.

Poslednjih godina imala je istaknutu ulogu u Eminentnoj grupi (High Level Group - HLG) Saveta Evrope, pa smo razgovor s njom postavili na teren diplomatije u sportu. Nešto što je vrlo važno za Srbiju, pošto stalno ističemo da je „Srbija zemlja sporta”, a da su „sportisti najbolji ambasadori naše zemlje”.

Ko je došao na ideju da se pre tri godine osnuje HLG? Komesar Tibor Navračič je dao mandat toj grupi da proceni potencijale sporta u diplomatiji EU, ali kako se takva ideja pojavila u Evropskoj komisiji?

Evropska komisija ima, na primer, „ekonomsku diplomatiju“, „kulturnu diplomatiju“, ima i „obrazovnu diplomatiju“. Uz te programe vezani su i određene politike, resursi, kao i budžetska podrška. Komesar je postavio vrlo dobro pitanje – da li bi trebalo da se uspostavi i „sportska diplomatija”, šta bi to podrazumevalo, ko bi bili mogući partneri, koje mere bi valjalo preduzeti na nivou Unije, a koje na nacionalnom nivou? Zato je oformio tu Eminentnu grupu da sačini izveštaj o sportskoj diplomatiji Evropske unije i da predloži mere kako bi se ona sprovela u delo. To je bio prestižan kreativni posao, meni je to izgledalo vrlo značajno, a u radu grupe sam učestvovala i kao bivši ministar i kao sadašnji generalni direktor Saveta Evrope u čijoj je nadležnosti pored ostalog i sport – i to u oba slučaja kao neko ko nije iz EU. Predali smo izveštaj komesaru, nadam se da će mnogima poslužiti kao inspiracija.

Šta je HLG učinila na poboljšanju opšte slike sporta, imajući u vidu ono protiv čega se bori (doping, nameštaljke, pranje novca, ksenofobija, nasilje, huliganizam, eksploatacija dece, loši efekti u vezi s transferima igrača…)?

Predložili smo u izveštaju mnoge stvari, a primera radi, ja sam se zalagala da se u okviru evropskih pristupnih fondova otvori linija za sportsku infrastrukturu. Potom svako od nas, u skladu sa smernicama iz izveštaja čini šta može. Primera radi, naučnici iz grupe sada podstiču istraživanja na svojim univerzitetima, studijske programe obuke za sportsku diplomatiju – to je potpuno novi trend za koji se zainteresovao i naš Fakultet za sport Univerziteta „Union-Nikola Tesla“. U mojoj su nadležnosti zakonski obavezujuće konvencije protiv dopinga, nameštaljki, nasilja, kao i protiv seksualne eksploatacije dece, pa se zalažem da što više zemalja sa celog kontinenta, a ne samo iz EU, ratifikuje i sprovodi ove konvencije. Srbija je ratifikovala konvenciju protiv dopinga, kao i „Lanzarote“ konvenciju protiv seksualnog nasilja nad decom, i to još pre mnogo godina. Međutim, konvenciju protiv nameštaljki je potpisala – ali još nije ratifikovala, a novu – izmenjenu - konvenciju protiv nasilja nije još ni potpisala. To je važno da bi se svrstala u grupu zemalja posvećenu borbi protiv ovih pošasti.

U izveštaju T. Navračiča ističu se veliki potencijali sporta u međunarodnoj diplomatiji. Kako Vi to vidite?

Na primer, samo nekoliko evropskih zemalja ima u svom ministarstvu spoljnih poslova ambasadora nadležnog baš za sport. Znači, profesionalni, karijerni diplomata, koji strateški planira kako da njegova zemlja proaktivno iskoristi svoje sportske rezultate, kako da promoviše organizaciju velikih sportskih takmičenja, gde su izbori za važne sportske funkcije u međunarodnim sportskim organizacijama te kako (i da li) država može da pruži podršku kandidatu. Takav ambasador nadležan je da predstavlja zemlju bilo da su u pitanju promotivne ili krizne spoljnopolitičke situacije. U mnogobrojnim zemljama postoje čitave direkcije za kulturnu diplomatiju, ali ne i za sportsku. Kao i kultura, i sport je način da se proaktivno kreira spoljnopolitički imidž zemlje. Što se tiče same Evropske unije, ako smatramo da ideja ujedinjenja Evrope treba bolje da se promoviše, HLG je predlagala da se potencijal sporta mnogo bolje iskoristi. Otud, na primer, predlog da se pokrene jednom godišnje „evropska nedelja sporta“.

Stalno se potencira uloga sporta u smirivanju strasti među državama”, međutim, svedoci smo da je sport često i povod za velike konflikte. Uostalom, i jedan rat je izbio na jednom sportskom događaju (Fudbalski rat” 1969. između Hondurasa i Salvadora), a postoji mišljenje i da su neredi na Maksimiru proleća 1990, na meču Dinamo – C. zvezda bili uvod u građanski rat u Jugoslaviji). Šta su po Vama danas najveći resursi sporta u stvaranju bolje slike sveta, a šta najveće opasnosti?

Sport je možda povod za takvo ponašanje, ali nije uzrok. Konflikti, negativne strasti, već postoje u društvu, a onda se prelivaju na stadione, gde su mnogo vidljiviji, pa ih ljudi povežu sa sportskim događajima. Rat sigurno nije izbio zbog neke fudbalske, rukometne ili odbojkaške utakmice. Rat nastaje kada više nema mesta za diplomatiju. Za mene je jedan od najvećih resursa sporta ljudski san o pravdi, slika sveta gde najbolji pobeđuje. To je prostor gde David može da pobedi Golijata, gde se nadmeću pojedinci i timovi i gde se znaju pravila… gde još postoje heroji. Sve ono što preti integritetu te slike pravedne borbe, dakle: nasilje, doping, nameštaljke – to su najveće opasnosti koje prete sportu. Druga velika opasnost je preterani uticaj novca i politike u sportu.

Svedoci smo da je Srbija poslednjih godina bila primorana da miksuje” spoljnu politiku sa sportskom diplomatijom, pre svega po pitanju statusa Kosova i njegovih sportista. Da li imate neki savet za ljude koji vode naš sport u takvim situacijama?

Sportisti svakako nisu odgovorni za to što smo u ovakvoj situaciji sa Kosovom, pa ne treba od njih očekivati ni rešenja. Sportisti treba da se takmiče, a članovi zvanične delegacije kluba ili saveza treba da protestuju, dobijaju i gube diplomatske „poene“, na sebe prime to nadmetanje, kako bi sportistima omogućili da se bore u sportskoj areni. Ja sam se i nekada kao ministar protivila „miksovanju“ sporta i politike, jer mislim da je tako najbolje za sport… ne nužno i za politiku.

Kako vidite potencijal Srbije u konceptu „meke moći”, kroz uticaj non-state actors, a pre svega sportista (Đoković, Jokić, Španović…) i da li je tu potrebna nekakva sinergija sa državom ili sportisti najbolje osećaju kako treba da „vode svoju-državnu politiku”?

Kao ministar sam imala ideju da od srpskog sporta napravimo brend na način gde se promovišu ne samo rezultati već i ono što do njih dovodi – da reklamiramo naše stručnjake, da reklamiramo naše sportske objekte, – da sve to izvozimo kao brend uspešnog srpskog sporta. Sportisti neosporno mogu veoma pozitivno da utiču na sliku svoje zemlje u svetu, ali ne možemo ni od njih da očekujemo čuda. Ne možemo napore za stvaranje dobrog imidža da posmatramo izdvojeno od drugih civilizacijskih vrednosti za koje se zalaže Savet Evrope a to su: ljudska prava, vladavina zakona i demokratija.

Da li verujete u ono što je rekao Nelson Mendela, da „sport ima snagu da promeni svet”?

Činjenica je da sport ima veliku snagu, može da ujedini mnoštvo ljudi, da utiče da se prevaziđu nesuglasice, da bude most, da podiže svest o pojedinim temama, ali svetski problemi su, nažalost, preveliki da bi ih sport promenio. Međutim, ljudi su ti koji mogu da menjaju svet. Moraju da budu hrabri, uporni, da dobro razmisle kome predaju vlast u ruke, a sport može da ih inspiriše da budu istrajni i da sarađuju zbog zajedničkog cilja.


Komentari19
c28b8
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Momčilo Stojanović
Zamolio bih direktorku direktorata da mi objasni,o kakvoj se nameštaljki radi,kada ona kao Ministar sporta,javno dodeli KK Partizan,trenažnu halu(maketa ,lokacija,obezbeđena sredstva) i onda to sve na volšeban način nestane.Možda sam u zabludi,kada ministri nameštaju onda ovakvi zakoni ne važe,pardon,izvinjavam se,znam da ne važe.
Jordan
Direktor, Predsednik, ministar su funkcije i na vratima dotičnih ovek stoji tako. Unutra može sedeti tata, mama čak i deka ako je vičan i izabran ili imenovan na tu funkciju. Ništa nije sveto, pa ni pravopis da se ne menja.
asa
Snežana Samardžić nije direktor, nego direktorka. Žensko. Ima li lektora u blizini.
Jordan
Zanimljivo da još uvek uspešno plivaju, visoki kadrovi M. Dinkića(g. Samardžić), B. Tadića(g. Trivan),V. Draškovića(D. Drašković) itd. Samo je problem što "bazen" puni narod, a one uvek imaju pojaseve za uspešna plivanja
Jordan
Tuga. Dosta sa vrteškama funkcija, a na grbači naroda. Oseća se i kod nas miris žutih prsluka.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Sport / Ostali sportovi

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja