utorak, 20.08.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 14:44
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Kad ljubav odleti za Tel Aviv

Ona preleće veliki okean. Vraća se kući, zauvek, u svoju malenu pustinju zvanu Izrael. Gubim je… Nalaziće ona i lepše, i bogatije, i svakako bolje od mene. Ali nikada originalnije. Niko neće umeti da voli jednu lepoticu kao odbačeni balkanski autsajder kome se na trenutak nasmešila sreća. Nikada!
Autor: Predrag Rudovićsubota, 05.01.2019. u 20:31
Фото Пиксабеј

Izgužvane pivske konzerve, dokrajčena flaša votke, izudarana vreća za boks i raskrvavljene pesnice krasili su februarsko veče koja je polako odmicao u noć dok sam ja polagano tonuo u očaj i beznađe.

U ogledalu, dok sam se umivao, neki duh gleda u mene. Neka spodoba slična meni gleda me dok perem raskrvavljene pesnice kao posle nekog ubistva.

Nikoga nisam ubio, ali sam nešto definitivno srušio u nepovrat a da nisam ni svestan kako mi je to ponovo pošlo za rukom.

Oteturao sam se do frižidera, otvorio još jednu konzervu piva i otvorio vrata od terase.

Sibirski hladan i oštar februarski vazduh južnog Viskonsina malo me je protreznilo. Da bar mogu da se zaledim, da se skamenim, da postanem kamena skulptura, da se u momentu pretvorim u spomenik onome što sam nekada smatrao čovekom u sebi.

Foto Piksabej

Trebalo mi je društvo, a prijatelja niotkuda. Oni kod kuće me uglavnom zaboraviše, a na Zapadu postoje samo poznanici. Bilo gde da ste na svetu, zapadu, istoku, severu ili jugu, prijatelja uglavnom nema kad su najpotrebniji. Čudan neki paraduhovni zakon ponude i potražnje...

Ali zato su tu kasete... Skromna zbirka magnetnih namotaja koje sam malo po malo donosio iz Srbije prilikom svakog povratka od kuće. Uspeo sam da podignem pijano telo, da sa police razaberem omot Riblje Čorbe, da ubacim kasetu u kasetofon i da se potom ponovo skrljam u fotelju.

„Noćas gubim meč sa sobom... negde na početku prve rude...” - čuo se stari dobri glas iz zvučnika.

I bilo mi je malo bolje.

Gde li je sada? Pogledao sam ponovo na sat koji je pokazivao tri izjutra. Znači, negde na nebu iznad Atlantika. Preleće veliki okean. Vraća se kući, zauvek, u svoju malenu pustinju zvanu Izrael. Gubim je

***

Jedanaest godina samoće izvežbalo mi je um da u svakom trenutku izračunam vremensku razliku i osmislim šta li bi na primer sada mogli da rade oni koje volim više od svega. I da pratim letove. Najgori mogući osećaj je razmišljati šta li sada na nebesima negde iznad Atlantika radi neko do koga ti je stalo i koliko još sati leta ostaje dok sletanja i prve poruke.

Foto Piksabej

„Mene ubija vremenska razlika... hiljadu ljudi, ja sasvim sam...” - nadovezivao se Borin glas iz zvučnika na moje misli.

- Život ne oprašta, govorio je jedan od gubitnika od kojih sam ja učio šta je to život i trudio se da ma šta radio ne padnem kao oni.

A šansi i razloga za pad je toliko mnogo. Sve što treba da uradiš je da odustaneš, da raširiš ruke i strovališ se u provaliju zvanu život, da pronađeš neku nižerazrednu kafanu, da tu zaboravljajući šta si bio i šta si mogao da budeš, dočekaš kraj. I ja sam istinski voleo sve te ljude koji su već bili na dnu.

Moji učitelji, moji prijatelji, najbolji ljudi na svetu, koji jednostavno nisu imali sreće. I zato sam svoju pustinjsku princezu vodio po najboljim restoranima Medisona, ali i po najgorim mogućim birtijama grada na četiri jezera.

Odveo bih je na primer u ”Sambu”, elitni brazilski restoran na brazilski roštilj i argentinski „malbek”, a onda bismo otišli na čak i meni odvratno pivo ”Pebst blu ribon” u ”Benets”, jednu od najstarijih birtija u gradu poznatu po tome što vikendom od pet sati izjutra uz „Bladi Meri” i doručak prikazuju pornografiju na velikim televizorima.

Mesto koje je svojim postojanjem obeležilo grad u kome radnici, kamiondžije, zanatlije, konobari vode paralelan život sa intelektualcima, profesorima prestižnog univerziteta države Viskonsin, moćnijim privrednicima, političarima. Mesto u kome običan radnik može posle treće smene da svrati, zapali cigaretu, naruči piće i da sebi oduška.

Foto Piksabej

Zelenookoj ratnici iz prilično imućne jevrejske porodice, sve je to bilo pomalo nestvarno.

„Moraš ih razumeti, govorio sam joj.

Život ne oprašta, a život nije ono što su ti drugi dali ili što si nasledila, život je ono što sama stvoriš, pa makar to bio i prljavi industrijski slabo plaćeni radnički posao i ova birtija ovde, jeftine cigarete, jeftino pivo i pornografija iz sedamdesetih.

Ljubav postoji, siguran sam u to. Ali samo na trenutke. Mala igra senki da zavara oko. A sve ostalo je muka beda i bol, plivaš iz inata da ne bi potonuo, ne daš da te vide kada si slab. Boriš se i udaraš. Samo kad moraš, ali kad moraš udaraš prvi i udaraš što jače.

„Dovoljna je glupa reč, dovoljna je teška reč, da se izgubi meč...”, podsećao me je Bora.

Ne znam koja je do mojih glupih reči bila presudna da je tog februarskog popodneva ispratim do autobuske stanice na autobus koji će je iz Medisona odvesti na aerodrom „O Hara” u Čikagu da bi potom uhvatila let za Tel Aviv. Ili je možda nešto što nisam izgovorio a trebao sam. Ne znam i nikada neću pitati.

Razmišljao sam, dok sam gledao kako autobus odmiče, a i kasnije tokom večeri dok sam u sebi brojao sate i razmišljao gde bi sada mogla da bude, da u stilu suludog Balkanca uradim nešto iz očaja. Da pokušam da prestignem autobus, da pokušam da zaustavim avion. Da zovem, da molim, da preklinjem. Razmišljao  sam i sam sebi se čudio zašto ne pokušam nešto slično.

„Nekada sam bio nikad robom.., šta da radim umro sam odavno,  aminovao je moje misli Bora Čorba.

Nekada ljude valja jednostavno pustiti od sebe. Jeftino pivo i još jeftinija votka govorili su mi jednu stvar.

Nalaziće ona i lepše, i bogatije, i svakako  bolje od mene. Ali nikada originalnije. Niko neće umeti da voli jednu lepoticu kao odbačeni balkanski autsajder kome se na trenutak nasmešila sreća. Nikada!

U to sam bio siguran i ta me je misao malo umirila. Jedino povređeni, odbačeni i osuđeni na patnju imaju dušu, svi ostali su zveri. Verovao sam u tu misao i bilo mi je žao što neću više biti tu da je zaštitim od tog zla.

Foto Piksabej

Piće, „Čorba”, umor i samoća konačno su me savladali i uspeo sam da utonem u neku vrstu polusna, dremež koji je trajao jedno pet sati. Dovoljno da ona sleti u Tel Aviv pomislio sam prilikom pogleda na sat. Sa strahom sam dograbio svoj telefon. Pitanje hoće li  biti poruke nakon sletanja ganjalo me je negde u pozadini vlastitog uma cele pijane noći. Sa strahom sam pogledao ekran telefona.

„‪Oprosti mi” (סלח לי), glasila je poruka ispisana na hebrejskom.

„Život ne oprašta” - poletele su preko Atlantika reči ispisane ćirilicom.

 

Predrag Rudović

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, rubrika „Moj život u inostranstvu” namenjena je, pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje. 
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije. 
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs 
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama. ​
Vaša Politika 

 


Komentari25
5c3ed
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Mika
Tipicna balkanska pivska melanholija.
karamut
ovo je citirano iz knjige Blago Cara Radovana, Jovan Dučić
Biljana
Divna priča kakva god da je.Istina ili mašta
Voleo sam Balasha
Predlazem da kupis knjigu "Srecni i kad je tesko" Happiness in Hard Times, Andrew Matthews, i da prestanes slusati Corbu i Balasevica. Jer samo zadovoljni i srecni ljudi, mogu voleti, srecno voleti. Ti si bio voljen kako si zeleo, a pitanje je da li si voleo kako je ona zelela. Na kraju krajeva, sa vremenske distance ces shvatiti je li bila prava..a ako mislis da je prava, nacin ce se naci da je ti ucinis Pravom. Srecni ljudi nisu srecni zato jer su uspesni, vec su uspesni zato jer su srecni rece Mathews, zato prvo se lepo ocesljaj obuci, i potrazi osmeh u nekom restoranu ili srecno mestu. Ima da je privuces, i srecu svoju pravu i bivsu. Jer Zivot voli ljude sa osmehom. Veruj mi. Zena nece biti dugo srecna sa bogatasem koji je namcor, trazi se sunce u ocima i optimizam..jer Zivot je jedno cudo. Srecno preko Okeana
"pristao sam bicu sve sto hoce"
...i uz ovu knjigu LP od "Bijelog dugmeta" Gorana Bregovica "Pristao sam bicu sve sto hoce". Ponavljam, momce: lijepo se obuci i sredi i - trk u Tel Aviv s buketom crvenih ruza! Mora ta, "treba", da pa'ne, nema joj drugog izbora jer ti si najbolji!
Preporučujem 10
lela
Veom dobro ispricano.Nalazim sebe na mnogim mestima u tekstu, kao na primer: "a prijatelja nema kada su vam najpotrebniji..." je mnogo puta potvrdjeno , bar u mom slucaju. Onda tek vidim da to i nisu pravi prijatelji i naravno napravim distancu. Hvala Vam Predraze na jos jednom ,divno ispricanom,zivotnom iskustvu.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja