Kada je na beogradskoj železničkoj stanici 3. aprila 1903. iz voza iskočio bonvivan i bogati naslednik Boža Radulović i požurio do vagona iz kojeg su železničari istovarivali automobil „neseldorf b”, koji je sa sobom dovezao iz inostranstva, nije ni sanjao u kakvu avanturu se upušta.
Automobil je u to vreme koštao koliko i kuća na sprat u boljem delu Beograda. Sa kolima stigao je i majstor iz fabrike „Tatra”, u kojoj je napravljen automobil, čiji je zadatak bio da u narednih 45 dana u Srbiji obuči Božinog prijatelja Sretena Lukića da održava i upravlja tim vozilom.
Mislilo se na sve, osim na jedan detalj: „neseldorf b” je bio prvi i jedini automobil i u Srbiji i u Beogradu, ali se zaboravilo da u celoj Kraljevini Srbiji tada nije bilo nijedne benzinske pumpe.
Da je taj „neseldorf b” bio dizelaš, još i nekako... U svakoj prodavnici kolonijalne robe, to jest bakalnici bilo je petroleja na burad, pošto se tada koristio za osvetljenje, ali ovom automobilu bio je potreban benzin, čija je nabavka bila velika i neizvesna avantura.
Istina, bilo je tada u Beogradu benzina, ali samo u apotekama i po nekoj drogeriji. Pakovan je u male staklene flašice od jednog decilitra, pošto je služio samo za, kako su to tada zvali, „vađenje” fleka sa cilindara i frakova, to jest čišćenje i za punjenje ponekog retkog upaljača.
Tako su Boža i Sreten više vremena provodili obilazeći po Beogradu apoteke i drogerije kupujući benzin, nego što su se vozili. Tek kasnije, kada se broj automobila povećao i muke sa nabavkom benzina postale nesnosne, u Beogradu je otvorena prva benzinska pumpa kod kafane „Topola” na uglu Kralja Aleksandra i Dečanske ulice. Danas su na tom mestu žardinijera, od fontane ka Narodnoj skupštini na Trgu Nikole Pašića.
Prve pumpe nisu ni izbliza ličile na današnje. To je, jednostavno, bio stub na kome se nalazila brodska pumpa kojom je točilac iz bureta pored stuba upumpavao benzin u staklenu posudu sa skalom u litrama na vrhu tog stuba, a onda se benzin odatle crevom sipao u rezervoar automobila.
Nedugo zatim počele su da se otvaraju i druge pumpe po prestonici, pa ih je bilo skoro na svakom koraku, a nudili su razne marke benzina, različitih dobavljača.
I, da se zna, benzin je bio i te kako skup za ono vreme.
Boža Radulović je nakon samo tri godine proćerdao nasledstvo i proglasio bankrot, tako da je „neseldorf b“ prodao dvoru, a sa automobilom je otišao i Sreten Lukić, koji je postao dvorski šofer.
Kod slepog šofera
Najpoznatiji točilac benzina u Beogradu bio je Boža Tvrdišić, slepi šofer – kako ga je ceo Beograd znao i zvao. Prvo je radio kao taksista, ali su mu lekari otkrili tumor na mozgu. Taksiste su sakupile novac i Boža je otišao u Švajcarsku na operaciju. Operacija je delimično uspela. Tumor je uklonjen, ali je Boža ostao slep.
Po povratku u Beograd, taksisti su još jednom pokazali svoju kolegijalnost i solidarnost, opet su se udružili i skupili novac kojim je Boža mogao da kupi priručnu pumpu za točenje benzina i tako prehrani sebe i svoju porodicu.
Njegova benzinska pumpa je imala tablu „Kod slepog šofera” i nalazila se u Dečanskoj ulici, preko puta današnjeg Doma sindikata, a da li je potrebno spominjati da su mu taksisti bili najvernije i najredovnije mušterije.
