Da se radi samo o prigodnim napisima kojima treba dočekati Vladimira Putina, još bih i razumeo, ali odavde se sa medijskih i drugih lansirnih rampi konstantno ispaljuju projektili prema Zapadu.

Politička retorika koja govori o geostrateškom opredeljenju Srbije za Evropsku uniju u rastućem je raskoraku sa političkom praksom koja pokazuje približavanje Moskvi kakvo ne doliči zemlji kandidatu za članstvo u EU.

Diplomatsko cikcak kretanje ne samo da opasno deli Srbiju već onemogućava da država konsoliduje kretanje u odabranom pravcu. Sasvim je legitimno budućnost Srbije videti u zajednici sa Rusijom i Kazahstanom, kao što je legitimno da Vojska Srbije maršira zajedno sa pripadnicima garde Ohaja, ali jedno i drugo je sve teže ukomponovati.

U središtu svega je – Kosovo.

Zapad nas je bombardovao i napravio „NATO državu”, od tada je omiljena mantra srpskih nacionalista koji su sebi prisvojili atribut patriota. Pravoslavna, slovenska Rusija je naš najveći, najiskreniji prijatelj.

Ko zna koji put pritiska selektivna memorija. „Milosrdni anđeo” urezao se u srpsku svest kao Boj na Kosovu, ali zaboravlja se da se Rusi, sem jednom, nisu usprotivili sankcijama koje su UN izricale Jugoslaviji. Juna 1999. usiljenim maršom iz Bosne Rusi su stigli na aerodroma Slatina kraj Prištine. „Bilo je neophodno zaštititi Srbe i pokazati da se mi nećemo potčinjavati Amerikancima koji su se ponašali nabusito…” izjavljivao je general-pukovnik Leonid Ivašov. Onda su Rusi ubrzo evakuisali svoj padobranski bataljon iz sastava SFOR-a prepuštajući vojnicima NATO-a čist prostor. Sledeći sopstveni interes, „zaštitu Srba” prebacili su na Savet bezbednosti. Desantne padobrance zamenila je pretnja veta.

Obe strane su, svaka na svoj način, ostvarile ciljeve. Amerika je zaštitila kosovske Albance i stvorila im državu. Rusi su kosovsku krizu umešno upotrebili da ubace nogu u vrata zapadnog Balkana i da Srbiju (i Republiku Srpsku) proglase za uporišne tačke svojih geostrateškim interesa.

Tačno je da serijal poslednjih poteza Prištine – zavođenje carina i osnivanje vojske – ugrožava regionalni mir i bezbednost, ali je netačna teza da je Zapad zbog toga baš briga. Upravo obrnuto. Prevashodni motiv angažmana Amerikanaca je blokada rastućeg uticaja Rusije po regionu.

Borba se nastavlja. To što se Vladimir Putin tokom pariskog obeležavanja 100. godišnjice primirja u Prvom svetskom ratu sreo sa Hašimom Tačijem šokiralo je ovdašnje putinofile koji su, u stanju konfuzije, tvrdili da ruski predsednik nije ni znao s kim razgovara. Kakva spektakularna dijagnoza političkog slepila! Putin ne zna s kim priča! Ponovo se, posle onih radosnih pokliča „Trampe Srbine”, ispostavilo da nedostaju analize hladne glave. Lako ćemo se složiti oko toga da veliki slede sopstvene interese, da se koriste politikom dvostrukih standarda, ali problem nastaje kada treba priznati da to Rusi čine isto tako revnosno kao i Amerikanci.

Ne, tvrde mnogi srpski srpski političari i analitičari. Vašington je taj koji isključivo vara. Polazeći od takve premise, lako je doći do zaključka da je „Zapad odlučio da rascepka Srbiju”, kako piše jedan vojni komentator. Pošto postavi pitanje „zašto nam to rade” nudi odgovor: zato što smo mi u vizuri Zapada „mali Rusi”. Rešenje je, piše, da postanemo „veliki Rusi”, što bi podrazumevalo „prateće vojne igračke koje idu uz taj status”, prekid „udvoričkog” odnosa prema NATO i iseljavanje njegove kancelarije iz zgrade Ministarstva odbrane Srbije, redukciju zajedničkih patrola sa Kforom na Kosovu…

Na stranicama ovog lista jedan viđeni pravnik koji dan kasnije otvoreno zastupa istu tezu. Zapad bi, smatra autor, prestao da nas smatra „malim Rusima” ako bismo, kao prvi korak, pozvali Rusku Federaciju da na teritoriji Srbije instalira vojnu bazu kojom bi se zaustavila ekspanzija NATO na istok, ali i prema dubini Srbije. Ruska baza kao simetrija američkom Bondstilu! Srbija bi se potpuno svrstala na rusku stranu, odustala od opredeljenja ka EU jer, dobro znamo, tamo ne primaju „velike Ruse”. Napustila bi i koncept vojne neutralnosti, šta god on značio. To je, dakle, Srbija koja bi se „osvestila”!

Pre bih rekao da bi se Srbija od takve pogubne militarizacije „onesvestila” i trajno izgubila  budućnost koju je odabrala. Dobrovoljno bi se, sopstvenom glupošću, podanički prepustila Rusima i registrovala kao vojni poligon po kome bi Istok i Zapad jedni druge testirali opasnije nego što to čine danas. Jesu Amerikanci prevarili Ruse oko širenja NATO-a na istok, ali šta je Srbija da ispravlja geopolitiku sveta? Zašto se ponovo podmećemo? Zašto nudimo baze na svojoj teritoriji?

Za sve (botovske) aktiviste koji oduševljeno kliču autorima teze o Srbima kao „velikim Rusima” imam nekoliko pitanja: Zašto ne pitate Čehe, Mađare ili Litvance kako su živeli u „slobodnom svetu” koji je bio osmišljen u Kremlju? Da, ovo je neka nova Rusija, kapitalistička, ali tamo i dalje narod postoji zbog vlasti, a ne vlast zbog naroda. Da li zaista mislite da su argumenti poput panslovenstva ili pravoslavlja Putinu bitniji od geostrateškog pozicioniranja na zapadnom Balkanu i držanja regiona u energetskoj zavisnosti? U čemu je razlika između ruske vojne intervencije u Siriji i američke u Iraku? Zašto bi se, bežeći od Srbije ovakva kakva je, prebacili na Zapad? Zašto sreću ne potražite istočno od Urala? Zašto učite nemački i norveški, a ne ruski? Dokle ćete da širite mitove za koje ste plaćeni a u koje ni sami ne verujete?

Političari ovde vole da komentarišu medije. Zanima me šta bi na ovakve stavove – direktno suprotne proklamovanoj politici Srbije – imao da kaže šef diplomatije Ivica Dačić. Čekam.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista