Specijalno za Politiku
Beč – Kada je Japan pod pritiskom američke flote 1854. otvorio svoje vode prema svetu, zemlja koja se iz straha Šogunata Tokugava od širenja hrišćanstva i negativnog uticaja zapada nalazila u izolaciji više od dva veka počela je da zaokuplja interesovanje Evropljana i da formira njihov ukus. Žene su počele da nose kimona, da koriste neobične češljeve i da se hlade lepezama sa motivima japanskih trešnji, a domove su preplavile lakovane kutijice i paravani uvezeni iz egzotične, daleke zemlje. Japan je postao meka za istraživače, radoznalce i trgovce koji su se u Evropu vraćali nakrcani egzotičnim predmetima i umetničkim delima, a već se oko 1860. u Francuskoj intenzivno koristio pojam „japanizam“ kome su kumovali Emil Zola, Edmon & Žil Gonkur, Šarl Bodler i dva ključna slikara impresionizma – Klod Mone i Edgar Dega.
Posle svetskih izložbi u Parizu 1867. i 1878. umetnički krugovi, pre svega francuski, prigrlili su novu kulturu – što kroz kolekcionarstvo, što kroz sopstvenu interpretaciju umetnosti (pogotovu iz Edo razdoblja) koju su pokušavali ili mislili da razumeju. Da im je to slabo uspevalo onda kada se to ticalo japanske tradicije i običaja – naročito u klasičnom slikarstvu, razumljivo je, ali japanizam koji se Evropom proširio poput požara izvršio je veliki uticaj na umetnike širom kontinenta, i kimona, lepeze, visoko podignute punđe i cvetni motivi inspirisani istočnjačkim likovnim prikazima, kao i novi odnos prema likovnoj kompoziciji, obuzeli su slikarska platna. Takođe, drvorezi u boji dobili su na popularnosti, često imitirajući ukijoe („narodska“) dela koja su već postala sastavni deo privatnih kolekcija.
Mone je posedovao veliku kolekciju drvoreza Hokusaija i Hirošige, a u jednom od svojih pisama bratu Teu, Vinsent van Gog je 1888. napisao: „Zavidim Japancima na krajnjoj jasnoći koju kod njih imaju sve stvari. To nikada nije dosadno i nikada ne izgleda da je urađeno u prevelikoj žurbi. Njihov rad je tako jednostavan, kao disanje, i oni prave figure u nekoliko sigurnih poteza sa istom lakoćom kao da je to jako jednostavno kao zakopčati svoj prsluk.“
Van Gogova ulja na platnu, uočljivo inspirisana onim što je opisao u pismu – „Leptiri i makovi“ (1889) i „Velika noćna leptirica“ (1889) nalaze se na izložbi „Fascinacija Japanom“ koja je 10. oktobra otvorena u bečkom Kunstforumu i koja se bavi fenomenom japanizma. Pored remek dela ukijoe majstora (Utagava Hirošige, Kitagava Utamaro, Cukijoka Jošitoši, Ičirakutei Ejsui, Katsušika Hokusai, Utagava Kunisada I, II & III, Utagava Kunijoši, između ostalih), na izložbi se nalaze platna, drvorezi i crteži velikih evropskih umetnika klasične moderne.
Posle Monea, Manea i Degaa, istočnim virusom su se zarazili i slikari mlađe generacije: Anri de Tuluz-Lotrek, Vasili Kandinski, Franc Mark, Bonar, Valoton... Njihovi radovi su doputovali na izložbu u Beč koja dobro kuratiranim izborom eksponata daje uvid u čitav fenomen. Klasičan japanski uticaj vidimo na autografiji na kineskom papiru „Gavran kod prozora“ (1875), bakropisima „Mačka i cveće“ (1869) i „Red ispred mesare“ (1870) Eduara Manea, na četiri drvoreza iz serije „36 pogleda na Ajfelov toranj“ Anrija Rivijera kao jasan odgovor na Hokusajovu seriju „36 pogleda na planinu Fudži“, na drvorezima u boji „Japanski hodočasnici na putu do Fudžijame“ (1901), „Dva Japanca – vozači rikše“ (1900) i „Japanska devojka ispod vrbe“ (1901) Emila Orlika. Tu su i cinkografije na žutom papiru „Svite Volpini“ (1889) Pola Gogena, kao i umetnički radovi austrijske umetničke elite – Gustava Klimta, Oskara Kokoške, Alfreda Kubina, Kolo Mozera i Hansa Makarta, ništa manje pod uticajem novog trenda.
Za svaku preporuku, izložba u Kunstforumu traje do 20. januara.
