četvrtak, 12.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:07
NE SAMO O POSLU Ivan Ivanov

Prvi beogradski „paparaco”

Kao mladi fotoreporter se proslavio slikajući Zorana Radmilovića, Milenu Dravić i druge poznate glumce, a danas je kameru zamenio četkicom i slikarskim platnom
Autor: Miloš Lazićsreda, 02.01.2019. u 08:01
Неке од насловница (Фото Жељко Синобад)

Bilo je to sredinom šezdesetih, u vreme kad se na Likovnu akademiju upisivalo po desetak studenata, pa momčić iz Negotina na Vardaru zabasao u prestonicu sa diplomom ugostiteljske škole i sa iskustvom od nekoliko godina bavljenja kelnerajem i srodnim poslovima nije imao čemu da se nada. Izuzetan crtački talenat Ivana Ivanova nije prošao nezapaženo, uz to, došao je iz Makedonije, tada još nerazvijene republike, što je budućim studentima davalo kakvu-takvu prednost, ali nije uspeo.

Tu prvu godinu iščekivanja sledećeg prijemnog ispita provodio je kod Sergeja, u Umetničkoj školi u Šumatovačkoj ulici, na Čuburi. Tu ga je zatekao i čovek koji se predstavio kao likovni urednik „Politikinog Zabavnika” (nažalost, ime mu se zaturilo u lavirintu sećanja).

Mačke za prvi posao

– Tragao je za ilustratorima – priča Ivanov, čuveni fotograf, prebirajući po uspomenama. – Odveo me je u redakciju... Ne sećam se ko je bio na čelu našeg najstarijeg dečjeg časopisa, ali on je odnekud isukao malu fotografiju Stevana Hristića, kao da je za ličnu kartu, i naloži mi da ga nacrtam. Ko zna gde i od koga sam čuo da su velikog kompozitora smirivale mačke, da ih je obožavao i oduvek bio okružen sa nekoliko tih umiljatih stvorenja? Tek, nacrtao sam ga prilično verno, a crtež dokitio mačkama. Sutradan ujutru, on pokaže tu ilustraciju svojoj sekretarici i upita je zna li ko je na njoj, a ona kao iz topa odgovori – „Pa, zar ne prepoznajete Stevana Hristića?” Ilustraciju je pustio preko dve strane, a nauštrb teksta. I, eto, tako sam se zatekao u novinama.

Istim poslom je nastavio da se bavi u „Glasu”, u redakciji rado čitanog „Filmskog sveta”. Ovamo su dolazili glumci, muzičari, slikari...

– Pa, iako je sve delovalo idilično, između mene i stalnog zaposlenja isprečila se fakultetska diploma. Džaba sam objašnjavao da radim upravo da bih se upisao na akademiju. Tako je nas nekoliko izvisilo. Razočaran, umalo da napustim posao i zaposlim se kao kuvar na brodu!

Baš u to vreme, na naslovnoj strani časopisa „El” objavljen je portret Sofije Loren, megazvezde svetskog filma, a nekome je palo na pamet da istu fotografiju objavi kod nas. Danas bi to u svemogućem „fotošopu” moglo da se obavi kao od šale, ali tada su glavni posao preuzimali retušeri kako bi s fotografije uklonili sve suvišno, pa i zaglavlje tog čuvenog francuskog časopisa.

– Taj posao su poverili meni, ali to nije bilo retuširanje već „restauracija”, jer je slika imala takozvani novinski raster, „tačkastu strukturu”, kao posledicu tehnike štampanja. Ne znam koliko sam sati ili dana proveo nad slikom s četkicom u ruci...

Ali, uspeo je. Tako je i primljen u radni odnos, a na Likovnu akademiju je pomišljao sve ređe.

Druženje sa kaskaderima

Još nešto je ostavilo trag na Ivanovoj karijeri. Poznata kafeterija „Kod konja”, na prestoničkom Trgu republike, bila je stecište i nekoliko poznatih kaskadera, među kojima su bili Voja Krstarica, Škilja, Šok, Bata Kameni...

– Jednom me je Šok zamolio da mu snimim nekoliko fotografija, jer su mu potrebne za nekakav filmski katalog, šta li – seća se Ivan. – Kako da ne, snimim ga u studiju. Bio je oduševljen, a slično je reagovao i Milorad Jakšić Fanđo, kad mu ih je ovaj pokazao. To je bilo presudno da se posvetim protagonistima filma češće nego drugim temama.

Dogodilo se to u vreme kada je već prešao u „Praktičnu ženu” koja je tada važila za najtiražniji domaći ženski časopis, a radio je i za „Dugu” koja se stidljivo promaljala na tržištu štampe.

– Najčešće sam fotografisao poznate ličnosti iz sveta umetnosti i pop kulture, ali sam hvatao sebe da uživam radeći sa Duškom Savkovićem, Dragoljubom Golubovićem Pižonom, Branom Crnčevićem, reporterima i piscima koji su često pisali za „Dugu”. Ta druženja umeju da oplemene. Umalo da se uzoholim, ali na zemlju me je spustio Pepi Kostić, glavni urednik „Praktične žene”, kada me je jednom „proizveo” u – paparaca! To sam doživeo kao tešku uvredu jer sam o takvim fotografima mislio sve najgore...

Pogrešno. Pepi nije ni pomislio na uporno dosadne fotografe što vrebaju golicave detalje iz privatnog života poznatih ljudi, već na one sa privilegijom da takve ličnosti ikada snimaju.

– To sam shvatio tek docnije, kada sam primetio da su mnogi glumci i ljudi iz sveta umetnosti uopšte, oni koji su među mojim kolegama važili za nedodirljive prznice, pristajali da ih snimim jedino ja! Toliko poverenje i mnoga iskrena prijateljstva stekao sam tako što svoje, ispravnije njihove fotografije, nikad nisam zloupotrebio. Uvek bih im odnosio sve snimljeno da skupa odaberemo šta je za objavljivanje, a ono što pretekne poklanjao ili uništavao pred njima! Nikad se nisam bavio preprodajom „ispod ruke”, zbog toga danas u svojoj dokumentaciji imam samo fotografije koje su objavljene, uz još nekoliko koje su mi drage uspomene... i „samo za moje oči”.

Bile su, izuzetno, i „za naše oči”, a među njima posebnu pažnju pleni kolekcija fotografija poznatih, ali – iz najmlađih dana, tako reći u dečjem uzrastu.

– Naslutio sam da obećavaju – propratio je to šalom, pa se uozbiljio.

Najčešće i najradije je snimao one glumce koji su nerado ili nikako pristajali na fotografisanje, a posebno izdvaja Zorana Radmilovića i Batu Stojkovića, mada je i Milena Dravić u poslednje vreme i bežala od objektiva radoznalih.

– To poverenje bih mogao da ilustrujem pričom da sam sigurno jedini fotograf koji je spavao u sobi jedne aktuelne predsednikovice – uozbiljio se. – Zbilo se to u Bosanskom Novom, na snimanju završnih scena serijala „Žene”, kad sam „izvisio” za sobu. U predvorju hotela, gde sam nameravao da dremnem do jutra, zatekla me je Mira Stupica, naša poznata glumica i moja stara poznanica, ali tada već i supruga Cvijetina Mijatovića, predsednika Predsedništva Jugoslavije. Pošla je nekud u provod, pa doznavši šta me je snašlo, velikodušno mi ustupila svoju sobu. „Ali, samo do zore, dok se ne vratim”, naglasila je uz smeh.  

Povratak mladalačkom snu

Slične dogodovštine imao je sa Ružicom Sokić, Verom Čukić...

– Postoji ona izreka „Jednom novinar, uvek novinar” – priča Ivan. – A ona važi i za novinske fotografe. Za većinu, ali ne i za mene. Jer, ja sam zaista „okačio kameru o klin” onog trenutka kada sam otišao u penziju. Nisam se prepustio dokolici, već sam se vratio mladalačkim snovima. Seo sam, konačno, za štafelaj.

Slike su mu srednjeg ili malog formata rađene na lesonitu češće nego na platnu, a na njima, kao motiv, pejzaži i takozvane mrtve prirode, poneki portret.

– Moje sedenje pred štafelajem je traganje za bojom, kompozicijom... to je povratak u mladost posle više od pola veka – kaže Ivanov.

Ne Janaćko već Burduš

Onda, kad su se ulice praznile zbog urnebesnih epizoda televizijske serije „Muzikanti”, Rade Rančić, likovni urednik „Dečjih novina”, tražio je od Ivana da ilustruje naslovnicu s likom glumca Jovana Janićijevića.

– Šaljem ti Janaćka večeras – odgovorio sam mu, a on mi zavapi s one strane: Ne Janaćka, već Burduša. Ma, znao je da je reč o istom čoveku, ali je insistirao da na ilustraciji bude prepoznatljiv upravo lik kontrabasiste, „mečkara” iz serije rađene po priči Žike Lazića... Ta serija, osim što je bila presudna za Žikinu karijeru, promenila je glumcima nadimke, pa je Dragan Zarić doživotno ostao Lepi Cane, Jovan Janićijević počeo da se odaziva na Burduš, a Milan Srdoč na Rajko.

 

 


Komentari0
4a66e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja