petak, 03.07.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 13.12.2018. u 18:00 Marina Vulićević
INTERVJU: JUSTEJN GORDER, pisac

Suština našeg postojanja jeste pomirenost sa smrću

Razmišljanje o životu i konačnosti ispunjava me izvesnom toplinom. Moj roman govori o životu, ljubavi, ali i smrti. Vrlo često te stvari su isprepletene
(Фото М. Вулићевић)

Povodom 25 godina postojanja „Geopoetike” jedan od omiljenih autora ove izdavačke kuće Justejn Gorder došao je u Beograd da uveliča ovu proslavu. Ovom prilikom razgovaramo o njegovom novom romanu „Baš kako treba/ Mala priča o skoro svemu”, koji je sa norveškog preveo Radoš Kosović. Popularni autor „Sofijinog sveta”, „Misterije pasijansa”, „Zamka u Pirinejima”, dela „Vita Brevis”, „Kći direktora cirkusa”, „Lutkara”..., u ovoj novoj knjizi ključne događaje u životu jednog čoveka posmatra iz perspektive univerzuma. Tačnije, sa stanovišta astronoma ili renesansnog mislioca. Naime, po bajci „Zlatokosa”, u kojoj je kaša „baš kako treba”, ni pretopla, ni suviše hladna, astronomi su oblast oko zvezde gde je temperatura odgovarajuća da bi se pronašla voda nazvali „Zlatokosina zona”. Otuda ovaj neobični naslov.

Život je kratak, odjek je vašeg romana „Vita Brevis”, koji se ponavlja i u ovoj novoj knjizi. Da li je upravo ta ograničenost života razlog da ga više cenimo?

Dok sam pisao knjigu „Baš kako treba/ Mala priča o skoro svemu” moja je namera bila da to bude kratak roman, više nalik na pripovetku, da mogu da ga čitaju ljudi svih doba, da poseduje određenu tenziju i da to bude delo toplih osećanja. Razmišljanje o životu i smrti ispunjava me izvesnom toplinom. To je i štivo koje govori o životu, ljubavi, ali i smrti. Vrlo često te stvari su isprepletene. Oni koji su ga pročitali rekli su mi da su stranice prohodne, iako tu ima filozofskih refleksija o položaju čoveka u svetu. „Vita Brevis” na latinskom znači „život je kratak”. Pripovedač u romanu „Baš kako treba” više nije mlad, ima 56 godina, i pomalo je dramatičan u prihvatanju upućene mu životne poruke o kraju njegovog postojanja. Možda i svako od nas pokušava da zaboravi na konačnost života. Za mene, smrt nije materijalna, ona nema supstancu, nije entitet po sebi i predstavlja samo završetak života. Život, pak, ono je što zaista postoji, što ima suštinu i opipljivost. Fantastičan je, predivan je i vredan, ali takođe je i ranjiv. I pored ratova i nepravdi, naša egzistencija je divna i gubitkom življenja ostajemo bez svega toga. Međutim, moj junak na kraju je pomiren sa tim da će se uskoro rastati sa ovim svetom. Suština ljudskog putovanja i jeste to – pomirenje sa smrću, umesto mogućeg ogorčenja. Postoji nešto što se zove „umetnost umiranja”, što je očigledno u filozofiji stoicizma, kasnije kod Spinoze, ili u budizmu.

Ushićenje zbog sopstvenog postojanja plaćamo bolom zbog toga što nećemo zauvek biti tu

Upravo je strah od smrti ono što nas definiše kao bića. Strah je i ono što određuje savremene Evropljane, posebno ovoga jutra kada svi govore o novom terorističkom napadu u Strazburu. Kako se boriti sa strahom?

Pre svega moramo se suprotstaviti teroristima zato što treba da povratimo sigurnost u svoja društva. Pre nekoliko dana Nobelova nagrada za mir uručena je i doktoru iz Konga Denisu Makvegeu koji leči silovane žene, žrtve ratnih zločina, kao i mlade žene iz Sirije koje je zarobila Islamska država. To su politički zločini, kao i ovaj teroristički napad – doživljavamo ih kao opštu pretnju, ne kao pitanje individualne strepnje. Srećem ljude koji kažu da nikada ne pomišljaju na svoju konačnost, ali ja tu činjenicu, da sada postojim, a da me jednoga dana više neće biti, vidim kao dve strane novčića. Kao što je to sažeto rekao Hamlet: „Biti ili ne biti, pitanje je sad”. Taj novčić stalno prevrćem u ruci. To je ona cena kojom plaćamo ushićenje zbog sopstvenog postojanja. Plaćamo je bolom zbog toga što nećemo zauvek biti tu.

Pripovedate nam u novom romanu i o onom idealnom stanju univerzuma „gde je sve kako treba”, o pojmu „Zlatokosine zone”, dok su naša društva u pometnji. Može li čovek ikada da spozna tu savršenu uklopljenost, budući da smo sasvim odvojeni od bilo kakve harmonije?

Moj junak Albert razmišlja o tom pojmu „baš kako treba” i zaključuje da je čudesna koincidencija što smo mi tu u svetu da svojim umovima pojmimo istoriju čitavog univerzuma. On takođe uviđa da je to sve možda isuviše, da prevazilazi našu svesnost. U isto vreme, u ljudskim društvima mnoge stvari uopšte nisu „baš kako treba”. Mislim da nema definitivnog odgovora na pitanja šta je ljudsko biće. Pravi ljudi sposobni su da ispolje ljubav i pažnju, mnogi su tokom čitavog života potpuno bezopasni, pokazujući samo ljubaznost, ali postoje i oni koji su sasvim zli. Na primer, teroristi u Kongu koji siluju bebe, ili zločinci Islamske države. To je užasno i bolno. U romanu „Baš kako treba” bolno je shvatanje da se svet napušta bespovratno. Što se više o tome razmišlja, pozleđivanje je veće.

Neke stvari moramo sami da spoznamo, ali ima razlike između samoće i usamljenosti, o čemu govori i vaša prethodna knjiga „Lutkar”. Da li je usamljenost sve veći problem savremenih društava?

Da, usamljenost jeste problem mnogih. Za razliku od toga, ja se nikada ne osećam tako. U Norveškoj imamo reč za samoću koja je negativna, kao i u nemačkom jeziku, ali u engleskom postoje dve reči: samoća i usamljenost. Ja volim samoću, da sam idem u duge šetnje, volim da planinarim, da putujem sam, ili da pišem, ali nikada se ne osećam usamljeno. Moj lutkar definitivno je divna osoba. Njegov najbliži prijatelj je jedna lutka sa kojom razgovara, a svoju usamljenost leči i tako što prisustvuje sahranama ljudi koje nije poznavao, predstavljajući se kao njihov prijatelj. Na sahranama se mogu sresti porodice, a on je nema. Pratio sam ovog junaka odmalena, kada su mu se druga deca podsmevala zbog toga što je bio dete razvedenih roditelja. To je jedan od razloga zbog kojih je usamljen. Ima i interesovanje za etimologiju evropskih jezika, zanimaju ga porekla i zajednički koreni reči kao što su „garden” na engleskom, „garten”, „šardan” na francuskom, i slično. Moje prezime je Gorder, što znači farma. U srpskom imate imenicu „grad”, utvrđenje, od čega dolazi Beograd. Na latinskom hortus znači vrt, a cvet hortenzija potiče od te latinske reči. Moj junak lutkar svoju pripadnost vidi u široj porodici indoevropskih jezika.

Vaš junak u novom romanu kaže da se u čoveku nešto slomi kada dosegne određeno doba. Na koji način se boriti sa starenjem duha?

Zbog dve stvari žalim u životu, što nisam ranije prestao da pušim, a prekinuo sam pre 15 godina, i što nisam bio dobar u vežbanju. Sada dva puta nedeljno idem u teretanu, mada mislim da je malo kasno... Mnogo važnije od toga je um održavati mladim. Ako ne koristite mišiće, oni će atrofirati. Isto je i sa intelektom. Moja supruga ima Parkinsonovu bolest i lekar joj je savetovao da čita i rešava sudoku. Kao pisca često me pitaju odakle mi sve te priče, odakle mi mašta. Svi imamo bujnu maštu, svi smo na neki način pesnici, rođeni smo kreativni, i ako ne negujemo te talente oni će uvenuti. Važno je biti razigran u duhu.

Šta mislite o današnjem usko stručnom obrazovanju koje sužava pogled u odnosu na nekadašnje poznavanje sveukupnosti sveta?

Mislim da je vrlo važno imati širinu u znanju i u pristupu našoj egzistenciji. Obrazovan sam kao humanista, tako da poznajem jezike, filozofiju i književnost, ali sve više čitam dela iz oblasti prirodnih nauka. Napisao sam esej pod naslovom „Da li je svesnost kosmička slučajnost”, koji pripada području astrofizike. Odgovore na sva ta velika pitanja o stvarnosti i svetu, čak i povodom problema postojanja Boga, ne tražim u književnosti ili filozofiji. Za njima tragam u ogromnosti kosmosa.

Komentari11
36c07
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Битност
По Иву Андрићу оно његошевско: ''Нека буде што бити не може'' нема премца у историји - све друго је свакодневница.
Славица
Memento morti...
dosada i prazan zivot
Na smrt misle samo ljudi koji se dosadjuju, ciji je zivot (is)prazan i kad vise ne mogu dobro da jedu, da putuju i j...
Mrako
Brate, duboko grijesis!
sofijin svet
bleda kopija luciana de crescenca…to je geopoetika (kao i sve ostalo) izvukla iz nekog budzaka...
Sinisa Stojcic
Da zivite u Srbiji,mislili bi i na borbu,borbu za zivot koji nestaje...sve je ovde drugacije.I zivot i smrt
Laza
Ima bar 100 zemalja gde se zivi mnogo gore nego u Srbiji. Zato dosta kukanja.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja