četvrtak, 17.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:56
100 GODINA OD VELIKOG RATA

Pobednici se vraćaju u otadžbinu.

Dečica su sva oko mene, grle me, penju se u krilo, samo mali Momčilo ne sme meni da dođe. Stra’ ga, ne poznaje me..., piše Mileta Prodanović oktobra 1918. kad se iz rata vratio u Pranjane
Autor: Gvozden Otaševićsubota, 12.01.2019. u 19:41
Милета Продановић (лево са шубаром) и оцем (десно са шубаром) и породицом у Прањанима (Фото: „Ратни дневник 1914–1918”)

Čačak – Minuše godine čemerne i sure, neko navek kleknu u balkanskom kršu a drugi ostaše na nogama, Srpska vojska vraća se otadžbini. Pobednička, junačka, osakaćena i osokoljena, ide na sever, zavičaju svome.

Ako rat uopšte može imati lepše dane, to su ovi. Opisuje ih u dnevniku Mileta M. Prodanović iz Pranjana kod Čačka.

„Petak, 5. oktobar 1918. Divizion je bio u prvom ešalonu, kretaše se lagano. Put je bio utaban od kolona Timočke divizije koje su prošle, pa je udoban. Oko devet časova vreme počinje da se menja, naoblači se i vetar prestade duvati, crni oblaci gomilahu se. Mi ulazimo u klisuru Kačaničku. Krećemo se uz Lepenac istim onim putem kojim sam pre šest godina prolazio za vreme Turskog rata 1912. Put beše malo popravljen, a i sada na njemu su žurno radili meštani i naš treći poziv. Skidali su blato i obavljali najnužnije popravke. Bugari i Nemci pri odstupanju bacili su u vazduh sve gvozdene mostove na železničkoj pruzi i oni se duže vreme neće moći opraviti.

Subota, 6. oktobar 1918. Divizion je krenuo sa prenoćišta iz sela Elez Hana u sedam časova. Vreme se izlepšalo. Iznad puta naš brdski puk stajaše spreman za polazak, čekaše da mi prođemo pa da uđe u kolonu. Prođe nas i komandant Druge armije vojvoda Stepa automobilom. Oko osam časova vozovi se počeše peti uz brdo.

Strme strane Kačaničke klisure su se visoko uzdizale sa obe obale Lepenca koji u svome kamenitom koritu hučaše, a iznad ovih surih stena videli su se orlovi koji vijaju, kruže i šestare, jer beše mesa leševa na sve strane.

Oko devet časova već ulazimo u najtešnje grlo Kačaničke klisure, gde se vide silni tragovi neprijateljske propasti. Kolone Jedanaeste nemačke armije koje su odstupale od Tetova bile su zauzećem Skoplja odsečene pa su se morale kretati novoprosečenim putem koji izlazi ispod Elez Hana na ovaj put za Kačanik. Na sve strane viđale su se razbacane hartije i knjige nemačke i bugarske arhive, polomljena kola, razbacane stvari, automobili i motor-bicikli, burad, sanitetski materijal,... Viđahu se i mrtvi neodrani konji. Raspadajući se oni su kužili vazduh i veliki se smrad osećao.

U 10.30 časova prošli smo varošicu Kačanik gde beše oko 500 austrijskih vojnika, zarobljenika. Čuli smo ovde da je Turska sa Engleskom zaključila mir – pristala je na sve uslove koje im je Engleska postavila.

Kretali smo se ka Uroševcu.

Sreda, 10. oktobar. Kada smo odmakli ka Prištini, komandant pukovnik Vukašin (Petrović) mi reče: ’Obodi, Mileta, konja pa hajdemo brže. Hoću da ti pokažem na terenu raspored trupa Kosovske bitke 1389. godine’. Pokazujući mi rukom ka turbetu Muratovu na Mazgit polju, komandant mi reče: ’Vidiš, Mileta, tu je slavno izginula naša vojska na Vidovdan 15. juna 1389. godine. Pogledaj tamo preko reke Laba ka Vučitrnu, vidiš onaj brežuljak, tu je bio šator kneza Lazara, tu je bio centar naše vojske, a malo niže, ka reci Sitnici, bila je crkva Samodreža, u kojoj je srpska vojska pričešćena’.

Četvrtak, 11. oktobar. Već izlazimo sa Kosova, prošli smo kroz Kosovsku Mitrovicu i po prelazu reke Ibra, evo nas pod gradom Zvečanom. Uveče nam komandant reče da Jugoslovenska divizija iz naše Druge armije ostaje ovde u Kosovskoj Mitrovici, za operacije prema Crnoj Gori i severnoj Albaniji... Mi, pak, produžujemo severu...

Utorak, 16. oktobar. Kod sela Konareva ubivakovali se za prenoćište. Uveče mi komandant reče: ’Pošto ćemo mi, Mileta, preko Čačka, to možeš uzeti moga konja, otidi svojoj kući u Pranjane, pa 20. ovog meseca da budeš u Čačku, jer ćemo mi tada tamo stići...’

Četvrtak, 18. oktobar. Sveti Luka. Krenuo sam kući za Pranjane... Nikakvo pero ne može opisati radost koja me je obuzela kada sam, Bogu hvala, došao opet svome domu, svojim milim i dragim u njihov zagrljaj. Dečica koju sam ostavio malu, behu sada već poodrasla. Istrčala su preda me, zajedno sa mojom sestrom Ljubinkom i majkom Macom, koja je plakala od radosti. Otac beše otišao u Kamenicu na slavu, a tako isto i moja Cvijeta sa ćerčicom Bosom, na slavu u Markoviće. Odmah su otrčali da im jave i uzmu muštuluke... Otac, kad me vide, poče od radosti plakati. Svi su, hvala Bogu, živi i dobro izgledahu... Sve je to otac dobro očuvao koliko se moglo. Imali su svega i svačega. Nisam znao kud bih pre pogledao. Svega sam se uželeo i hteo sam sve videti...

Uveče smo svi posedali u kujni za večeru. Pričali su mi kako su preživeli ove teške dane pod neprijateljem. Dečica su sva oko mene, grle me, penju se u krilo, samo mali Momčilo ne sme meni da dođe. Stra’ ga, ne poznaje me... Kako smo mi u kujni glasno razgovarali i pas Džoma čuo moj glas spolja, koji od 1914. ne beše čuo, lupio je svom snagom u vrata na kujni. Šip od vrata izbio i uleteo. Veselo skičući, skakao je na mene umiljavajući se tako da me svog iskalja. Nije se nikako dao od mene odvojiti...

Petak, 19. oktobar. Mali Momčilo tek se malo oslobodi i dođe meni, vide kako me ova druga moja deca, Bosa, Ana, Krina i Milan grle. Obišao sam sve imanje i zgrade, a ceo dan dolažahu kod mene komšije i prijatelji.”


Komentari13
55760
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Момо
Сјајно. Победничка Србија са пуно деце.
milutin
Заиста, велика и цијењена породица. Нека је вјечна слава и помен деда Милети као и свим нашим Продановићима !
Леон Давидовић
Ово је био ретко срећан крај јер многи се из рата нису живи вратили , а и код куће многи нису преживели. Занимљив је и детаљ сусрета са псом који за четри године одсуства није заборавип глас и свом снагом је утрчао у кућу када је поново чуо тај глас.
Aleksandar
Hvala na lepom tekstu.
Зоран Чачак (пишимо ћирилицом)
Изванредна прича! Сведочи о томе да нам се живот не састоји од разних несрећа које пуне новине, већ да имамо и историју и корене. Слава Бесмртнима!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja