nedelja, 18.08.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 12:48
DRAGULjI NAŠE BAŠTINE

Kapa od čoje sa biserima

U srpskoj građanskoj nošnji tepeluk ima posebno mesto: pokrivao je glavu neveste, najčešće ukrašen i prstenom i brošem – granom koje je devojka dobijala od mladoženjine porodice
Autor: Dragoljub Stevanovićnedelja, 16.12.2018. u 16:22

U Etnografskom muzeju u Beogradu posetioci mogu videti izložbu „Narodna zanimanja u Srbiji – To smo mi”. Izložba traje do kraja januara 2019.

– Izložba svedoči o identitetu, kako o onom narodnom koji se izražava kroz narodna zanimanja, tako i o identitetu samog Etnografskog muzeja. Kroz izložene predmete govorimo i o našoj kući, o onome što mi jesmo u Srbiji i kakav značaj imamo kao deo nacionalne istorije – kaže dr Miloš Matić, muzejski savetnik.

Kujundžije poklanjale Etnografskom muzeju

Svaki predmet koji je ovde izložen može da ispriča neku priču, da svedoči o starim zanatlijama, terzijama, abadžijama, korparima, kazandžijama, kolarima, da nam kaže ponešto o načinu života u prošlom i pretprošlom veku, pa i da ispriča priču o statusu i položaju u društvu njegovih pripadnika. A kad smo kod statusa nezaobilazan značaj ima nakit koji su izrađivali kujundžije, zlatari ili juveliri, kako su se već u različitim periodima zvali.

Za osnivanje bogatog fundusa Etnografskog muzeja, podseća dr Matić, od velikog značaja je bilo učešće na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Deo predmeta izloženih u Parizu Ministarstvo privrednih dela Kraljevine Srbije dodelilo je na poklon upravo Etnografskom odeljenju. Nakon toga, predmeti su kao državna svojina predati ovom muzeju 22. maja 1901. godine i činili su osnovu od 1.000 muzealija s kojima je Etnografski muzej 1901. godine započeo samostalno delovanje. I još jedan zanimljiv podatak: trećinu poklonjenih predmeta činili su proizvodi trinaestorice kujundžija i zlatara čiji su proizvodi bili predstavljeni na pariskoj izložbi.

Istoričari će reći da jačanjem nove srpske države, kao i razvojem privrede, zanatstva i trgovine, počinje i potražnja za nakitom. Međutim, evropeizacija i zapadnjački uticaji, kao i industrijalizacija nakita, ugasili su i poslednje reflekse sjaja originalnog umetničkog nakita kod Srba. Kujundžije su zapale u krizu jer nisu mogle da se prilagode novim trendovima pa su dominaciju preuzeli novi majstori koji su zanat učili u Beču, Pešti, Parizu i koji su sebe nazivali zlatarima. Ta razlika u nazivima zanatlija – proizvođača nakita uslovljena tehnologijom i tehnikama izrade uočava se i u natpisima na radnjama, na primer kujundžija-filigrandžija, kujundžija-zlatar. Dok se prvi naziv odnosi na proizvođače srebrnog nakita s naznakom filigrana kao dominantne tehnike, drugi se odnosi na zanatlije koji osim srebrnog nakita proizvode i zlatni. Uporedo s nazivom zlatar prodire i nemački naziv juvelir koji donose mladi majstori koji prevashodno u Beču izučavaju izradu zlatnog nakita savremenim metodama s akcentom na ulaganje dragog kamenja.

– Jedna od najstarijih i najlepših tehnika obrade metala je svakako filigran. Ovom tehnikom tokom vekova izrađivani su prelep nakit kao i ukrasni predmeti kojima se i danas divimo. Filigran je bio veoma zastupljen u starom srpskom zlatarstvu – kaže Jelena Tešić Vuletić, muzejski savetnik.

Kod Srba izuzetna pažnja se posvećivala kićenju i ukrašavanju glave. Osim kosi kao prirodnom ukrasu, posebna pažnja posvećivana je dodatnim ukrasima pod kojima se podrazumeva nošnja na glavi koju čini nakit, ili rečeno starinskim jezikom oglavlje. Taj termin u 19. veku postaje opšti naziv za čitavu kompoziciju ukrasa koji se nose na glavi. Oglavlje nije imalo samo ukrasnu funkciju, već je jasno ukazivalo i na bogatstvo, ali i status, odnosno bračno stanje.

– Devojke su kosu uplitale u pletenice, spuštene niz leđa, a kada im se približi vreme udaje počinjale bi da obmotavaju pletenice oko fesa. Fes je plitka kapa od crvene čoje s kićankom ili barešom i tepelukom. Bareš je jednobojna ili dezenirana marama ili crvena somotska traka ukrašena niskom sitnih zlatnika ili vezom od bisera. Obmotavan je oko fesa i na potiljku pričvršćen iglama – kaže naša sagovornica.

Nevestinsko oglavlje

Veoma složen sistem pokrivanja glave koji se odlikuje lepotom, bogatstvom i simbolikom javlja se u oglavljima neveste. U prošlosti ona su bila prebogata nakitom raznih vrsta, da bi s vremenom potpuno nestala ili se menjala i prilagođavala trenutnim uslovima i mogućnostima. Nevestinsko oglavlje nošeno je na dan venčanja i nakon toga u svečanim prilikama sve do rođenja prvog deteta.

– Prvi dan nakon venčanja na glavu se stavlja oglavlje koje nose udate žene. Jedno od najlepših oglavlja je svakako biserni tepeluk. Tepeluk je srednjovekovni ukras nastao krajem 18. veka od čoje, krune, a naziv je dobio od turske reči tepe što znači teme. Izrađivani su od srebra, ponekad sa pozlatom, tehnikama iskucavanja i filigrana. U srpskoj građanskoj nošnji naziv tepeluk prenet je na posebnu malu žensku kapu od crvene čoje u obliku kalote. Kapa je bogato ukrašena biserima navezenim u obliku kupica i, koliko je poznato, nema paralela u nošnjama drugih balkanskih zemalja. Odlikuje se i time što je ukrašena i prstenom i brošem – granom koje je devojka dobijala od mladoženjine porodice kao veridbeni dar – kaže Jelena Tešić Vuletić.

Narukvice kujundžije Paškovića

Jedan od lepših primeraka filigranske izrade su narukvice koje je izradio Radovan Pašković. Naime, jedna od beogradskih kujundžijsko-zlatarskih radionica s najdužom tradicijom, čiji su se članovi generacijama bavili tim poslom, jeste radionica Pašković. Osnovana je u drugoj polovini 19. veka i u njoj se donedavno čuvala diploma iz 1907. godine kojom se Dragomir Pašković za svoje zlatarske izrađevine odlikuje zlatnom medaljom na Izložbi balkanskih zemalja u Londonu. U beogradskom adresaru iz 1912. godine pominje se trinaest zlatara, među kojima i Jovan Pašković. Kao zlatari pominju se i braća Krsta i Radovan Pašković. Radovan je učestvovao na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, a nakon izložbe deo njegovih predmeta je poklonjen i danas se čuva u Etnografskom muzeju u Beogradu.

Anterija simbol funkcije

Anterija i kapa Tatar Bogdana predstavljaju oznake ne samo jednog uvažavanog zanimanja, tatarina, u kome su funkcijom i društveno-kulturnim statusom tokom 19. veka sadržani svi atributi koje danas prepoznajemo u poštanskoj, telegrafskoj, telefonskoj i službi diplomatske razmene, već i lični doprinos čoveka kome je turski sultan poklonio odevni predmet. Poslat od strane kneza Miloša da donese hatišerif o budućem statusu Srbije, Tatar Bogdan je u znak uvažavanja od sultana dobio anteriju, što je, potom, na društvenim ceremonijalnim okupljanjima omogućavalo da se, posredno, sa novim statusom države upoznaju svi okupljeni, kaže dr Miloš Matić.

 

 

 

 

 


Komentari0
6f773
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja