sreda, 02.12.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
utorak, 08.01.2019. u 20:33 Borka Golubović-Trebješanin
RAZGOVOR NEDELjE: MAJA PELEVIĆ, dramski pisac

Najveći neprijatelji umetnosti su uspeh i ušuškanost

(Фото Анђелко Васиљевић)

Taman kada smo pomislili da je dramska autorka Maja Pelević napravila umetnički iskorak u godini za nama autorskom predstavom „Bolivud” u produkciji Narodnog pozorišta u Beogradu, koja je bila deo takmičarske produkcije 52. Bitefa, pažnju javnosti skrenula je televizijskom serijom „Jutro će promeniti sve”, kao jedan od njenih sedam scenarista.

Vaš posao je da pišete drame, a pisanje je način života. Hit serijom „Jutro će promeniti sve” pokušali ste da ispričate priču o nama. Šta se krije iza naslova „Jutro će promeniti sve”?

Kad su me Goran Stanković i Vladimir Tagić, kreatori serije, zvali da pišem scenario za „Jutro”, prvo mi nije bilo baš najjasnije kako sam im ja pala na pamet jer nikad do tada ništa ozbiljnije nisam radila za televiziju. Međutim, već posle prvog susreta bilo mi je jasno da oni zapravo žele da probamo da ispričamo priču o nama samima. Našoj generaciji, mukama kroz koje smo prolazili prilikom odrastanja, neuspesima, kompromisima koje smo pravili ili odlučili da ne pravimo i odlukama koje su nam obeležile dalji tok života. Kroz taj jedan dan koji počinje jutrom i završava se nekim novim dilemama vidimo probleme svih nas koji pripadamo toj nekoj „ispuštenoj” generaciji koja se ne snalazi baš najbolje u ovim konfuznim tranzicionim društvenim okolnostima.

Nikad nisam volela Novu godinu
Da li smatrate da su naše najlepše godine zauvek izgubljene? Kakvu 2019. biste želeli?Nažalost, nisam imala prilike da živim u godinama koje bih nazvala na bilo koji način najlepšim tako da ne mogu ovako fiktivno i nostalgično da mislim da su one zauvek izgubljene. Nikad nisam volela Novu godinu jer imam utisak da se toj promeni datuma nadamo na sličan način na koji se nadamo kad nam vlast kaže da će sledeće godine sve biti bolje. Pa eto, volela bih da u 2019. ne moramo više da čekamo neka bolja vremena nego da probamo da promenimo ovo u čemu smo danas. A tu promenu nam neće doneti Deda Mraz.

„Jutro” je za nas bilo početak preispitivanja sopstvene prošlosti i toga kako smo uopšte dospeli ovde gde smo danas. Ona možda nije na prvi pogled politička serija, ali za nas je bila bitno mesto za iskazivanje stavova o socijalističkom nasleđu koje smo tako olako zaboravili i neoliberalnom kapitalizmu koji smo tako lako prihvatili. Naši junaci često počinju dan u nadi da će „jutro promeniti sve”, a završavaju sa činjenicom da „jutro sve promeniti neće”.

Za pisanje serije „Jutro će promeniti sve”, kao uostalom i nagrađivanih drama „Pomorandžina kora”, „Miki Maus”, „Bolivud”… studiozno ste se spremali. Šta vam je bilo polazište?

Polazište je bila Goranova lična priča mladog čoveka koji se vraća iz Amerike u Srbiju jer tamo nije uspeo da pronađe sebe. Sećam se kad je emitovana prva epizoda da su mnogi komentarisali kako mi ustvari hoćemo da napravimo seriju o tome kako je u Srbiji bolje nego bilo gde drugde. Mislim da je bilo jasno kako je vreme odmicalo da nam to uopšte nije bio cilj. Epizodama smo se bavili detaljno i trudili se da u njih ugradimo što više ličnih iskustava jer smo smatrali da će to svemu dati mnogo veću autentičnost. Zapravo smo želeli da ispričamo priču o tome zašto se mladi ljudi vraćaju, zašto ostaju i na kraju zašto ipak odluče da odu.

Koji junak je „vaša šolja čaja”? Kakve kompromise ste pravili zarad njega budući da je vaš pogled na stvarnost obojen jarkim bojama?

Moji glavni junaci su uglavnom junakinje i često sam birala da kroz „nju” ispričam priču o temi koja bi me u tom trenutku okupirala. U „Pomorandžinoj kori” je to bilo preispitivanje ženskog identiteta kroz medijske slike, u „Jutru” sam u liku Anđele pronašla način da govorim o napuštanju stereotipa, preispitivanju seksualnosti... „Bolivud” je bio specifičan po tome da sam se tu možda najviše bavila nekom vrstom dnevne politike, ali opet kroz „laki” žanr mjuzikla. Evo sad pokušavam da napišem dramu o robotima i životu u savremenoj digitalnoj realnosti, iako nisam baš najsigurnija kako će to funkcionisati u pozorištu, ali me jako raduje pomisao na to. Mislim da je najbitnije da pišemo o stvarima koje nas zaista zanimaju, da se prepuštamo rizicima i da u tom smislu ne pravimo kompromise zarad sigurnog puta do publike.

Poznati ste po svojim britkim mislima i stavovima. Ne volite da se izlažete nečemu što vam ne prija. Koja umetnička linija je, zapravo, po vašoj meri?

U pozorištu me zanima ono što me uzbuđuje, a često me uzbudi ono što me zbuni, ono nakon čega se zapitam i što me tera da dugo razmišljam nakon što izađem iz sale. Isto važi i za ostale umetnosti. Jako volim istraživački rad i eksperimente kao i hrabrost umetnika da kroz umetnost iskažu svoje stavove u ideološkom i estetskom smislu. Mislim da je najveći neprijatelj umetnosti uspeh i ušuškanost jer mnogi kad „uspeju” odluče da se tu zaustave i bezbedno žive na staroj slavi. Volim da vidim da se umetnici razvijaju, da isprobavaju nove stvari, da se prepuštaju rizicima, da izlaze izvan svojih zona komfora čak i po cenu toga da ne dožive uspeh.

Jedan od događaja u kulturi tokom 2018. svakako je protest umetnika Narodnog pozorišta u Beogradu. Kakvo je vaše viđenje značaja ovog protesta, kako vidite epilog i budućnost nacionalnog teatra?

Mislim da je protest umetnika i zaposlenih u Narodnom pozorištu zaista bio jedan od najznačajnijih događaja u poslednjoj deceniji, a ne samo u prethodnoj godini i da je način na koji je protest bio organizovan i vođen imao prizvuk revolucije koja se na kraju, posle velike borbe, zaista i dogodila. To je bio jedan čaroban trenutak koji nam je svima dao nadu da, kad se ljudi udruže i veruju u kolektivno dobro, stvari mogu da se promene. Ono što mene brine jeste, znajući sudbinu mnogih svetskih revolucija i toga kako su propale, šta će se dogoditi dan nakon. Mi sada prisustvujemo tom „danu nakon” koji je, kao što znamo, najozbiljniji deo posla. I sada će se pokazati da li će se istrajati do kraja u borbi za sistemsku promenu ili će stvari ostati iste.

Nedavno ste postali i predavač na Cetinjskoj akademiji umetnosti. Kakva su vaša iskustva tim povodom?

Jako sam srećna što sam konačno dobila priliku da predajem dramaturgiju na FDU na Cetinju, posebno što već šest godina živim na relaciji Beograd–Bečići. Rad sa studentima me ispunjava na poseban i dragocen način, a da stvar ne bi bila previše idilična, došla sam tamo takođe u trenutku ozbiljnog potresa i protesta. Naime, Rektorat UCG je odlučio da nekim čudnim obračunima vrednuje rad profesora na Univerzitetu umetnosti mnogo manje nego na drugim fakultetima, zato što se predaje malom broju studenata, pa smo se tako svi mi spoljni saradnici našli u situaciji sličnoj Monti Pajtonu, gde na primer predavač na glavnom predmetu prima platu za svoj mesečni rad u visini od 12 evra! Priča naravno ima mnogo dublje korene, ali ono što je bitno jeste da je ova situacija kapi u prepunoj čaši dovela do toga da se stvari pokrenu, da se veliki deo kolega s fakulteta aktivira, poslato je otvoreno pismo Rektoru, predsedniku Vlade, predsedniku države i medijima, koleginica Sandra Vujović je pokrenula kampanju za osvešćivanje značaja kulture u društvu. Dobra vest je da je u međuvremenu Univerzitet Crne Gore odlučio da plate ipak vrati na staro. Ali to ne znači da sve treba na tome da završi. Borba za bolje uslove rada mora konstantno da se vodi i svi smo svesni da je ovaj slučaj bio samo jedna od posledica dubljih problema nipodaštavanja kulture koje se stalno događa.

Komentari5
f6d62
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sasa Trajkovic
Produkcijski vrlo skromno ali estetski dopadljiva serija je rađena šablonski formom podseća na Sit com ... taj urbani milje i generacijska priča u kojoj će se identifikovati mlađa populacija sociološki dobro urađena ali... Ne zavaravajte se OVO je samo naznaka talenta autorke ali NE bi bilo pametno da pomisli da je komercijalni uspeh uspeh nadam se i želim joj ambicioznije projekte jer mlada dama ima i ambicija i potencijala.
sibirski slavuj
U Srbiji nikad nije bio socijalizam. Srbija je okupirao komunizam i posojala je samo jedna partija savez komunista i nista vise.
NY
au au antilevice sta ste napisali..pa dokazite to sto govorite..Propali sistem socijalizma je kriv za urusavanje drzave i drustva? to su velike reci i velike optuzbe..pa bas je taj "propali" sistem na nasim prostorima omogucio obrazovanje i nekakav kvalitet zivota vecem broju ljudi NEzamisliv pre toga na Balkanu..stoga uospte se NE slazem sa Vama. Nego man'te se tih "velikih misli" ako niste u stanju da ih proverite, testirate i sl. Sto se tice neprijatelja umetnosti pa ne znam..Tolstoj je bio i ususkan i uspesan, stvorio je velika dela; Mane, u kasnijoj fazi ususkan i uspesan ..stoga nisam bas sasvim sigurna; Leonardo takodje ususkan i uspesan ..Mislim da gdja Pelevic ima pred sobom put sazrevanja pre svega kao pisac i umetnik, ima tu jos da se trazi i spoznaje ..I odlicno sto je mogla da ima kontakt sa studentima na Cetinju pored drugih mesta.
Антилевица
Не знам да ли је само коинциденција што су аутори серије имали неуспешне покушаје сналажења на Западу, а уједно би да кроз серију промовишу "ставове о социјалистичком наслеђу". Можда су их баш због усвојених вредности таквог наслеђа на том Западу игнорисали, јер им нико није лепо објаснио (или нису хтели то да прихвате) да то наслеђе није имало никакве прогресивне вредности, већ је представљало један крајње накарадан и неодржив систем који је довео до слома једне државе и наше нације. Уметницима се увек дозвољава слобода у тумачењу друштвених промашаја, али бојим се да је број људи у нашој држави који слично размишљају директна мера колико смо далеко од неког реалног развоја и напретка.
Zoran
"Највећи непријатељи уметности су успех и ушушканост"________To vazi za sve. Najveci neprijatelj svega ti je uspeh i ususkanost. To su najveci neprijatelji i za pozitivne i za negativen stvari. Ako si uspesan lopov, osilio si se, mislis da ti niko nista ne moze, ...neces dugo tako. Zato lepo pricali neki nasi stari: U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne pokudi. Ne ono komunisticko da budes skroman, nego ne valja za tebe kasnije. Nema nista lose hvaliti se da si nesto uradio, ali ne poneti se. Moguce i jedno i drugo u isto vreme.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja