četvrtak, 22.08.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:05
INTERVJU: MILISAV SAVIĆ, pisac

Čudesa svakodnevice zasenjuju epiku

Literatura nas opominje da smo ljudska bića od digniteta u čijem postojanju je sloboda kamen temeljac
Autor: Marina Vulićevićsubota, 05.01.2019. u 22:00
Милисав Савић (Фото Т. Јањић)

Dve no­ve knji­ge Mi­li­sa­va Sa­vi­ća po­vod su za ovaj raz­go­vor: ro­man „Dok­to­ra Va­len­ti­na Tru­ba­ra i se­stre mu Si­mo­ne­te po­vest čud­no­va­tih do­ga­đa­ja u Sr­bi­ji”, u iz­da­nju „Ago­re”, i zbir­ka ese­ja i kri­ti­ka „Od Čam­par ba­ra do ka­si­ne Va­la­di­je” (iz­da­nje „Ra­ške ško­le”). Sa­vi­ćev pu­sto­lov­ni ro­man zbi­va se u do­ba knja­za Mi­lo­ša, gde se kroz du­ho­vi­te aneg­do­te, kao i pu­to­va­nja ju­na­ka do mit­skih me­sta srp­ske isto­ri­je, zbi­va „ilu­zi­ja ve­ro­do­stoj­no­sti ili ve­ro­do­stoj­nost ilu­zi­je”, ka­ko je to pri­me­tio iz­da­vač. To je pri­ča o vla­sti, ali i pri­po­vest o mno­gim vi­do­vi­ma le­po­te. Ka­da Mi­li­sav Sa­vić pi­še o srp­skim pi­sci­ma, on to či­ni iz lič­ne vi­zu­re, se­ća­ju­ći se su­sre­ta sa nji­ma, opi­su­ju­ći nji­ho­ve oso­be­no­sti, ali i sop­stve­no odu­še­vlje­nje nji­ho­vim de­li­ma.  

U va­šem no­vom ro­ma­nu Sr­bi­ja iz do­ba knja­za Mi­lo­ša vi­đe­na je okom sla­vi­ste, sa­rad­ni­ka Jer­ne­ja Ko­pi­ta­ra. Zbog če­ga ste upra­vo stran­cu po­ve­ri­li ulo­gu re­zo­ne­ra, ono­ga ko uvi­đa vred­no­sti srp­ske na­rod­ne knji­žev­no­sti i „ču­de­sa” on­da­šnjeg do­ba?

Sr­bi­ja iz ro­ma­na i ni­je i je­ste iz do­ba knja­za Mi­lo­ša. Ni­je, jer sma­tram da li­te­ra­tu­ra ni­je slu­ški­nja isto­ri­je. Je­ste, jer su iz­ve­sne isto­rij­ske či­nje­ni­ce tu da se po­da­ri „me­so” ko­stu­ru pri­če.

Pri­ča o Sr­bi­ji, mit­skoj i stvar­noj, na ne­be­si­ma i na ze­mlji, tre­znoj i pi­ja­noj, haj­duč­koj i pan­dur­skoj, za­ni­mlji­vi­ja je i uver­lji­vi­ja uko­li­ko je is­pi­su­je stra­nac. Moj ju­nak Va­len­ti­no do­la­zi tu sa za­vid­nim po­zna­va­njem na­še epi­ke i mi­to­va, ali će ubr­zo uvi­de­ti da se po­e­zi­ja i stvar­nost u mno­go če­mu ra­zi­la­ze. Ču­de­sa iz sva­ko­dne­vi­ce za­se­ni­će ona iz epi­ke. Je­ste, on će sre­sti neo­bič­nog haj­du­ka, oli­če­nje pra­ve slo­bo­de, ali upo­zna­će i su­ro­vog de­spo­ta ka­kav je bio ne­za­mi­sliv u Evro­pi. U Sr­bi­ji, ipak, ne­će pro­na­ći le­ka svo­jim lju­bav­nim ja­di­ma i „svet­skom” bo­lu. Naj­ve­ro­vat­ni­je će se po po­vrat­ku u Beč ubi­ti, i za­to će mu na nad­grob­nom spo­me­ni­ku sta­ja­ti kao epi­taf Ge­te­ov stih: „Šta ra­diš, de­te, na ovom sve­tu?”

Sa­ti­rič­no pri­stu­pa­te Mi­lo­še­vom ži­vo­pi­snom ap­so­lu­ti­zmu kroz niz du­ho­vi­tih aneg­do­ta. Za­što vas pri­vla­či ovaj pe­ri­od srp­ske isto­ri­je, ali i oni de­ta­lji iz­o­sta­vlje­ni iz udž­be­ni­ka?

Dok­to­ri­rao sam na me­mo­ar­skoj pro­zi 19. ve­ka, a do­bar deo spi­sa o Mi­lo­še­voj de­spot­skoj vla­da­vi­ni du­go je ča­mio u ar­hi­va­ma, ili bio skraj­nut, valj­da za­to što pred­sta­vlja bes­po­šted­nu kri­ti­ku, ne sa­mo knja­že­ve, već sva­ke vla­sti. Ne­pi­sme­ni knjaz ne kri­je da vlast vo­li vi­še od sve­ga na sve­tu. Na­rod ga po­štu­je za­to što mu ba­ti­na­ma i su­vom kru­škom za ve­ša­nje ute­ru­je strah u ko­sti. Ali, knjaz je lju­bi­telj i spr­da­či­ne ta­ko da u nje­go­vom ra­ju na ze­mlji, ka­ko ka­že, ni­je do­sad­no. On uži­va u mr­snim pri­ča­ma, shva­ta­ju­ći da na­rod­na sme­hov­na kul­tu­ra (Bah­ti­nov ter­min) i te ka­ko mo­že da ubla­ži okrut­nost nje­go­ve de­spo­ti­je. A po­zna­to je da su mno­ge dik­ta­tu­re ima­le i iz­ra­zi­tu cir­ku­sku, pa i ras­ka­la­šno-erot­sku cr­tu. 

La­tin­ka Si­mo­ne­ta, du­gog, be­log, vra­ta, kao ne­ka „apo­krif­na” ver­zi­ja vi­zan­tij­ske iko­ne, je­dan je od va­ših upe­ča­tlji­vih li­ko­va. Da li ova­kve ju­na­ki­nje for­mi­ra­te na ne­koj vr­sti sve­tov­ne vi­zan­tij­ske tra­di­ci­je, da li pri­me­se ta­kvog tu­ma­če­nja na­la­zi­te i na sa­mim iko­na­ma u ma­na­sti­ri­ma ko­je po­zna­je­te?

La­tin­ke su pri­sut­ne i u na­šoj isto­ri­ji i u epi­ci. Mno­gim La­tin­ka­ma po­že­ni­li su se na­ši vla­da­ri, i eno ih, ove­ko­ve­če­nih, na fre­ska­ma. U epi­ci ni­su pred­sta­vlje­ne po­zi­tiv­no, a op­šte je me­sto da su stran­ki­nje oli­če­nje zla. Naj­i­zra­zi­ti­ji pri­mer to­ga je Pro­kle­ta Je­ri­na.

Po­sto­je dve fre­ske u ma­na­sti­ru Ra­ma­ća na ko­je bi mo­gla li­či­ti Si­mo­ne­ta. Obe pri­ka­zu­ju sve­tov­na li­ca, jed­na pre­le­pu plem­ki­nju du­gog, ot­kri­ve­nog vra­ta (ina­če, žen­ski vra­to­vi su na fre­ska­ma uglav­nom po­kri­ve­ni do bra­de), dru­ga mla­du oso­bu ko­vr­dža­ve ko­se neo­d­re­đe­nog po­la. Si­mo­ne­ta je i ne­ka vr­sta an­dro­gi­na i ne ču­di što ona ubi­ja, kao da je mu­ško, opa­snog haj­du­ka.

U knji­zi ese­ja i kri­tič­kih tek­sto­va „Od Čam­par ba­ra do ka­si­ne Va­la­di­je” o Mi­lo­ra­du Pa­vi­ću ste pi­sa­li kao o auto­ru ko­ji je bio i ostao Vi­zan­ti­nac. Ka­ko tu­ma­či­te sma­nje­no in­te­re­so­va­nje za nje­go­va de­la na Za­pa­du i uop­šte – to pi­ta­nje vi­zan­tij­skog i sred­njo­e­vrop­skog kul­tur­nog iden­ti­te­ta? 

U vre­me kad je bio u mo­di ter­min sred­njo­e­vrop­ska kul­tu­ra, Pa­vić je tvr­dio da je Vi­zan­ti­nac. Ni­je on imao ni­šta pro­tiv hab­zbur­škog kul­tur­nog mo­de­la, sa­mo je hteo da uka­že na to da je pre po­sto­ja­la vi­zan­tij­ska kul­tu­ra či­ji je do­pri­nos evrop­skoj ci­vi­li­za­ci­ji ne­sa­mer­ljiv. U Ita­li­ji, Pa­vić je „li­kvi­di­ran” iz ide­o­lo­ških raz­lo­ga, kao pi­sac ko­ji se su­prot­sta­vlja evrop­skim kul­tur­nim vred­no­sti­ma.

Pri­vla­če vas auto­ri ko­ji dru­ga­či­je shva­ta­ju li­te­ra­tu­ru, ne sa­mo ima­nent­no, već spo­zna­ju­ći i spolj­ne uti­ca­je. Zbog če­ga su vam va­žni mi­sli­o­ci kao što su Ni­ko­la Mi­lo­še­vić i Vla­de­ta Je­ro­tić?

Mi­lo­še­vić je od­i­grao ka­pi­tal­nu ulo­gu u su­prot­sta­vlja­nju ten­den­ci­ja­ma da se knji­žev­nost tu­ma­či s ide­o­lo­škog sta­no­vi­šta, a ta­kvo tu­ma­če­nje obič­no je do­vo­di­lo do za­bra­na knji­ga i dis­kri­mi­na­ci­je auto­ra. Na­ža­lost, da­nas su nje­go­ve ide­je po­ra­že­ne, ide­o­lo­ški pri­stup kul­tu­ri je do­mi­nan­tan, na­ro­či­to na ma­tri­ci iz­daj­nik–pa­tri­o­ta. Je­ro­tić je u ana­li­zi na­še kul­tu­re, u za­vo­dlji­vom, pit­kom sti­lu, uspe­šno ko­ri­stio is­ku­stva pra­vo­slav­ne, psi­ho­a­na­li­tič­ke i bu­di­stič­ke mi­sli. Bio je, kao i Mi­lo­še­vić, ne­ko­rum­pi­ra­ni mi­sli­lac.

Sa dru­ge stra­ne, da li u pi­sci­ma, kao što je bio Mo­mo Ka­por, ko­ji je pu­šio do­bre ci­ga­re i se­deo u dru­štvu le­pih že­na, kao i u na­či­ta­nim šme­ke­ri­ma, po­put Mi­haj­la Pan­ti­ća, vi­di­te ni­šta ma­nje va­žnu li­ni­ju na­še knji­žev­no­sti?

Za­jed­nič­ko Ka­po­ru i Pan­ti­ću je­ste to što su obo­ji­ca pri­po­ve­da­či ur­ba­nog sve­ta i što vo­le do­bru pri­ču. Za Ka­po­ra je či­ta­lac bo­žan­stvo, i to žen­sko, ko­me se tre­ba du­bo­ko kla­nja­ti. Pan­tić, pak, tra­ži obra­zo­va­nog či­ta­o­ca: ko ne po­se­du­je osnov­na zna­nja iz na­še i svet­ske knji­žev­no­sti, pa i iz rok mu­zi­ke, fil­ma i ko­šar­ke, ne mo­že uži­va­ti u nje­go­vim pri­ča­ma. Ka­por je po­ka­zao da pi­sci mo­gu bi­ti le­pi i šar­mant­ni, ob­u­če­ni po po­sled­njoj mo­di, kao i bes­kraj­no du­ho­vi­ti. Pan­tić je pak do­sle­dan u od­bra­ni li­te­ra­tu­re kao elit­ne ak­tiv­no­sti, kao ma­log car­stva slo­bo­de. Po to­me smo bli­ski. Jer, kao je­dan od mo­gu­ćih sve­to­va, li­te­ra­tu­ra nas opo­mi­nje na to, a to ni­je ma­lo, da smo ljud­ska bi­ća od dig­ni­te­ta u či­jem po­sto­ja­nju je slo­bo­da ka­men te­me­ljac. 

 


Komentari1
c1e04
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Петар Јелић
Restlovi i okrajci! Potrošene i površne ideje. Nema tu vredne književnosti. Ovo je toliko dosadno da se ne može čitati. To pozivanje na, inače veoma slab i nenaučno urađen, doktorat iz srpske memoaristike 19. veka je degutantno. Radio je samo deo srpske memoaristike 19. veka koja se odnosi na srpsko-turske ratove 1875-78. Dosta više sa samoobmanama.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja