četvrtak, 17.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:56
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Kako žuljaju emigrantske cipele

Život u kvartu čestitih starina: Niko mlađi od 60, vrane i gavranovi ujutru i naveče kreću sa svojim horskim terorom, a po danu hitna ne napušta četvrt. Rotaciona svetla i zvuk sirena, ambulantnih kola, popune prazninu ptičije galame. Ušteđevina im nije utanjila, ali jesu koraci.
Autor: Lazar Kovačićsubota, 29.12.2018. u 11:25
Небодери Бризбејна (Фото Пиксабеј)

Malo po nagovoru Milivoja Džonija Ilića, malo po inerciji života, a malo zbog neobično lepe avenije sa drvoredom u sredini, kupio sam kuću u Aldžesteru, prigradskom naselju Brizbejna i tu ostao nekoliko godina. Kratko da upoznam stanare ove neobične četvrti, ali dovoljno dugo da ih ne zaboravim.

Mesecima sam pokušavao da odgonetnem na koju beogradsku ulicu me podsećala Aldžester avenija, sa bujnim drvoredom večitog zelenog lišća suptropske klime Kvinslenda, i nisam uspeo da se setim.

Sve je bilo na dohvat. Tržni centar, dom zdravlja, apoteka, veterinar, restorani, sportski tereni. Sve za život je tu. U centar Brizbejna ne moraš ići, ma koliko bio lep Sautbenk sa šetalištem i turističkim pojasom u delti reke Brizbejn. Iako sam već imao solidnu selidbenu kondiciju i dalje mi je teško padalo.

Otvarao bih gornji ormarić, poslednji s leve strane u svakoj kuhinji, i uporno tražio šolju za kafu kao u Beogradu, ili izlazio u dvorište čudeći se kako me titrajem vode ne pozdrave okeanski talasi Bejsvoter zaliva, ispod moje kuće u Oklandu.

Kuće u naselju Aldžester u Brizbejnu (Foto Gugl)

Kuće liče na kuće, od tvrdog su materijala, sa širokim dvorištima, niskim krovovima, i visokim drvećem, staništem gavranova i vrana na čije se nesnosno kreštanje morate navići. Ljudi nisu prestajali da ih teraju a one da galame. Sreo sam puno stanara moje i okolnih ulica, ali ih nisam upoznao.  

Nakon par meseci sve više sam sumnjao da nisam zalutao u krug neke šire gerontološke, bolničke četvrti.

Zato nema ni vrtića ni osnovne škole. Niko mlađi od 60, vrane i gavranovi ujutru i navečer krenu sa svojim horskim terorom, a po danu hitna ne napušta četvrt. Rotaciona svetla i zvuk sirena, ambulantnih kola, popune prazninu ptičije galame.

Ušteđevina im nije utanjila, ali jesu koraci. I svi dotrajavaju broj koraka koji im je određen. Komšiju preko puta su odvezli i nisu ga vratili. Njegov crni labrador, i sam usporio, danima je izlazio na ulicu, ispred kuće da vidi hoće li se vratiti, a ja sam izlazio da vidim ko je sledeći.

Iznad moje kuće, gore ka tržnom centru, velika spratna kuća sa komotnom terasom do ulice. Svaki dan na terasi sede njih dvoje i kartaju. Tih razgovor i smeh jedva dopru do ulice.

Aldžister avenija u Brizbejnu (Foto Gulg)

Kasnije su mi rekli da su me po hodu prepoznali „da sam naš” i pozvali. Bolju harmoniju i lepšu starost nisam nigde sreo. Živeli su sami u velikoj spratnoj kući sa četiri spavaće sobe, tri kupatila i dva dnevna boravka. Ulicom su šetali uspravni, s rukom ispod ruke, a ne verujem da su se i u kući razdvajali, da se ne izgube. Ona je njega podsećala kada treba uzeti koju tabletu, a on je njoj bio potvrda da je živa, zadovoljna i srećna i da trebaju jedno drugo.

Prvo bi mi oboje mahali, pa me zvali u kuću. Govorili su mi da imaju dobru kafu, jaku rakiju i lepu unuku za mog sina. Kafa je bila odlična, rakiju nisam probao, a lepa unuka za mog sina je živela daleko. Nisu ništa krili, ni pređenih hiljade kilometara, ni odavno osamdesetu.

Pad u obližnjem tržnom centru je bio fatalan po nju. Iz bolnice su je dovezli samo da je isprati brojna rodbina, koju sam video, jer sam morao otići da ga zagrlim i da mu izjavim saučešće. Flašu sa rakijom, šećerom i kafom, kako je bio običaj, ostavio sam na prazan sto. Bio je drugi i drugačiji. Ne znam da li me je i prepoznao, i ja sam njega jedva.

Dobro pamtim a i beleške mi potvrđuju, posle dva meseca i on se ugasio. Nisam znao kome da izjavim komšijsko saosećanje i saučešće. Prvo su odvezli njega, pa je treći dan veliki kamion „Crvenog krsta” odvezao stvari a četvrtog je neki gospodin u tamnom odelu i utegnutom kravatom zaključao kuću i otišao do brizbejnske sudnice gde su se rođaci već uzvrteli na testamentarnom ročištu.

To su bile moje komšije i moji zemljaci.

Sa svoje terase imao sam lep pogled na planinske visove, šumu i proplanke „Maunt Tamburina”. Sa ograde pogled nadole u dvorište Rona i Mari. Ili se vrte po velikom cvetnjaku ili sede za okruglim baštenskim stolom u udobnim foteljama. Posle doručka, kojeg su zalivali kafom sa mlekom iz nekih velikih šolja, Mari bi dohvatila novine i glasno čitala Ronu.

Čitala je zvonkim glasom, upola mlađim od njene biografije, komentarisala pročitano, ali je njen glasan, grleni smeh bio magnet koji me je uvek vodio do ograde moje terase ka njima.

U ovoj četvrti smeh je odavno atrofirao, kao i u dobrom delu ovog, čudnog sveta koji je nespreman uleteo u 21 vek. Slušajući zdravi, čisti, zvonki, veseli i bezbrižni smeh Mari, sve više sam bio ubeđen da treba narezivati ce-de sa smehom, lekarski prepisivati i na recept u apoteci ga izdavati. Ron sedi, ruke prekrstio na grudima, spustio glavu i spava, a Mari ne prestaje da čita, komentariše i glasno se smeje. Sunce i obaveze su me oterale a njih ništa.

Na pozdrav i pitanje:„Kako si Ron”? Mirno je odgovarao:„Još uvek sam tu”.

Godinama, više od od 20 godina, na brojnim zabavama posmatram i slušam naše. Ko u ovim emigrantskim cipelama nije hodao nikada neće saznati koliko one, uz sav sjaj i lepotu, mogu i da žuljaju. Eh, da ljudi hoće da pamte, kakve su se drame, kupovinom karte u jednom pravcu, odvijale pre dolaska i po dolasku prve, druge i treće generacije. Ako odeš, ne valja, ako ostaneš, još gore. Odlazak je bes umotan u tugu a ostanak, tugu u bes.

Prva i druga generacija kao da nosi osećaj krivice što su otišle i čini se da se izvinjavaju i onima od kojih su otišli i onima kod kojih su došli. Treća ništa od toga. Ne okreću se unazad jer nisu niotkuda došli, ali su gubitkom jezika definitivno asimilirani, izgubljeni i otišli. Samo ponekad pristignu na rođendane roditelja, božijeg sina ili slavsku trpezu.

Gledam Gojka. Vraća se sa pijace s cegerom. Unuk trči i viče:„Mom, grandpa brought apricot“ i čujem Gojkov glas, da li umoran ili tužan:‚‚Kajsije, srećo dedina, kajsije“. Ono u šta sam siguran, ovde svi dobro žive, a čovek je (materijalno) siromašan samo ako sam izabere da to bude.

Drvored u Brizbejnu (Foto Piksabej)

Živeći nekoliko godina u kvartu čestitih starina i ma koliko se i sam povijao u hodu, poput njih, ni jednog trena nisam pomislio da je starost pokucala i na moje pendžere. Znao sam da je rano da se ‚‚Šarac usmeri ka Rovinama”, ali pomalo kasno da pravim nove uspomene. 

Na mnoga pitanja nisam našao odgovor, ali me više brine broj i količina onih nepostavljenih. Čika Radivoje, koga ovde zovu mudri, znao mi je na zabavama reći: „Sinko za život su ti potrebne grabulje, da dok imaš snage, grabiš sebi, ali i vile da malo odvađaš i dodaješ i drugima. Tako se valja. Uostalom, pitaj gospođu Milenu, njeno životno iskustvo i mudrost su tu za svakoga.”

Potražio sam gospođu Milenu koja svojih 87 nosi sa lakoćom, vitalna, otresita i uvek spremna na razgovor i lepu reč.

Ona zna formulu mudrosti i eliksir dugovečnosti i sve tajne života, posebno ovde u inostranstvu, i tu tajnu će nam otkriti. Nešto se duže i strpljivo, ljuljala na verandi svoje kuće. Nestrpljiv, gotovo da sam ponovio pitanje o suštini života u emigraciji i šta je iz njenog životnog iskustva najvažnije?

A ona ustade lagano, ali i odlučno. Pozva me u spavaću sobu. Šta li je sad?

Na noćnom ormariću njenog supruga još je stajala njegova uramljena slika i karton, podsetnik sa krupnim, štampanim slovima, čitljivim i bez naočala. Okrenu se prema meni, a onda prstom nanišani na tekst i reče:„To je najvažnije u životu”.  Kaza i išeta iz sobe još laganije i tiše.

Ostavi me da sam i na miru pročitam tekst: „NE ZABORAVI DA ME POLjUBIŠ ZA LAKU NOĆ”.

Lazar Kovačić - Gold Koast, Kvinslend Australija    

 

 

 

 

Pišite namPoštovani čitaoci, rubrika „Moj život u inostranstvu” namenjena je, pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?A naša adresa je  mojzivot@politika.rsPravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama. Vaša Politika 

           

 


Komentari37
4f951
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Citalac
Bas lep tekst. I sam sam ziveo skoro deceniju u inostranstvu ( Evropi a ne tako daleko kao sto je Australija), i jako su mi podeljena osecanja. Ne toliko zbog nostalgije (koju jesam osecao ali nije bila presudna), vec zbog toga da si stalno i uvek stranac, ma koliko se dobro uklopio u drustvo i ponasao se kao autohtono stanovnistvo. Nikad nisam imao problema sa stanovnicima zemlje-domacina, ali "biti stranac" mi je jako tesko palo. I zato sam se vratio. A sad mi je zbog toga zao. Nikad se ne zna, mozda se opet otisnem, valjda sam i sazreo u medjuvremenu, a i prioriteti nisu isti kao pre.
vladimirs
@citalac...delim tvoja zivotna iskustva, mlad sam otisao, nesto stariji se vratio iz istog razloga koji si i ti naveo ali i zbog zelje da zasnivam porodicu sa partnerom sa istog podneblja. Zato ne mogu reci da bas zalim sto sam se vratio jer je sklop okolnosti bio takav i ovde vodim uspesan zivot, ali znam da buducnost moje dece ce biti vezan za inostranstvo, koliko god se ovde promene stvari na bolje.... kljucne se ne menjaju jos od vremena Turaka.
Preporučujem 2
miroslav
Ostati ili otići, to sam razmišljao pre odlaska, sada razmisljam isto, ostati ili otići, vratiti se? Što nam ovo sve treba, sami odaberemo tumaranje po svetu, pa se onda dnevno pitamo, kao da možemo smisliti pametan odgovor? Kako bi bilo lepo da živimo od danas do sutra, da nemamo ništa, osim ljubavi do života, danas sutra i tako iz dana u dan. Kakva je starost u emigraciji, to pitanje sebi još ne postavljam, ali doći će vreme? Kako da ga postavim, kad nemam vremena, rintačim i danju i noću i vikende i praznike. Kad se sa suprugom sretne noću na hodniku urgentnog bloka u frci i trci, poljubimo se, podelimo jedno drugom komplimente, lepa moja, lepi moj, ignorišemo podočnjake i ona moje i ja njene, ignorišemo naše već pomalo sede kose. Bilo bi isto što se tiče podočnjaka i da smo ostali. Baš se moram potruditi, da sam sebi odgovorim, gde bi nam starost bila lakša, tamo gde smo rođeni, ili tamo gde sam emigrirao? Ili je starost svuda na svetu ista, ili se u malim detaljima razlikuje?
Beogradjanin Schwabenländle
@ Софроније, уопште нисам тррдоглава особа, али и ја сам донео једну одлуку, за понашање у Новој 2019. години: одговарам само на поруке и осврте писане ћирилицом, као Србин, Србијанац, Београђанин.
Sofronije
A nickname vam je na latinici... Ne treba odgovor. Srecno s novogodisnjim odlukama.
Preporučujem 26
Beogradjanin Schwabenländle
Имао сам срећу да ме досада ниједна ципела није нажуљила, вероватно због моје могућности да убрзо после 18-те године имам могућност да ципеле купујем у Италији, до Трста није било више од сат вожње. 1968 године ми је власник радње понудио ципеле да купим које су биле папрено скупе, али носим их данас,само сам морао једном да мењам ђон. Те ципеле су тада носили и талијански олипмпици у Мексику. Нико такорећи то не верује, али носио сам их данас по облачном времену и слабој кишици, зими топле, лети хладне. Мошино, Морески, Торези још увек без премаца. Никада у Немачкој нисам купио немачке ципеле, до дан данас.
Sofronije
Ne misli se bukvalno na zuljanje cipela, nego u prenesenom znacenju:)
Preporučujem 28
milan
Umesto comentara na uvid citaocima: Saveti Iseljenicima, na pasosu u Kraljevini SHS 1924.godine Saveti Iseljenicima, na pasosu u Kraljevini SHS 1924.g. „ Kada polazis u svet, ne prodavaj svoje kuce ni drugih nekretnina. Može ti danas sutra novac trebati. Radije se zaduzi za putni trosak pa čim prvi novac zaslužiš, vracaj dug. Ako već moras nešto prodati, onda to učini tek onda kada si siguran da ćeš dobiti vizu na pasos od konzula zemlje u koju putujes, da ti se ne bi dogodilo da ostanes bez imanja, potrosis novce a putovati ne možeš. Na putu se vladaj pristojno i obzirno prema svakome a naročito prema zeljeznickom i brodskom osoblju, zatim prema ženama i deci. Pazi na čistoću i ne ostecuj namjestaj u vagonu ili brodu. Novac i dragocenosti ne meci u kofer već ih drzi kod sebe . Na koferu napisi svoje ime i prezime i adresu. Ne upustaj se u razgovore sa putnicima već se drzi svojih poznatih iz svoga kraja. Ako u vagonu ili brodu nema Tvojih uzih zemljaka i poznanika za razgov

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja