subota, 19.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:20
KRUPNI PLAN

Hiperprodukcija romana

U velikim jezicima književnost se fokusira na pitanja koja menjaju svet. Čime se ovde vodeći autori obraćaju nama, čitamo li knjige posle kojih više nećemo biti isti
Autor: Marina Vulićevićsubota, 12.01.2019. u 08:00
(Фото А. Васиљевић)

Knjige, braćo, a ne zvona i praporci, poučna je poruka mudrog Dositeja koja se u našoj sredini, bar kada je reč o romanopiscima, odlično prima. O tome koliko je ovaj žanr popularan govori i podatak da je NIN-ov žiri kritičara, koji dodeljuje tradicionalno priznanje za najbolji roman, samo iz prošlogodišnje produkcije imao da pročita čak dve stotine romana. Cifra je to... U širi izbor ušao je čak 31 roman, što je za svaki svetski standard previše, a prekjuče smo saznali za najužu selekciju od šest knjiga. Ukoliko bi se nastavio ovaj „trend rasta” pisanja romana, jedan od najunosnijih biznisa moglo bi da bude otvaranje škola za dijagonalno čitanje, ali po svemu sudeći do toga neće doći zbog toga što broj pisaca nadjačava broj čitalaca. Bar u Srbiji. Problem manjka književne kritike u medijima, pa i broja kritičara, koji je u opadanju, možemo da tumačimo preplašenošću stručnjaka za književnost da će biti pozvani u NIN-ov žiri, ili čak onaj za Vitalovu nagradu. Vital je, naime, za uži izbor objavio čak petnaest knjiga. Ovako alarmantna situacija od kritičara zahteva ozbiljno sindikalno organizovanje...

Sada, bez sve šale, možemo ovu našu situaciju romaneskne hiperprodukcije da uporedimo sa onom u književnostima velikih jezika, kakvi su engleski i francuski.

Prestižno priznanje Man Buker u fokus najpre stavlja uži izbor koji je u septembru prošle godine imao šest knjiga. Nagradu je, među autorima koji su pažnju posvetili osobenom istraživanju engleskog jezika, temama istraživanja bola, društvene i rodne nepravde, kao i ugrožene prirode, prvi put osvojila autorka iz Severne Irske Ana Berns za roman „Mlekadžija”. Ona je osvetlila problem zlostavljanja jedne mlade devojke.

Gonkurova nagrada ima tri kruga izbora, prvi je za 2018. godinu imao 15, drugi osam, a treći krug četiri knjige. Pobedonosan je bio Nikola Matje koji je napisao i više nego aktuelnu knjigu u doba „žutih prsluka” o manje razvijenim, gotovo zaboravljenim delovima Francuske gde nema nikakve perspektive za život.

Zašto se bavimo brojevima kada je u stvaralaštvu, u bilo kojoj umetničkoj oblasti, kvalitet najvažniji? Upravo zbog toga što je i književno stvaranje oblast slobode u kojoj ne bi trebalo da vlada industrijalizacija kreacije, odnosno osrednjost u štancovanju.

U velikim jezicima književnost se fokusira na pitanja koja menjaju svet, bilo da govore o dalekoj prošlosti, ili o ovom trenutku. Kod nas, u moru proznih dela, gde je naše središte, šta našu književnost drži živom, izuzetnom, posebnom? Čime se vodeći autori obraćaju nama, ipak malobrojnim čitaocima; čitamo li knjige posle kojih više nećemo biti isti? Na to nam ukazuje i NIN-ova nagrada čije rezultate javnost sa nestrpljenjem očekuje svake godine. Pa i ovog 14. januara. To je onaj putokaz ka novom trendu, novom imenu, posebnom kvalitetu koji je lako uočljiv u mnoštvu. Da li je neka knjiga nepravedno zanemarena, to je moguće, i zato nam žiri preporučuje i dela sa šireg spiska na koja treba obratiti pažnju.

Za mnoge koji ne dobiju ovo kultno priznanje, već će se naći i neko drugo, od onih naših par stotina. Možda bi trebalo izmisliti i nagradu za one bartlbijevce, nezaboravne autore poput Selindžera, koji su oboleli od sindroma velikih pisaca da se na vrhu karijere povuku. To je maštovito definisao Enrike Vila Matas u delu „Bartlbi i kompanija”. Reč je o odlukama donesenim na žalost čitalaca, ali i o pravom pitanju mere.


Komentari28
8ca4f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Драгољуб Збиљић
Ако се под "хиперпродукцијиом романа" подразумева "превелики број написаних романа", шта и коме у Србији може да смета што има доста написаних романа. И која је то количина романа па да не буде њихова "хиперпродукција", него "нормална производња романа"? Ко је тај ко би требало да пропише "дозвољен број произведених омана"?
Ljubav
Bolje da ste se pozabavili problemom objavljivanja knjige. Čovek i da hoće, ne može da bude čitani pisac. Toliko mu novca treba, a pored toga i neki "poznanik", kao i svugde u ovoj našoj zemlji. Još malo ni novine nećemo moći da kupimo a da nije preko veze.
Dragan Vujovic
Бар нека добра вест, тј. одлична вест -да се пише много романа у Србији, и да смо по томе блиски великим нацијама.Браво писци! Пишите још више на нашем лепом језику!
Vladija Sarac
Nije mi jasno sta je lose ako ljudi pisu knjige. Nece sve te knjige biti remek dela, ali zar pisanje romana nije bolje nego da se bave "Velikim bratom", "Farmom" i slicnim? U ovoj istoj "Politici" se stalno kuka kako narod slabo zanima kultura i knjizevnost, a kad se ljudi dohvate pisanja onda se kritikuju u clanku koji nema ni glave ni repa ni logike ni argumenata ...
Zoran
Knjige u kapitalizmu ne mogu da idu na kvalitet. Covek je umoran od rada i treba mu lako stivo, nema on energije da ispravlja svet, osim ako ga ne stisne nesto vezano licnu egzistenciju. Niej to ko,munizam pa ne brinem ni zasta, odradim svoje, dodjem kuci, opsavam 2 sata, sa tim da sam zaspao uz knjig. Onda se protegnem, popijem kaficu, procitam jos nesto, upalim TV i cekam 11 sqati za krevet. Inace, rad menja coveka. On mu otvara poglede na razne stvari. Kad si radnik, gledas ovako an svet, kad malo avanzujes drugacije, kad postanes sef opet drugacije, kad postanes gazda jos drugacije. Knjige...ako citas knjige u kojiam ti s enudi necije iskustvo vezano z azivot, posao, porodicu...onda iam smisla, ostalo...za knjizevnike i kritiku. U kapitalizmu.
Zika
A kad nije bio umroan? Za vreme feudalizma? Robovlasnickog perioda? Tad covek nije imao vremena ni za kaficu, a kamoli za knjigu.
Preporučujem 3
Marko Jankovic
Tacno. Vecina vrhunskih romana nije nastala u kapitalizmu, jer to nikako i nije moguce. Recimo, Tolstoj, Dostojevski, Puskin, Cehov, Gogolj... su pisali u vreme carskog feudalizma koji su srusili "progresivne" komunjare. U periodu komunizma najveci ruski pisci su emigranti koji su kriticari sistema o kojem Vi pricate i iz kojeg su pobegli, recimo Solzenjicin ili Nabokov. Ali gle, igrom slucaja u vreme trulog kapitalizma su stvarali i tamo neki Viktor Igo, Dikens, Zola, Tomas Man, Alber Kami, Marsel Prust, Zil Vern, Virdzinija Vulf, Vilijam Fokner, Ernest Hemingvej... Eto, i u vreme komunizma u YU moja generacija je u gimnaziji citala njihove knjige kao obaveznu lektiru. Kod Vas, u srednjoj ugostiteljskoj ili SUP-u (skoli ucenika u privredi) izgleda da je sve ostalo na kaljenju celika. Cestitam!
Preporučujem 12

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja