petak, 18.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:58

Moderan džez s prizvukom Balkana

Pritisak da kod nas sviram bilo šta plašio me je više nego krčenje puteva u nepoznato preko okeana, kaže Dimitrije Vasiljević, naš prvi doktor džez klavira, koji danas predaje na univerzitetu u Nju Orleansu, kolevci džeza
Autor: Mirjana Sretenovićsreda, 05.12.2018. u 11:58
Димитрије Васиљевић (Фото лична архива)

Sasvim neplanirano živeo je u četiri američke države, u pet gradova i dvanaest stanova. Zato se njegov disk i zove „Slučajni nomad”. A sve je počelo nakon završetka Fakulteta muzičke umetnosti i dablinske audicije za džez studije na čuvenom Berkliju, kada je Dimitrije Vasiljević dobio pola stipendije, što je bio maksimum za strance. Diplomirao je pre roka i upisao master na Njujorškom univerzitetu, a prošle godine odbranio i doktorat iz džez klavira na Univerzitetu Ilinois u Čikagu. Danas predaje na afroameričkom Zejvijer univerzitetu Luizijane u Nju Orleansu, gde je dobio zadatak da pokrene džez odsek.

‒ Ovaj katolički univerzitet tokom celog prošlog veka vodile su časne sestre. Kada se džez pojavio u Nju Orleansu početkom 20. veka, prvo je zaživeo u kvartu koji je bio poznat po bordelima gde se svirao kao muzika lakih nota. I časne sestre stavljale su znak jednakosti između džeza i blasfemične muzike greha koja nije dobrodošla. Kult tog prošlog zvuka i dalje postoji i, zanimljivo, belac, Srbin, Afroamerikancima predaje muziku u Nju Orleansu, kolevci džeza ‒ kaže Dimitrije Vasiljević.

Od njega saznajemo da od 600 umetničkih odseka u Americi, na samo 10 postoji doktorat iz džeza. Poslednja tri ispita na doktorskim studijama su, kaže, nešto najteže što je ikada u životu polagao. Svaki je trajao šest sati. Samo pismeni ispit iz istorije muzike sastojao se od 70 pitanja od kojih je svako zauzimalo jednu kucanu stranu.

Danas našeg pijanistu, posle 11 godina u Americi, zastupa poznata kuća „Ropeadope” i brine o recenzijama, radio-promocijama i marketingu na društvenim mrežama.

‒ Džez je egzaktna nauka i u svom školovanju imao sam sigurno 100 profesora. Ipak, da bih se probio u svetu muzike, morao sam da radim i druge poslove: u magacinu i na građevini, bio sam animator u dečjem zabavištu i preoblačio se u klovna. Pre podne sam radio u zabavištu, a uveče svirao u Karnegi holu. Nisam bio jedini, tako su radili svi koji su hteli nešto da postignu. Spavao sam u parku, ali kasnije i u najboljim hotelima. Tri dana mogu da jedem samo hleb, međutim ne pristajem na kršenje sopstvenih moralnih načela. Pritisak da kod nas sviram bilo šta plašio me je više nego krčenje puteva u nepoznato preko okeana, iako sam do tad bio veoma stidljiv i povučen. Jedno vreme, zbog loših materijalnih uslova, vratio sam se iz Amerike i prijavio na biro rada na Voždovcu ‒ seća se naš sagovornik.

Po povratku u SAD zahuktavaju se nastupi. Stotinjak ljudi iz naše dijaspore prati ga na svim svirkama. U Kenedi centru u Vašingtonu dolaze naši ljudi iz Njujorka. U Njujorku, priča, nema domaće publike u kafićima, nego je sam zoveš jer ima previše dobrih sadržaja. Svirao je i u galerijama za sto duša, ali i salama za 4.000 ljudi.

‒ U Njujorku je vrlo popularan stil „svetski džez” gde svaki muzičar prilagođava džez svom muzičkom nasleđu. Znao sam da ću najbolje predstaviti svoje umetničko biće tako što ću ispoljiti ono uz šta sam odrastao. Iako u Srbiji nisam slušao izvorne pesme, tamburaše, ni trubače, taj zvuk ostane, ti neparni metri, sedam osmina, devet osmina. Shvatiš da ih bolje osećaš nego neko ko mora da ih matematički uči. I prirodno sam počeo da ih koristim.

Većina balkanskog džeza nije mu se, kaže, sviđala i nije želeo da uzme kolo i samo ga ubaci u džez manir.

‒ Ideja mi je bila da se na dublji i sofisticiraniji način napravi taj miks, da se uzme onaj krik koji se prolama između dinarskih planina, poljem, kotlinom nekom u Srbiji; ono naše istorijsko, tradicionalno, religiozno koje prati naše biće kroz vekove. Želeo sam da se to čuje samo na jedan pokriven i gotovo slučajan način, da ne bude egzaktna tema, nego da u biti moderan džez ima prizvuk Srbije i Balkana u određenim momentima ‒ ističe ovaj pijanista.

Sa bubnjarem Brankom Popovićem u Berkli performans centru uradio je obradu Duj duj kola. Iduće godine snimiće obrade srpskih tradicionalnih pesama sa njujorškim kvartetom i Ninom Arnaudovom iz Filip Kutev nacionalnog bugarskog ansambla.

‒ To je škakljiva tema i ne želim da skrnavim našu divnu tradicionalnu muziku i od nje pravim kvazimoda, kao što ne volim ni obrađivanje klasične muzike na moderan način. Ne treba od Mocarta praviti ringišpil muziku. Pre bih u svom životu privukao 20 ljudi na iskren način dobrom muzikom nego 2.000 ljudi dodvoravanjem u koje ni sam ne verujem. Ko ima potencijal odmah će se zainteresovati za pravu stvar ‒ kaže Vasiljević.

Njegov prvi disk „Put Silvana” inspirisan je mitološkim bićem koje je vodilo srpskog viteza iz mraka ka svetlosti. To je bila i neka vrsta traganja po umetnikovom, po nacionalnom biću, po predanju. Snimiće i disk s numerama – portretima njemu bliskih osoba sa tog američkog puta, avantura, selidbi...

‒ Biće to omaž ljudima koje sam upoznao, izgubio, zadržao, sarađivao, voleo, svađao se. Upoznao sam toliko ljudi i neverovatnih priča. Obišao 40 država u Americi i video neke stvari koje za tri života ne bih uspeo da vidim. Pare dođu i odu, ali ostaje ono što si sa ljudima doživeo. Ljudi su pravo bogatstvo. Jedna numera biće posvećena Marinku Panteliću, vrataru iz Njujorka, čoveku najtoplijeg i najšireg srca kojeg sam u životu upoznao.

Kada je poželeo da kod nas dovede svoj internacionalni sastav, da održe koncert u Beogradu i radionice po Srbiji, iz jedne koncertne kuće dobio je odgovor da to nije moguće, jer se zna ko će dobiti sredstva na konkursu.

‒ U Njujorku sam često svirao pod pokroviteljstvom našeg konzulata, a pohvaljujem i ambasadu u Vašingtonu za organizaciju mog nastupa u Kenedi centru 2014. u okviru meseca prezentovanja evropske kulture u Americi. Svirao sam svoje kompozicije, džez prožet balkanskim motivima i pričao publici o srpskoj tradiciji i mitologiji ‒ kaže Dimitrije Vasiljević, autor i kompozicije u čast Nikole Tesle, u saradnji sa Teslinom naučnom fondacijom iz Filadelfije.


Komentari4
77cc9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sasa Trajkovic
Čestitke ovom mladom umetniku koji se nije odrekao svojih snova i ostao dosledan sebi i svojim principima a put do uspeha je očigledno trnovit ali i satisfakcija je na kraju veća.
Ruzica Jovic
Bravo!Svaka cast!
Balkanski folk-rudnik
Bravo! Zasad i to vec godinama Goran Bregovic neumorno kopa u folk-rudniku Balkana i to s velikim uspjehom (Dj.T.)
Миливоје Радаковић
Послушајте Владу Маричића.
Preporučujem 1

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja