utorak, 25.06.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:55
INTERVJU: DIVNA VUKSANOVIĆ, filozof medija i estetičar

Zašto su prave vrednosti postale medijski tabu

Umesto njih pojavljuju se lažne ili ne-vrednosti koje se, kao gotovi proizvodi, isporučuju medijskim putem, a sve se usmeravaju iz jednog središta – tržišta. Tržište tera ljude da se ponašaju kao životinje u kavezu
Autor: Gordana Popovićutorak, 08.01.2019. u 21:00
(Фото Д. Драгановић)

Kako možemo ljude učiniti srećnima ako ih ne učinimo moralnim i mudrim, pitao je Kant. Veoma važno pitanje danas kad se čini da ceo svet živi u nametnutoj „kulturi sreće” u kojoj kriterijume određuju crveni tepisi, drsko samoreklamerstvo, laka literatura, površnost, najblaže rečeno sve ono što bi trebalo tretirati samo kao puki dekor a nikako kao smisao života ili uslov za sreću. U takvoj kulturi nije poželjno zadirati ispod površine stvari, jer bi u tom slučaju mogla da se postave pitanja i da se izrodi kritički stav... A ima li uopšte sreće bez zadiranja u dubinu, pre svega sopstvenog bića?

Ovo pitanje postavljamo Divni Vuksanović, estetičaru i filozofu medija, koja pre svega podseća da su – za razliku od današnjeg shvatanja sreće koje je, uglavnom, povezano s profesionalnim uspehom, dakle, sa uspešnom karijerom ostvarenom u oblasti estrade, politike, medija, sveta zabave – stari Grci pitanje sreće shvatali na sasvim drukčiji način.

– Odgovarajući izraz za sreću bila je reč blaženstvo (eudaimonia) koju su u sličnim kontekstima tumačenja koristili Sokrat, Platon, Aristotel, i naposletku Epikur koji je ideal sreće doveo do nivoa načela, odnosno najvišeg dobra, a pojam blaženstva kod svih njih bio je neodvojiv od moralnih vrlina. Još je Sokrat verovao da kada se znanje o vrlinama, kao što su hrabrost, mudrost, pravičnost, ispravno praktikuje, posledično ostvarujemo sreću, odnosno dostižemo stanje blaženstva. Kada smo na putu vrline prate nas „dobri demoni” – kaže ona.

Očigledno je da veliki broj ljudi ne prihvata model površnosti koji dominira u „kulturi sreće”, ali on se i dalje žilavo drži?

Danas se, čini mi se, susrećemo sa dva podjednako površna shvatanja sreće koja su veoma udaljena od antičkog pojma blaženstva. Samo prividno, reč je o dva oprečna pojma sreće, koji su u suštini komplementarni, jedan podrazumeva vulgarno-materijalistički, a drugi uprošćeni idealistički pristup pitanju sreće. Kod prvog, sreća je objektivno merljiva materijalnim postignućima – udobnim životom, posedovanjem stvari, veće količine novca i nekretnina. U ovom slučaju, svi posedi, povoljna finansijska situacija, bračni i porodični status, te društveni prestiž, simbolički su pokazatelji sreće. Na drugoj strani, pošto se pokazalo da i „bogati plaču”, te da često imaju bračne i ljubavne probleme, da boluju od usamljenosti i osećanja otuđenosti, strepeći, pri tom, od bankrota, bolesti ili žute štampe, sa Istoka je preuzet model dostizanja sreće meditativnim putem. On se uči i prisvaja (naravno za novac) kao praksa dostizanja sreće putem koji, samo prividno, nije materijalistički. Međutim, učenje brzopoteznog dostizanja sreće, zadovoljstva i ispunjenosti angažovanjem duhovnih učitelja, korišćenjem usluga životnih trenera, i sl. daje samo delimične rezultate, jer u ovakvim slučajevima sreća osobe nije pojam koji je povezan sa njom samom i ne zasniva se na temeljima ličnosti, već na dostizanju nečega što je ličnosti spoljašnje i što bi ona želela da zgrabi u trenutku i večito poseduje. Dakle, instant sreća, sa, po mogućstvu, materijalnom podlogom, predstavlja ideal postignuća savremenog čoveka zapadne civilizacije.

Koliko su mediji doprineli formiranju „kulture sreće” i koliki su krivci za nepostojanje javnog kritičkog stava?

Površni ideal sreće, o čemu je ovde reč, po mom mišljenju, vezuje se za narcističku kulturu (kako ju je definisao Kristofer Laš), potrošačko društvo i vladavinu kiča (kultura sreće) koju, načelno uzevši, promovišu mediji i tržišno usmerene komunikacije – marketing, svet reklame i oglašavanja. Jer, sreća u kapitalizmu je sreća, u najboljem slučaju, kapitalista, dok je u najgorem – nemoguće postignuće za sve društvene slojeve zato što je proizvod tržišnih, a ne humanih vrednosti. Ideali sreće koji se danas medijskim, odnosno marketinškim putem proizvode, faktički su nedostižni, jer počivaju na onoj „ekonomiji želje” koja je neutaživa, što dovodi do toga da se želje stalno proizvode, a, zapravo, nikada ne ispunjavaju. Prema mojim uverenjima, gotovo je nemoguće ostvariti sreću u duboko neautentičnom (nesrećnom) društvu koje počiva na socijalnoj nejednakosti i nepravdi.

Veoma često čujemo da su se danas izgubile prave vrednosti. Čini se, međutim, da je pre reč o tome da su one postale nevidljive, kao što su u javnosti nevidljivi oni koji ih poštuju?
U nas se takoreći ne razgovara o vrednostima, o njima se ne raspravlja ni u školama, ni u porodičnom okruženju, već se, uglavnom, kao gotovi proizvodi, isporučuju medijskim putem i na taj način se oblikuju različite javnosti. Sve se one proizvode i usmeravaju iz jednog središta – tržišta. Ono što ne prolazi na tržištu robe, usluga i radne snage, nema značaja; vredno je samo ono što ima upotrebnu ili tržišnu vrednost ili što je prepoznato kao resurs za eksploataciju. Na sve vrednosti koje nisu merkantilnog tipa gleda se kao na nepotrebni višak, dekoraciju i potrošnju. Znanje se pretvara u utilitarno znanje, vera u kič, umetnost u kreativne industrijske proizvode. Sve sa ciljem svođenja humanih vrednosti isključivo na one koje su profitabilne ili će to postati. Kada je reč o medijskoj nevidljivosti, posredi su tzv. medijski tabui. To su, zapravo, one društvene ili kulturalne vrednosti koje su odsutne u medijima, što ne znači da ne postoje u društvenoj stvarnosti. One su, ustvari, nepoželjne sa stanovišta vladajućih vrednosti i umesto njih, u savremenim medijima, najčešće se pojavljuju lažne ili ne-vrednosti. Zamena jednih drugim vrednostima odgovara tzv. tranzicionim procesima. Na simboličkom planu, sve dosadašnje vrednosti bivaju potisnute u korist ostvarenja profita...

Kod nas se otišlo još dalje – u prostakluk i vulgarnost, pogotovo u medijima. Još pre deset godina ste upravo u razgovoru za naš list konstatovali da su rijaliti programi „savremeni konc logori”, a danas imamo samo još goru situaciju?

Ako jedan isti TV format ili TV program godinama ne popunjavate smislom, dobićete prostor za obesmišljavanje svih vrednosti. U tzv. konc logore koji su proizvod tržišne logike, čini se da akteri ulaze dobrovoljno, ali ne sasvim. Naime, nedostatak obrazovanja, prilika za posao, nade i prostora za realizovanje talenata, učesnici i učesnice ovih programa kompenzuju jeftinom popularnošću zbog koje žrtvuju slobodu, a neretko i ljudsko dostojanstvo. Urednici ovih programa podstiču aktere na nagonsko ponašanje – pošto je u osnovi rijaliti formata puka želja za profitom. Beda, beznađe i očaj, kako se vidi, takođe mogu da se eksploatišu – jer i oni postaju resurs za sticanje profita. Tržište tera ljude da se ponašaju kao životinje u kavezu – i to s obe strane kaveza.

Kao estetičar smatrate da umetnost treba razdvojiti od industrije zabave. Kako se u sve to uklapa ideologija „kreativnih industrija”?

I tu je, takođe, reč o prostoj tržišnoj ideologiji. Ono što je suštinsko za kreativne industrije nije eros umetničkog stvaranja, niti osvajanje slobode, već uprezanje ljudskih stvaralačkih potencijala u pogone bezlične kapitalističke mašinerije. Ona „kreativnost” koja pristaje na to da bude svedena na standardizovanu robu na tržištu robe i usluga, protivna je duhu umetnosti, kao i podršci razvoju individualne darovitosti, a jednaka je logici profita. Umetnost koja se stvara radi tržišta (plasman i prodaja), a ne zbog sebe same ili problemskog, odnosno kritičkog ukazivanja na društvene nedostatke, i sama je ropska – dakle nije umetnost. U najboljem slučaju je kič, a u najgorem – laka i jeftina zabava. Kreativne industrije tako instrumentalizuju i umetnike i umetnost, transformišući ih u vulgarnu robu, svetove sjajnih brendova iza kojih zjape ljudska i umetnička nesreća i praznina. Jer, cilj ne opravdava sredstvo, a makijavelizam nema nikakve sličnosti sa poljem umetnosti. Svet kreativnih industrija je transvertirani kič kapitalizam, njegova lažna svest i ideologija.


Komentari185
e1cc7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Filoloski fakultet
Tek sad čitam. Sjajan intervju, za pamćenje, zaista.
Mina
Valjda i muškarci mogu još nešto da napišu, osim „crnih očiju“. Ili ne mogu?
Laki
Kritika je bolja!
Goran
Kič podrška najbolje govori koliko je tekst shvaćen o prihvaćen.
1990.
@Goran Bljuc.
Preporučujem 3
paćenici
Goran ili kako se već zove otkida na Divnu. Haha.
Preporučujem 3
Prikaži još odgovora
Mladen
O sreći se ne raspravlja kao što se ne polemiše o ukusima. Svako je slobodan da nađe svoj delić sreće, po svojoj meri. To je stav koji su očevi nacije jasno iskazali pre Francuske revolucije, Abeceda demokratije otvorenog društva. Kolektivizam nudi druga rešenja.
gnjavis
Mladene, prividja vam se neki kolektivizam? Potpuno ste pase. Vise citajte.
Preporučujem 2
Magda
Koji očevi nacije, ne lupetajte ovde!! Valjda se i mi žene pitamo! Proučite ženske studije.
Preporučujem 4
Prikaži još odgovora

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja