subota, 23.02.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 10:31
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Čekajući roditelje na aerodromu

Dosta vremena je prošlo od poslednjeg susreta. Odlazak u penziju, odlazak u bolnicu i izlazak iz bolnice... Preko ekrana deluju dobro ali to može da zavara. Kako će stvarno izgledati kad se pojave ispred mene?
Autor: Marko Merdžanpetak, 07.12.2018. u 10:25
Фото Пиксабеј

Dok se električni autobus tiho truckao, pogled mi se kroz zatamnjene prozore rasipao po dobro poznatoj ruti između železničke stanice i aerodroma. U ovakvim situacijama uvek se osećam čudno. U meni su pomešana različita osećanja, prepletena kao slamke u tatinom slamnatom šeširu, pružajući se u dva pravca.

Na jednoj strani je detinja radost bezbrižnog dečaka koji se uželeo roditelja, nestrpljivo ih čeka da se vrate sa puta, da im se obesi oko vrata, ispriča šta je sve radio dok ih nije bilo i da naposletku zaroni u njihove torbe i vidi šta su mu doneli. Samo što sada nisu na putu mama i tata, nego dečak, i što put traje neobično dugo.

Sa druge strane je briga odraslog čoveka za svoje najdraže. Dosta vremena je prošlo od poslednjeg susreta, a mnogo toga se desilo u međuvremenu. Odlazak u penziju, odlazak u bolnicu i izlazak iz bolnice... Preko ekrana deluju dobro, ali to može da zavara. Kako će stvarno izgledati kad se pojave ispred mene? Šta ako ipak nije sve u redu? Šta da kažem, šta prvo da pitam?

Foto Piksabej

Vreme je bilo lepo, bez ijednog oblačića, neobično za ovo podneblje u ovo doba godine. Na ekranu piše da je avion iz Beograda sleteo pre pet minuta, znači za oko pola sata pojaviće se na izlazu.

Čudna atmosfera vlada na aerodromima. Tu se ljudi rastaju, neki i zauvek, ili se sreću posle dosta vremena. Valjda su aerodromi i bolnice jedina mesta gde se na relativno malom prostoru, pod jednim krovom, istovremeno može osetiti toliko sreće i toliko tuge. Danas ipak želim da gledam sreću. Otišao sam na dolazni terminal, naslonio se na neku šipku i gledao ljude kako izlaze sa koferima.

Oko mene su stajali i drugi, koji kao i ja, svaki put kada automatska vrata kliznu u stranu, napnu oči ne bi li među gomilom figura koje se iza vrata pomaljaju prepoznali neko dobro poznato lice. A onda je zazvonio telefon. Kolega mora nešto da završi baš danas, i to mora baš sada da se razjasni. Dok sam motrio na vrata, razgovor se odužio. Kada je konačno završen, primetio sam da je prostor oko mene skoro ispražnjen. Svega nas desetak koji još uvek nekoga čekamo.

Ispred mene su stajala dva sredovečna gospodina. Jedan neobrijan i ugojen, tamnije puti i kose, reklo bi se poreklom negde sa Bliskog istoka, sa rukama prekrštenim na leđima. Drugi vitak, sa uredno zalizanom plavom kosom i plavičastim kožnim cipelama ne tako retkim kod ovdašnje moderne gospode. U naručju je držao malog žućkastog psa, koji se konstantno vrteo kao da želi da dohvati nešto gazdi iza leđa.

Nakon par minuta iza kliznih vrata pomolile su dve mlade siluete tamnije puti. Mlada žena, pokrivena maramom, zastala je na trenutak dok je njen saputnik, s osmehom na licu, napravio par užurbnih koraka ka bucmastom gospodinu ispred mene. Srdačan zagrljaj, poljupci, pa onda još jedan zagrljaj i tapšanje po leđima. Onda je gospodin prišao ženi, zagrlivši je pažljivo, kao da je napravljena od ukrasnog papira, pa može da se izgužva ako je stisne jako. Poljubio je u čelo, a ona njega u ruku. Gospodin je potom uzeo kofer iz mladićeve ruke i svo troje su krenuli ka izlazu, jedno pored drugog. 

Foto Piksabej

Dok sam ih još pratio pogledom, ženski glas pun oduševljenja je dopro do mene sa druge strane. Sredovečna plavokosa žena je raširenih ruku hitala ka gospodinu sa plavim cipelama, dok ju je njena dvadesetak godina mlađa kopija pratila vukući kofer. Kad je prišla skupila je ruke i usmerila ih ka malom psu. Uzela ga u naručje, ljubila ga u njuškicu a on je lizao po obrazima. Oduševljena je bila i ćerka, koja je ispustila kofer i počela da grli psića, koji je već bio na podu, toliko uzbuđen da su se čuli fini udarci kandži o pod nakon svakog njegovog skoka.

To je trajalo možda minut, pre nego što su gazdarice krenule ka izlazu sa svojim ljubimcem, ne osvrćući se. Nakon nekoliko koraka, mlađa je zastala, okrenula se ka gospodinu koji je prehodno držao psa i videla da ih on revnosno prati, vukući njen kofer. Pružila mu je desnu ruku, koju je on prihvatio. Dok su hodali dalje, levom rukom je mazila psa koji je i dalje bio u majčinom naručju.

I dalje sam stajao naslonjen na onu istu šipku. Dok sam posmatrao ovu neobičnu družinu, pred očima mi se pomaljao onaj bezbrižni dečak sa početka priče. Pre dvadesetak godina sedeo je na kauču ispred televizora. Na ekranu je izvesni Šurda, u Nemačkoj, na razgovoru za posao u salonu lepote za pse. Dečak se smeje kao lud, sav crven u licu, ne prepoznajući u toj sceni ništa više od urnebesne zafrkancije.

Najednom vrata kliznuše, a iza njih se pomoliše dva draga lika. Jedna glava je sasvim bela, a druga tek u tragovima. Neobično ih je videti sa rančevima na leđima. Podigao sam ruku i krenuo ka njima. Stigao je otpozdrav i široki osmeh praćen suzom koja je, provukavši se ispod širokog rama od naočara, kliznula niz obraz. 

 

Marko Merdžan, Holandija

 

 


Komentari48
9cbaa
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

marko
Zdrav bio Marko imenjace! Mogao bi i tvoj drugar Zdravko Panjkov da napise nesto ovako slicno dirljivo ujedno lepo i tuzno, cini mi se da je i tebi predavala srpski jezik profesorka ista koja je predavala i Zdravku, zaboravih joj prezime, ona je bila carica strogoce i bogatog znanja srpskog jezika... Ja nisam nesto narocito potkovan i nacitan ali ko zna, kad coveka inspirise nostalgija,i sve ostalo pratece moze se cudo izroditi. Pa bih i ja mozda nesto uspeo napisati i poslati redakciji.
Slobodan Markovic
A i roditelji su jako zabrinuti jer im dete jedva sastavlja kraj skrajem u Holandiji.
Beogradjanin Schwabenländle
Средином 80-тих година су дошли моји родитељи у посету. Лепо смо се провели 10-так дана, водили смо их у многе лепе градове у близини Франкфурта на Мајни, и дође време за одлазак. Они су хтели да се врате преко Прага, имали смо тамо рођаке. Кренемо ми у петак на жел.станицу за директан воз за Праг. Стајали смо мало на перону, имали су резервацију за 1. класу. Ми смо се нешто запричали , а супруга ушла у вагон да види где су места. Вратила се и мало тихо ми рече, изгледа да ћеш морати да возиш за Праг, у возу је хаос, све пуно војника, смрди на алкохол и повраћања. Проверим и видим да је тако било , и опростим се од супруге и кренемо за Праг, срећом мени као Југословену није требала виза, супруга, Немица, није могла без визе. То је била сасвим обична појама на немачкој железници преко викенда, у касарнама није нико остајао од петка у подне до недељу увече. Ишао је виц, ако Совјети нападну у петак после ручка стижу до Амстердама без отпора.
Zoran
Ovi sto otisli u Evropu kao da su otisli na Mesec. Evropa...ja kad dodjem iz Amerike, kao da sam dosao kuci. Odmah vidis neorganizovani, spori, naivni, komplikovano sve. U Rimu cekaju avion pa sviraju na klaviru, jer je tu i KLAVIR. Nemam ja nista protiv, lepo, ali naivno, detinjasto. Vazno im lepo i nebitno, a bitno i prakticno u drugom planu. I zasto se vi toliko osecate da ste u inostranstvu, ja pojma nemam. Mora da tu ima nesto drugo. Mi u Americi se uopste ne osecamo da smo toliko u inostranstvu. Nekako...normalno da nije Srbija, al ja sam tu na nacina na koji JA hocu da budem. Sto kaze moj otac: Ovi iz Evrope se i vracaju, a ovi iz Amerike slabo. E, izgleda da je to to.
Electra
Zivela sam u Italiji skoro 10 godina i tamo je zaista lepo bitnije od prakticnog. Sad zivim u Nemackoj i ovde je prakticno, jeftino i trajno bitnije od lepog. Provedem po mesec dana godisnje u Americi poslom, i u Americi su stvari crne ili bele, nema izmedju. Da ne prosirujem temu da je prosecni Amer malo spor mentalno i jako, jako malo kreativan. Vi kao postadoste veci vernik od samog Pape?! Ja se trudim da nista ne zaboravim i da se kako je moja baba govorila ne "predruksim", gledam kriticki i usvajam ono sto smatram ispravnim (recimo, necu da kupim kvalitetne cipele ako su ruzne, ma nema sanse i necu da kupim mobilni telefon ako nema bas sve sto bi mi ikada u buducnosti palo na pamet, a marka mora da bude pouzdana). Kuvam italijansku hranu, auto naravno Nemacki, ali kad vozim i neko me isece psujem na Srpskom, cak ni Italijanski nema to bogatstvo termina. Pre nego sto zakljucite da se u Americi "ne osecate kao u inostranstvu", de probajte da definisete dali uopste nesto osecate.
Preporučujem 54
Ph.D.
Ima i nas koji nismo ostavili roditelje same vec smo ih, posle posete/dve, doveli ovde gde smo nadajuci se da ce naci svoj mir i spokojstvo medju nama i njihovim unucadima. To sto smo se mi 'nadali' nije se u potpunosti i obistinilo i ako im je sve moguce bilo pruzeno, kazem 'sve moguce' osim - starog im komsiluka. Bili su isli i u kracu posetu starom kraju, ali ni tamo nije vise bilo isto (po njihovom pricanju) k'o nekad. Na kraju, posle 20+g. medju nama, zakon prirode je ucinio svoje, ispratili smo ih do njihove vecne kuce na blagom proplanku centralne Kalifornije. Od tada (1998-2001) pa sve do danas, po neki put se kao familija pitamo koliko je to bilo dobro pokretati ih sa rodnog ognjista u godinama kad se covek tesko prilagodjava kojekakvim promenama, posebno sredine, pa cak i medju svojim najmilijim?!
Zoran
Ama usrecio si ih sto si ih tu doveo, znas koliko. Po ceo dan sede, nemaju sa kim nesto ni da popricaju, jer svi rade, cesto nemaju gde ni da prosetaju. ... To ti je robija za njih.
Preporučujem 33
Beogradjanin Schwabenländle
Исти такав случај смо имали у ужој породици, син је довео родитеље у Америку, поред њихове велике куће саградили су на око 50 метара удаљености, мању типично српску кућу. Живели су заједно још око 15 година,веома задовољни, нарочито због унуке и унука.
Preporučujem 24

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja