subota, 06.03.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 14.12.2018. u 15:58 Predrag Rudović
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Više nema magareće klupe

Nekada su nas učili da postoje sankcije za grehove i greške i slali nas u tu poslednju klupu da ih okajavamo. Danas se pretvaramo da grešaka nema, nema ni kazni, nema ni kajanja...
Фото Пиксабеј

Teško je civilizaciji ogrezloj u logiku matematički izbalansiranog odnosa uzimanja i davanja među bližnjima, navikloj na bogatstvo i raskoš, objasniti da pravo na sreću imaju i oni koji nemaju ništa.

Ili oni kojima je oduzeto sve.

Ili oni koji su se svega odrekli poželevši  da negde daleko od svih pronađu sopstveni mir.

Trebalo je tako po nekad, na primer, lepotici koja se prirodi radovala jedino na slikama instagrama objasniti da šetnja nasumice, bez pravca i cilja ume da bude lepša od šopinga.

- Kuda idemo, pitala bi.

- Nikuda. Šetamo.

- Ali ja moram da znam kuda idem, bivala bi uporna.

- Ali ja to nikada nisam znao,.. slegao bih ramenima.

A tek šetnja po kiši, po jesenjim i prolećnim danima. To je zanat koji se uči. Ti dani u kojima život miriše na vinjak ili jeftin viski u Nišu bi započinjali u „Vazdušnoj banji” pa bi se preko Kazandžijskog sokačeta i galerije ”Divin” oteturali do neke od birtijica ili kafića oko Čaira.

U Medisonu oni bi počinjali u „Viski Džeksu” na Stejt Stritu, nastavljali se oko „Esen Hausa” pored jezera, a onda bi produžavali duž „Vili strita” sa nekoliko usputnih stanica i završavali se u „Karibuu”, malenom ćošak baru u ulici Džonson. Ono što im je zajedničko jesu dani dosade, prohladan vazduh, ruke zagrejane ispod džepova kaputa i odsutne misli.

Pa onda klupe, kakvih sve klupa ima...

(Foto Piksabej)

Posao je išao loše te pakleno vruće nedelje, dolari su sporo kapljali. Ostalo je dovoljno da se plate račini ali za luksuz skoro ništa. A vrućina je bila nesnosna.

Ume da ogreje na srednjem zapadu a kartonski građene kuće pružaju slabu zaštitu, naročito noću, kada se krovovi preko dana napeku sunca i onda zrače toplotu do zore. I zato sam se te avgustovske noći oteturao do frižidera, uključio fen i pronašao džez na radiju. Trudio sam se da je ne budim ali vrućina je učinila svoje pa se silueta riđokose devojke izmešala sa senkama u sobi i spustila se na kauč do mene.

- A da ti popraviš klimu?

- Šta će mi, smeta mi zujanje, meni je potreban mir.

- I flaša.

- Konzerva. Samo malo da osvežim dušu.

Sedeli smo malo tako u mraku uz džez a kapljice znoja polagano su se slivale niz naša tela. Kratka majica natapala se znojem ocrtavajući obrise njenih grudi i učinivši još jednu noć trenutkom ukradene i nezaslužene sreće.

Lepota je skupa stvar, pomislih. Sigurno se ne plaća dušom, ako ja dušu uopšte više imam. Lepote je prekupa, dušu nema ko da kupuje. Možda mi je vreme da se uzmem u pamet i da počnem da se menjam. Bar popravim klimu. A opet, možda će baš ovakve noći pamtiti kada jednom bude bila daleko od mene i kada bude imala sve osim nečega što će joj faliti, samo što to neće umeti da objasni ni sebi ni drugima, niti će to ikada uspeti da imenuje i prevede u reči.

- Hajdemo napolje, predložio sam.

- Gde ćeš bre u ovo doba noći?

- Hajde, pokazaću ti jedno skriveno mesto, tu je blizu. Svežije je napolju nego u ovoj sobi.

- Ti si lud.

Mala plaža u komšiluku, par ulica dalje, na jezeru Mendota znana je samo radoznalcima i malobrojnim komšijama koji su uspeli da je pronađu. Slučajno sam nabasao na stazu koja vodi do nje i tu po nekada navraćao, a te noći, desetak minuta kasnije, nas dvoje sedeli smo na klupi pored jezera. Mrzovolja mlade Jevrejke bila je potisnuta iznenađenjem.

Foto Piksabej

- Ne mogu da verujem da nisam znala za ovo mesto. Kako si ti ovo pronašao, pa nikada se ne bih setila da sama tumaram ovuda.

- Ne bi. Tumaranje dušo, to ti je zanat. To se uči. Svaka stvar, ulica, lice, sve ima svoje skrivene tajne, samo se valja zagledati.

- Mrzim način na koji me oduševljavaš. Taman kad pomislim da si lud i da mi je dosta pojaviš se sa ovako nečim. Mrzim te.

- Uskoro će jutro. Biće još lepše, mrzećeš me još više. Kada si zadnji put dočekala zoru na obali jezera?

- Ne pamtim. Kako si uopšte pronašao ovo mesto.

- Tako lepo. Tražio sam klupu.

- Klupu?

- Da, klupu.

Tražio sam je i ona me je zvala svojom energijom mrtve prirode, navodila me je nekim koordinatama univerzuma. U svakom gradu u kome boravim moram da imam svoju klupu. Da bude na nekom skrivenom mestu na kome ću moći da razmišljam i samujem. Da bude samo moja a da je opet pokažem po nekom, ali samo retkima. Mesta na kojima boraviš moraš po nekada da oplemeniš sa po nekom tajnom o sebi, a klupe umeju da čuvaju tajne.

Tamo lepotice, gde sam ja rođen, klupe su ti kao neka institucija. Postanu ti prijatelji kad-tad. Ima tamo, na Balkanu, klupa i klupa, različitih imena, funkcija i namena, a i dobar deo života ti se odvija na kupama i oko njih. I zato sam ja uvek imao svoju klupu.

- A kakvih sve to vrsta ima?

Foto Piksabej

- Pa, najpre se recimo sretneš sa školskom klupom. I ona ti i odredi dobar deo život, sve zavisi u kojoj klupi sediš. Imaš prvu, odmah do učitelja, tu obično sede zbunjena deca, štreberi, dobrice kakav sam ti ja bio.

A imaš i poslednju, magareću, tu su se nekada slala deca po kazni a danas mislim da toga nema, od kada su uvedena dečija prava i ostale zapadne budalaštine. To se sada valjda zove tortura nad decom.

Nekada su nas učili da postoje sankcije za grehove i greške i slali nas u tu poslednju klupu da ih okajavamo. Danas se pretvaramo da grešaka nema, nema ni kazni, nema ni kajanja...

A tu ti je, da ne zaboravim, obično i ljubav iz školske klupe. To je klinka koja te ne primećuje i nikada ne sazna da si maštao o njoj. Ali i ona ti odredi život, obično kasnije nastaviš da juriš neke slične njoj.

Klupe u parkovima su ti ipak najzanimljivije. Išarane, istrošene, izrezane perorezima, na njima se najviše živi. One su te koje kriju prave priče.

Čekanje na klupi ti je poseban ritual!

Dođeš malo ranije, nervozan si dok ona ne dođe, hvata te panika kad zakasni, gledaš na sat, a onda se u daljini pojavi njena silueta u odenuta u novu letnju haljinu i ti odahneš, ali ubrzo te oblije novi talas nervoze i ti smiruješ otkucaje srca sa prividnim mirom na licu dočekuješ lepotu koja će tog popodneva biti samo tvoja.

A kasnije, ako ti se posreći, posle nekoliko takvih sureta, to postaje „vaša klupa”.

Sastanci tada postaju regularni, posećujete je u razno doba dana i noći, sedite sve duže, jer, obično još uvek ne živite sami, na Balkanu ume da se oduži sedenje kod roditelja. Jedne takve večeri vadiš perorez iz džepa i urezuješ vaša imena uokvirena srcem. Za takve stvari na zapadu dobiješ kaznu i smatraju te vandalom, a kod nas je manje više uobičajeno da grafitima i rezbarijama beležimo svoje uspomene. Zato ove klupe ovde i izgledaju kao nove dok se na našima primećuju tragovi života.

Foto Piksabej

Ako nemaš sreće, jedne večeri na toj istoj klupi jedno od vas ostaje samo i plače. Posle toga se ta klupa izbegava neko vreme.

Kažu da nisi osetio šta je život ako bar jednom nisi spavao na klupi, ako te vrtlozi života bar jednom nisu pijanog ili treznog odbacili na neku klupu. Ni to nije strašno kao što izgleda, bitno je  samo da se ne predaš pa da zauvek tu ostaneš.

Postoje zatim dve vrste klupa koje su neobično zanimljive, i nekako idu zajedno. To su ti poslanička i optuženička. Za ovu prvu se mnogi otimaju a na ovoj drugoj mnogi završavaju. Ali nije redak slučaj da jedni te isti sede čas na jednoj čas na drugoj. Balkanci su narod koji slabo pamti ko gde i kada sedi, pa to tako kod nas ide...

Ima tu i pregršt drugih klupa, da te ne davim sada.

Klupa po čekaonicama, polomljene klupe na kojima je neko prethodne noći iskalio bes, sportske klupe na kojima sediš celu sezonu iako bi silno vole da zaigraš, ali meni su najbitnije one pored vode. Ne mogu da živim u gradu koji nema reku ili jezero.

Gledala me je tako neko vreme zbunjena dok sam besedio. Malo je ćutala a onda je potegla gutljaj votke iz pljoske koju sam u međuvremenu izvadio iz džepa.

- Mnogo mrzim to što mi se sviđa način na koji si uvrnut. Bude mi krivo što ne umem da gledam na stvari kao ti. Ali ovo je tvoja klupa. Nije naša. I ne znam, možda i urežeš moje ime jednog dana, a možda budeš i sedeo sam plačući. Ali sada ću da se pobrinem da je jako dobro zapamtiš!

I dok su prvi zraci sunca budili grad na četiri jezera, skinula je sa sebe majicu, uzele me za ruku i povukla prema vodi.

 

Predrag Rudović

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, rubrika „Moj život u inostranstvu” namenjena je, pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs 
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
 Vaša Politika 

 

Komеntari24
14fd6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nebra bl
Predraze vraze, svaka cast...!!! Samo mi nisu jasni ovi sto komentarisu, naravno u negativnom smislu... A pogotovo ovaj sibirski slavuj, vjerovatno je bio najgori djak (sa sela naravno), kojeg su ucitelji i uciteljice lemali redovno, i to sto on misli bez nekog posebnog razloga...
sibirski slavuj
Kako vas uopste nije sramota da ceznete za magarecom klupom gde su skolska decica kaznjavana na najsuroviji nacin, gde im se, za ceo zivot zatiralo dostojanstvo i uskracivala sloboda na samom pocetku formiranja licnosti.
Beogradjanin Schwabenländle
Да ли Ви пишете овакве небулозе из досаде или сте можда били јунак кога су свакодневно " љути " комунисти кажњавали ? Ипак, питам се, ја сам ишао у Хрватској у све школе па нисам лично упознат са тадашњим стањем у српским школама мада сам имао хвала Богу најмање једно туце сестара и браће од тетки и ујака, који су могли нешто да кажу. Код нас у Хрватској нико није смео ученицу или ученика ни да пипне, камоли неким прутом да удари.
Nevena
Prelep tekst, velika hvala! Setih se svoje magarece klupe tokom skolovanja, klupe na kojoj sam se sastajala sa verenikom krisom od roditelja i optuzenicke klupe sa koje su ga odveli na robiju. Prelepo pisete, nadam se da cete nas jednom obradovati i romanom. Veliki pozdrav iz belog sveta.
sibirski slavuj
Zaboravili ste na komuniaticko kaznjavanje dece u osnovnim skolama sa prutom koji su morali sami da donesu uciteljici koja ih je udarala po malim dlanovima do krvi. Kako je tek to romanticno i nostalgicno. Da ne govorim o stajanju po coskovima i druga komunisticka izivljavanj patoloskih "vaspitaca"
милан
Бичевали су нас све док нам кожу нису исцепали....а то је било редовно сваки дан...без неког разлога, чисто онако, из досаде и да нам кроз потоке крви, што се сливала низ наша мијушна тела, покажу како изгледа та дивна црвена комунистичка боја. Одрастао сам и живим поносно, само због тога, и је сам ли још споменуо...да су нам драли кожу са леђа.
dzordz
dragi milane, to i nije komentar na clanak. to je malogradjanska nepametna zloba, koja koristi internet odnosno zlokoristi. oni/malogradjanska kontrarevolucija su na vlasti vec dve decenije, ne ide im nikako, sve je otislo u honduras i ko je kriv? tito i komunisti. ha, ha, ha. budalastinama moze da poveruje samo onaj ko se zavarava i ko ih zeljno trqazi pa i na ovim stranicama. moje misljenje je da ne treba odgovarati, jer govori samo za sebe.
Prikaži još odgovora
Radmila
Fantastican tekst, ko ume da razume.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja