sreda, 19.06.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:17
IZ STARIH RIZNICA

Major Voja Tankosić i danas bez spomenika

Zaboravljeni heroj koji je mladobosancima nabavio oružje za izvođenje atentata, branio Beograd tokom prvih dana rata i bio smrtno ranjen na Dunavu zaustavljajući prodor Nemaca, nije dobio dostojno obeležje
Autor: Branko Bogdanovićsubota, 12.01.2019. u 23:30

Danas je poznata sudbina svih aktera direktno umešanih u Sarajevski atentat 28. juna 1914. godine. No, daleko manje se zna šta se događalo sa ličnostima koje su stajale iza naoružavanja i pripreme atentatora, a posebno su bile apostrofirane u austrougarskom ultimatumu. Jedna od tih ličnosti je Vojislav Tankosić (1880–1915).

U ultimatumu koji je posle atentata Austrougarska uputila Srbiji, 23. jula 1914. jedan od zahteva bio je da se „bez ikakvog odlaganja uhapsi major Voja Tankosić”. Bilo je poznato i jasno da je upravo on Gavrilu Principu, Nedeljku Čabrinoviću i Grabežu u Beogradu nabavio oružje, obučavao ih u rukovanju njime i obezbedio im veze za prelazak u Bosnu.

Odani četnički odred

Tankosićeva biografija dostojna je najuzbudljivijeg romana. Nakon završetka Niže škole Vojne akademije promenio je niz dužnosti. Postao je poznat tokom učešća u Majskom prevratu i kao član „Crne ruke”, ali je najveću popularnost stekao kao jedan od predvodnika četničke akcije od 1903. do 1912. godine.

Odmah po prijemu ultimatuma, 23. jula, ministar vojni Dušan Stefanović dobio je naređenje da uhapsi majora Tankosića. Naređenje je izvršio komandant Dunavske divizije pukovnik Milivoje Anđelković. Tankosić je priveden na Torlak gde je bio izmešten štab divizije.

Stari Tankosićev četnički odred odmah je počeo da se okuplja i 24. jula uveče, pod komandom Tankosićevog zamenika Jovana Babunskog, prebacio se na Torlak, insistirajući da se zapovednik oslobodi i preuzme komandu nad četom.

U srpskom odgovoru na ultimatum, koji je austrijskom poslaniku Gizlu predat 25. jula, između ostalog, navedeno je da je major Tankosić pritvoren još 23. jula, te su se tražili rezultati istrage vođene u Sarajevu „radi daljeg postupka”. „Nezadovoljan” odgovorom, Gizl je iste večeri napustio Beograd i – Beč je 28. jula objavio rat Srbiji.

„Venac besmrtne slave / srpska ti vila plete, /nad tvojim grobom, Vojo, / komitske plaču čete” – zapis sa groba

Ministarski savet je 26. jula doneo odluku se major Tankosić pusti na slobodu pošto Austrijanci nisu podneli nikakve dokaze o njegovoj krivici. Pukovnik Anđelković je odluku sproveo u delo i u večernjim časovima 28. jula Tankosića, na čelu četničkog odreda od 400 ljudi, uputio je na osiguranje linije Vidin-kapija–Savski most. Major je preuzeo ponovo komandu nad odredom, znatno doprinevši odbrani prestonice tokom prvih ratnih dana. On je 4. avgusta i zvanično postavljen za zapovednika Rudničkog četničkog odreda koji je 1914. učestvovao u svim operacijama srpske vojske tokom kojih je praktično desetkovan.

Tačka na srpsku legendu

Pred nemačko-austrougarsku ofanzivu, oktobra 1915, Tankosić je postavljen za komandanta bataljona užičkog pešadijskog puka „Stevan Nemanja” koji je branio prodor neprijateljskih snaga dolinom Velike Morave. Puk je na položajima na visu Igrište kod Đilišta, između Jasenova i Velikog Popovića, pokušao da zadrži prodor Nemaca prema Petrovcu. Ali, 31. oktobra jedno šrapnelsko zrno pogodilo je Tankosića u leđa i probilo mu grudi. Nekoliko dana ranije, u borbama na Dunavu, major je već bio ranjen u glavu. Saborci su ga u šatorskom krilu preneli do najbliže železničke stanice, odakle je vozom prebačen u Trstenik u bolnicu u zgradi škole „Sveti Sava”. Tankosić je usled zadobijene rane preminuo 2. novembra 1915. Sahranio ga je Đuro Šarac na trsteničkom groblju, ali je iz predostrožnosti, tokom noći, telo premestio u drugu, neobeleženu grobnicu.

Neprijateljske snage su 8. novembra 1915 zauzele Trstenik. Austrougarska štampa je dve nedelje kasnije izvestila kako „već nekoliko dana kruže glasine da je preminuo zloglasni major Tankosić…. On je u borbama oko Požarevca ranjen od gelera i prenesen u bolnicu u Trsteniku gde je, navodno, od zadobijenih rana preminuo. Njegovi rođaci kažu da su bili na sahrani … i da su identifikovali telo. Bez obzira na to, vojne vlasti planiraju otvaranje grobnice kako bi se uverile u istinitost ovih tvrdnji”. U Trstenik je 16. decembra zaista doputovao detektiv peštanske policije, pod čijim je nadzorom izvršena ekshumacija, identifikacija, fotografisanje i ponovno pokopavanje tela. Budimpeštanski bulevarski list „Az Est” odmah je objavio fotografije sa ekshumacije uz propratni tekst: „Majora Tankosića je sustigla kazna. U našoj Balkanskoj ofanzivi on je poginuo. Srbi su, međutim, pričali da je živ. Da bi stavila tačku na srpsku legendu, Vrhovna komanda je naredila ekshumaciju Tankosićevog tela radi potvrde identiteta”.

Tokom i nakon rata Tankosićeva porodica je živela je u teškoj materijalnoj situaciji, zaboravljena ne samo od vlasti nego i od njegovih klasnih drugova. Ovakav odnos svakako je izgrađen nakon Solunskog procesa i straha od eventualne represije „belorukaca”. Tankosićeva sestra Mileva Nikolić je za vreme okupacije sa ocem, majkom i decom živela u Beogradu. Zbog izuzetno teške materijalne situacije 1. februara 1918. obratila se Živojinu Balugdžiću u Nici moleći ga da posreduje za pomoć kod regenta Aleksandra. Apel nije naišao na odziv; u međuvremenu Vojinov otac Pavle Jovanović-Tankosić je preminuo, a majka Mila i sestra Mileva su i dalje živele u krajnjoj bedi.

Tankosić je na trsteničkom groblju, sa skromnim drvenim krstom nad uzglavljem, praktično zaboravljen, počivao sve do 1922. godine.

Druga sahrana u Beogradu

Mati Mila je još 5. oktobra 1920. godine objavila oglas kojim je molila svakoga ko zna mesto Vojinog počivališta da je obavesti kako bi sina prenela u Beograd i dostojno sahranila. No, protekle su još dve godine dok ovaj apel nije urodio plodom; Mila je uz pomoć ćerke i bivših Tankosićevih ratnih drugova tek 3. oktobra 1922. godine uspela da izdejstvuje dozvolu i prikupi sredstva za prenos ostataka u Beograd. Kovčeg je na beogradsku stanicu stigao 7. oktobra, a sahrana je obavljena dan kasnije. Povorka je sa stanice krenula prema Sabornoj crkvi. Kovčeg na lafetu pratila su dva voda vojnika, vojna muzika, cigansko pevačko društvo, članovi porodice, prijatelji i saborci. Povorka se zaustavljala i na Terazijama, na uglu Kralja Aleksandra i Kralja Milutina (u blizini Tankosićevog stana), te ispred Univerzitetske biblioteke gde je pešadijski odred ispalio počasni plotun i napustio povorku. Na Novom groblju je kovčeg spušten u raku gde je počivao otac. Nad grobnim mestom je postavljena skromna kamena ploča sa natpisom: „Vojislav Tankosić / Major i četnički Vojvoda / 16-IX 1880. poginuo 17-H 1915 / u Velikom evropskom ratu / braneći čast i slobodu srpstva / venac besmrtne slave / srpska ti vila plete, /nad tvojim grobom, Vojo, / komitske plaču čete.”

Tek 1938. godine Udruženje starih četnika pokrenulo je inicijativu za podizanje spomenika proslavljenom vojvodi. Nakon što je dobrovoljnim prilozima prikupljeno 181.000 dinara, Udruženje je raspisalo konkurs za idejno rešenje spomenika. Prvu nagradu dobio je projekat Petra Palavičinija. Udruženje se 1940. obratilo Opštini Grada Beograda molbom da se odobri mesto za podizanje spomenika. Predložene su dve lokacije: ispred Ratničkog doma i ispred Invalidskog doma kod Železničke stanice. Kako je planirana regulacija trga ispred Ratničkog doma, nagovešteno je da bi se spomenik mogao podići 1941. na Vilzonovom trgu (danas Savski trg). Ali, kako je 6. aprila 1941. počeo nemački napad na Jugoslaviju, Vojislav Tankosić u prestonici nije dobio dostojno obeležje. 

Do Vojinog groba Švabe odveo apotekar

Ličnost koja je Austrijancima ukazala na lokaciju groba intrigirala je domaću javnost koja nije prihvatila austrijske navode kako su Tankosićevi rođaci bili na sahrani i tom prilikom identifikovali telo. Kontroverzni Radovan Tunguz Perović Nevesinjski 29. juna 1919. u rubrici „Sramni stub” lista „Tribuna” prozvao je apotekara Svetolika Trajkovića da je Tankosićev grob „prokazao Švabama”. Odmah su usledili niz demantija i protestnih pisma uglednih građana, te je „Tribuna” već 3. jula bila primorana da objavi demanti i izvinjenje apotekaru za koga se navodi da je „činio nebrojena dobročinstva u celom svom srezu”.

Austrijanci ga pomno pratili

Austrijanci su još od prvog dana ratnih operacija pomno pratili Tankosićevo kretanje. Nakon prvog prelaska Drine i pada Banje Koviljače raspitivali su se kod meštana „gde se nalazi general Tankosić”. Većina izveštaja objavljivanih u neprijateljskoj štampi zasnivala se na lažnim informacijama. Tako su bečke novine 30. jula 1914. prenele vest kako je „na putu za Odesu, u jednom solunskom hotelu odseo srpski major Bujaković”, ali su „provereni izvori” utvrdili da se radi o Voji Tankosiću. Bečki „Narodni list” je 13. decembra doneo vest da je „major Tankosić poginuo i da je sahranjen od strane vojnika 28. osječkog landverskog puka”. U martu 1915, opisujući borbe na Drini i Kolubari, mađarska štampa je navela kako je Tankosić 21. septembra 1914. pao kao žrtva austrougarske artiljerije.

LEGENDE:

01. Vojislav Tankosić (1880–1915).

02. Osnovna škola – privremena bolnica u Trsteniku u kojoj je preminuo Vojislav Tankosić.

03. Ekshumacija tela majora Tankosića od strane okupatora. Fotografija iz epohe, list „Az Est”.

04. Sahrana Vojislava Tankosića u Beogradu, 8. oktobra 1922.

05. Spomen ploča na grobu Vojislava Tankosića


Komentari25
ed0b8
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

тетак
Воја је сигурно био херој и врстан ратник! постоји запис Мустафе Голубића (неко са слике горе) да је био у Стаљинових мисији у Кини гдје је подучавао војску Мао Цеа герилским техникама ратовања које је учио четујући код Воје! е сада, такав велики потенцијал тадашњих четничких група је требало правилно каналисати! у мајском преврату сам Воја је командовао стрељању браће Луњевица, који су рецимо и заслужили то што их је задесило, као и добар дио других при двору, али је било недопустиво убиство краља Александра Обреновића и још више недопустиво убиство генерала Цинцар Марковића, великог родољуба и војника, творца модерне српске војске! Ти момци ангажовани у ослобађању Србије од турске владавине и потоњим ратовима су заслужили поштовање и дивљење, то је сигурно, иако су неки њихови исхитрени потези нанијели много штете касније!
pogodilo ga s ledja...
pa sahranjen…nezna se gde?
Zoran
Ko god nosio kokardu ne sme da ima spomenik u Srbiji.:) Samo "zvezdasi".
Francesco
Pa zašto mu kralj nije podigao spomenik i zašte se uopšte čekalo bezmalo četvrt veka od Tankosićeve smrti na prvu inicijativu za podizanje spomenika? Je li patriJote Srbi po zanimanju? Komunisti su se barem dostojanstveno odužili herojima NOB-a, a vi? Šta ste vi uradili osim što ste na ratne vojne invalide koji su protestovali ispred starog dvora puštali pse i žandare? Šta ste uradili? Čak ste ih i žive pozaboravljali kao Milunku Savić, a da ironija bude još veća (današnja situaciju tu pojavu čini ironičnom) prve penzije i invalidnine su solunskim borcima isplaćene tek u Titovoj (da ne kažem Ribarovoj) Jugoslaviji. Vi monarhisti kao da stalno previđate sporazum Tito-Šubašić kada vam je pružena ruka pomirenja ali vi ste tu ruku hteli da odsečete. Da vam kažem nešto, još ste dobro i prošli posle takvog ponašanja.
Preporučujem 6
voja
pa da je neko drugi imao bi i dva spomenika ali nazalost .....
Miloš Kosić
@ Zoran Cacak Možda 'Kurir' a mozda je imao kurira. Šalu na stranu , informacija je proverljiva a sta se stvarno dešavalo pre sto godina , izgleda da se tek sad uči i daje na znanje. srdacan pozdrav Iz Novog Sada

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Mozaik /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja