petak, 22.02.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:18
U KULTURNOM DODATKU 29. DECEMBRA

Srećna nova 2114!

petak, 28.12.2018. u 12:00
Шума у којој се саде стабла за библиотеку будућности (Фото Кети Патерсон/Future library)

DVANAESTI IGRAČ

I dok je, povodom obeležavanja srpske pobede u Prvom svetskom ratu, domaća publika, između ostaloga, toksikovana precenjivanjem vrednosti Jakovljevićeve Srpske trilogije i prećutkivanjem, recimo, Petrovićevog Dana šestog ili Dnevnika o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, svetska javnost se bavila fenomenom jedne sasvim neobične ideje škotske umetnice Keti Paterson koju ona već četiri godine ostvaruje u Norveškoj

Interesovanje naše javnosti za proglašenje „reči godine“ naglo je poraslo nakon što je tu neobičnu titulu 2016. poneo izraz postistina, koji je još kasnih osamdesetih godina dvadesetog veka skovao i prvi zapisao američki pisac i scenarista srpskog porekla Stiv Tešić. Nekako u isto vreme, domaći čitaoci su, zahvaljujući užičkoj biblioteci, dobili priliku da pročitaju srpski prevod Tešićevog posthumno objavljenog i u svetu nagrađivanog romana Karu. Priča o poslednjim danima holivudskog suvišnog čoveka, pisca koji se bavi prepravljanjem i tržišnim prilagođavanjem tuđih scenarija, u neku ruku jeste i najšire moguće objašnjenje postistine, bez koje ne bi bila moguća proizvodnja i zloupotreba lažnih vesti, na čijoj proizvodnji i plasiranju počiva današnji politički svetski poredak. Dovoljno je prelistati novine i „prošetati“ televizijskim kanalima pa steći utisak o tome do koje mere je javno mnjenje zatrovano glasinama, neargumentovanim optužbama, preteranim reakcijama, neprofesionalnošću i jezikom mržnje.

Otuda nas nimalo nije začudila odluka stručnog tima „Oksfordskog rečnika“ da za reč 2018. godine bude proglašen pridev toksično.

Kako stoji u obrazloženju, „ljudi su tokom ove godine više nego ikada do sada koristili reč toksično, ne bi li njome opisali široki dijapazon stvari, situacija, briga i događaja“.

Vule Žurić

KRATKA ISTORIJA POZNATE GRAĐEVINE
Pupin, Lenon i Rozmarina beba

Otkako je sazidana pa do danas, Dakota je bila adresa bogatih i slavnih. Interesantno je da nisu pare bile najvažnije. Poznato je da Džonu Lenonu nisu lako dali dozvolu za useljenje, jer su se stari stanari pribojavali najezde radoznalaca. U ovoj čuvenoj zgradi stanovao je i Mihajlo Pupin do svoje smrti, 1935.  Zgrada Dakota: novac za gradnju poticao je od patenta i prihoda firme za pravljenje singer šivaćih mašina

Zgrada Dakota: novac za gradnju poticao je od patenta i prihoda firme za pravljenje „singer“ šivaćih mašina (Foto: B. Dimitrijević)

Među brojnim gafovima koje sam napravio tokom svog drugog boravka u Njujorku je i taj kad sam, dok smo se šetali Central parkom, svojim domaćinima pokazao na jednu zgradu i rekao: ova Dakota uopšte nije tako impresivna u prirodi kao što je u filmu Rozmarina beba. Naravno da se ispostavilo da to uopšte nije bila čuvena zgrada iz filma. Meni su je prilikom mog prvog boravka u Njujorku neki drugi domaćini pokazali u kasnim noćnim satima, posle burnog provoda, a ja sam kasnije pomešao broj ulice, te je tako došlo do zabune.

Čuvena stambena zgrada koja je, što sam ipak ustanovio, vrlo jedinstvena i skoro ju je nemoguće pomešati sa nekom drugom, podignuta je pre više od 130 godina, u vreme kad su Njujorkom gospodarili konji i kočije i uzdignuta parna gradska železnica. Bio je to grad kome su zamerali nedostatak sofisticiranosti jednog Pariza ili Londona, prljav i čađav, ali sa naglim prilivom novca i vrlo agilne preduzetničke klase. Novac za gradnju Dakote poticao je od patenta i prihoda firme za pravljenje singer šivaćih mašina. Podignuta je na rubu naseljenog dela grada, usred čatrlja u budućem Central parku i obradivih površina, pa otuda i ime, po dalekoj i neistraženoj teritoriji Dakote. Ogromna kapija ispred koje je ubijen Džon Lenon imala je nadsvođeni deo, da štiti stanare od kiše, vetra i snega dok ulaze ili izlaze iz kočije. Stanovi s plafonima visine od preko četiri metra imali su salone, biblioteke, posebne trpezarije za večere i doručke, sobe za primanje i sve prostorije su bile povezane, a druga vrata su vodila u hodnik kojim je posluga, da se ne meša sa domaćinima i gostima, mogla da donosi i odnosi hranu, piće, posteljinu i ostalo. Većina zidova bila je obložena kvalitetnim drvetom, a novina su bili liftovi, u prvo vreme naravno ne na struju, nego na paru od kotlova za toplu vodu i centralno grejanje, koje se zasnivalo na cirkulaciji toplog vazduha kroz otvore u zidovima i podu. Sve do prve polovine dvadesetog veka, smatralo se da zgrade do šest spratova visine nisu morale da imaju i liftove.

Branko Dimitrijević

INTERVJU
Jugoslaviji je trebalo više vremena

Država je između dva svetska rata bila poprište sukoba „kulture pobede“ i „kulture poraza“, a ni podrška saveznica Britanije i Francuske se nije ispostavila kao dugoročna

(Foto: Lična arhiva)

Sasvim slučajno sam se zainteresovao za jugoslovensku istoriju jer sam kao student na razmeni proveo dva semestra na Univerzitetu u Beogradu. Onda sam zbog doktorata izučavao Hrvatsku posle Prvog svetskog rata, što je poslužilo kao osnova za knjigu. Nikad nisam imao planove da postanem autor ili istoričar jugoslovenskog regiona, ali korak po korak, to se dogodilo, kaže istoričar Džon Pol Njumen u intervjuu za Politiku povodom svoje knjige Jugoslavija u senci rata o međuratnoj Jugoslaviji.

Ovaj naslov je na engleskom jeziku objavio Univerzitet Kembridž (Cambridge University Press), a nedavno se pojavio i na srpskom jeziku u izdanju „Službenog glasnika“ i prevodu Dmitra Tasića. Pišući o međuratnim problemima države Južnih Slovena, stručnjak za Jugoslaviju i predavač evropske istorije 20. veka na Univerzitetu Mejnut u Irskoj objašnjava da su do druge polovine tridesetih godina Francuska i Velika Britanija u potpunosti prepustile države istočne i srednje Evrope na milost i nemilost nacističkoj Nemačkoj. Značajan deo posvećuje i ulozi vojnih veterana u nevoljama u južnoslovenskoj kraljevini jer su se oni borili na različitim stranama i imali drugačija viđenja Velikog rata i zajedničke države. „Kao što su brojni srpski borci bili nosioci nacionalizma, podržavaoci apsolutne vlasti kralja Aleksandra i protivnici parlamentarizma i kao što su odigrali važnu ulogu u formiranju četnika Draže Mihailovića, tako su i hrvatski soldati imali istu takvu ulogu u ustašama”, piše Njumen. Zbog toga zaključuje da su veterani iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata bili značajna karika u ideološkom organizovanju grupa koje su se sukobile tokom građanskog rata u Jugoslaviji 1941–1945.

Jelena Stevanović

KULT LIČNOSTI U 21. VEKU
Ko će spasti civilizaciju?

Kult ličnosti kao ozbiljan društveni fenomen, u 21. veku, ne pokazuje znake odumiranja. Između ostalog i zbog toga što ga svemoćni komercijalni mediji prosto obožavaju

Građani Pjongjanga klanjaju se statuama Kim Il Sunga i Kim Džong Ila (Foto Vikipedija/ CC. By. SA 3.0)

Ugledna američka senatorka Elizabet Voren, koju mnogi vide i kao glavnu kandidatkinju levice na narednim predsedničkim izborima, 2020. godine, ovako opisuje stanje u svetu: „Kombinacija autokratije i korumpiranog kapitalizma je fundamentalna opasnost za demokratiju, kako u SAD, tako i širom sveta. Opasnost je zbog toga što ekonomska korupcija ne poznaje granice – a u globalnoj ekonomiji korupcija donosi stratešku prednost.“ Istovremeno, Janis Varufakis, koji se ističe kao vodeći levičar Zapadne Evrope, ovako vidi situaciju: „Zapad klizi u ’postmoderne tridesete godine’, gde desničarski populisti spravljaju otrovan koktel sačinjen od kulture straha i iskazivanja besa, dok neki drugi žele potpunu demontažu postojećeg establišmenta.“ Posmatrači strahuju da, svi zajedno, igraju na samoj ivici vulkana. Jer, kako piše Fajnenešel tajms, ono što ujedinjuje Trampovog bivšeg savetnika Stiva Banona sa francuskim žutim prslucima i britanskim bregzitovcima nije samo njihova volja da preokrenu postojeći poredak, nego je to i njihovo uverenje da najgore, što u tome može da se desi, jesu prolazne ekonomske nedaće. Niko, od svih njih, nema aktivnu želju da dođe do raspada civilizacije. Oni samo previđaju mogućnost da se taj raspad desi kao nehotična posledica njihovih aktivnosti.

Da li, onda, idemo ka neverovatnoj situaciji u kojoj će, mogući raspad civilizacije, da spreče upravo oni politički lideri za koje Zapad smatra da su oko sebe izgradili, za demokratiju tobož nezamislivi, kult ličnosti? Da civilizaciju spasavaju Kim, Orban, Putin, Si, Erdogan? Ta, na prvi pogled, apsurdna situacija došla bi kao finalni u nizu udaraca, ali i autogolova, koje Zapadne ’demokratije’ zadaju ne samo opšteprihvaćenom statusu kvo, već i samoj osnovi na kojoj se savremeni kapitalizam, tako uspešno i spektakularno, razvio posle pobede u hladnom ratu. Ali, dileme ne može biti. 

Stanko Crnobrnja

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU


Komentari2
84e05
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Драган Јанковић
Шта Вулету Журићу смета „Српска трилогија", чији он дух не може да разуме. Мало, па мало он се чеше о битне моменте српске културе. Уосталом, шта рећи о човеку кога ни изгон из Сарајева није ослободио југоносталгије.
zoran stokic
Karl Vitfogel je u razdoblju od 1931-1957. napisao niz studija pitajući se „čovečanstvo, kuda idemo?“ Kada se u SSSR-u i Kini suočio sa staljinizmom i maoizmom, ovaj marksista se latio pera da bi bio od koristi, tj. da bi objasnio posledice tog „birokratskog državnog ropstva“. Takođe je na svojoj koži 1933. osetio strahote Hitlerovih logora u nastajanju. Knjiga „Orijentalna despotija“ bila je njegovo poslednje upozorenje da će se svet pretvoriti u neki oblik pakla ako 2/3 država sveta i dalje ostanu u stegama svog političkog i kulturnog monocentrizma. Ako svet, govorio je tada, ne bude izvukao empirijske pouke iz despotskog kulturnog nasleđa, vreme za normalan, uređen život u svetu će brzo isteći. Nudio je rešenja da pomoću policentričnih građanskih društava svet postane „globalni grad“! Njegova upozorenja su prenebrgnuta i Svet sve više liči na "globano selo" na uniju Bantustana!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja