Vlasti u Tel Avivu već neko vreme ne kriju da su voljne na saradnju s arapskim dinastijama u sprečavanju širenja političkog uticaja Irana i jačanja njegovih vojnih pozicija na Bliskom istoku, naročito tamo odakle mogu direktno ugroziti Izrael.

Sudeći po sumnjama jednog od prijatelja ubijenog saudijskog novinara Džamala Hašogija, koje se uklapaju u navode medija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, Izraelci su se odlučili da se takvim vladarima nađu na usluzi i u nadziranju njihovih unutrašnjih neprijatelja: nezadovoljnih podanika.

Omar Abdulaziz, azilant u Kanadi, tužio je izraelsku kompaniju za koju veruje da je dvoru u Rijadu prodala vojni softver za hakovanje pomoću kojeg je pratila njegovu prepisku sa Hašogijem. U njoj je pokojni novinar, usmrćen u saudijskom konzulatu u Istanbulu početkom oktobra, najcrnjim bojama slikao prestolonaslednika Muhameda bin Salmana, za kojeg mnogi smatraju da je naredio Hašogijevu likvidaciju, i spominjao ideju dizanja bune protiv princa na internetu.

Manje od mesec dana nakon njegovog nestanka, „El Halidž”, novinarski portal iz UAE, objavio je da su Izraelci prodali Saudijcima špijunsku tehnologiju vrednu 250 miliona dolara, što daje na uverljivosti Abdulazizovom shvatanju toga šta je možda bila poslednja kap u čaši otrova koju je Hašogi punio princu, da bi je ovaj na kraju naterao njemu niz grlo.

Ako su mu u tome, kako sluti Abdulaziz, ruku pridržavali Izraelci svojim hakerskim programima, premijer Benjamin Netanijahu možda odvlači svoju zemlju u zamku. Njegov trud da obezbedi podršku za obuzdavanje Irana, iz kojeg ne prestaju da prete Izraelu, i za stvaranje palestinske države po meri tvrdih izraelskih krugova, uz pomoć Saudijaca, trenutno deluje kao da će se isplatiti.

Ali, pridobivši arapske vlade, uz posredstvo princa Muhameda, po cenu da mu asistira u zatiranju opozicije i u Saudijskoj Arabiji, pa i drugim državama regiona bliskim rijadskoj dinastiji, Netanijahu bi na lice Izraela mogao naneti mrlju u očima arapskih naroda.

Saudijci su, naime, uz svoje saveznike UAE, najaktivniji u susprezanju narodnih pobuna na širem Bliskom istoku. Barem dva režima, jemenski i bahreinski, bili bi zbačeni da nije bilo njihove vojne intervencije. Ali, ni to, kao ni novac uložen u učvršćivanje još nekih „kontrarevolucionarnih” režima, poput egipatskog, nije bio dovoljan da bi potpuno umirio duhove nakon prvog zamaha „arapskog proleća”.

Kakva je situacija u nekoliko država, gde autokrate više nemaju dovoljno novca da bi kupile saglasnost osiromašenih podanika za svoju vladavinu, nije isključeno ni da ono doživi barem mestimičan nastavak. Previranja su, za početak, vidna u Tunisu, dok ih u Egiptu zatomljuje jedino nepopustljivi vojni i obaveštajni aparat.

U tim uslovima Netanijahu se svrstava na stranu onih za koje će mnogi reći da će biti „protiv naroda”. Njegova je računica razumljiva, pošto su proiranske milicije nadomak izraelskih granica, dok Palestinci više nisu toliko osetljiva tema među Arapima da bi oduzimanje teritorije koju oni žele za sebe izazvalo opšti gnev na Bliskom istoku.

Ali, na duže staze, možda će Netanijahu ovakvim ponašanjem doneti Izraelu manje nego što će mu oduzeti. Tek što su se manje-više pomirili s tim da je „cionistički režim” nepovratno „oteo palestinsku zemlju”, sad će Arapi biti u napasti da zaključe kako Izraelci diktiraju i to ko će im vladati u njihovim državama, što će se samo nadovezati na slične antisemitske narative.

Ovaj gambit Netanijahua liči na ono zbog čega mu zameraju i liberalniji Izraelci, plašeći se upravo ponovnog bujanja predrasuda prema Jevrejima na globalnom nivou. Kako ti kritičari ocenjuju, premijer je pomirljiv prema zapadnim političarima koji koketiraju s antisemitizmom ali naglas zauzimaju „proizraelski” stav. Drugim rečima, prema osumnjičenima da raspiruju rasizam i prikriveni fašizam, istovremeno podržavajući Izrael, isključivo ili makar mahom samo zbog toga što veruju da će time naškoditi muslimanima.

Posredi su moćni političari u rasponu od Donalda Trampa do Viktora Orbana, čijih se ljubaznih reči i, još više, predusretljivih gestova jednoj državi bez prijatelja u okruženju, kakva je Izrael, nije lako odreći.

Ali, Netanijahuovi protivnici se plaše da time premijer samo kopa jamu sopstvenom narodu, naročito kada i on i drugi iz njegovog okruženja, na primer, zato što je tako postupio i Tramp, podjednako osuđuju i rasističke demonstrante i one koji organizuju kontraprotest, kao što se to desilo u američkom gradu Šarlotsvilu. Time se bodre oni duhovi koji teško da se na kraju neće okrenuti i protiv Jevreja.