četvrtak, 17.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:56
RAZGOVOR NEDELjE: SINIŠA PAVIĆ, scenarista

Preživeli smo rat, ali nismo mir

Autor: Aleksandar Apostolovskinedelja, 13.01.2019. u 23:30
(Фото А. Васиљевић)

Scenarista Siniša Pavić ne napušta Vlasotince, u kojem dugo živi, i retko dolazi u Beograd. Pisac antologijskih komedija i maratonskih serijala, poput „Vrućeg vetra”, „Boljeg života”, „Bele lađe” ili filma „Tesna koža”, pisao je i poznate istorijske drame, kao što su „Banjica”, „Poslednji čin”, „Odlazak ratnika”… I one se upravo repriziraju na javnom servisu, te bismo Pavića mogli nazvati „čovekom reprizom”.

Nedavno ga je pozvao lekar sa VMA. Gleda, naravno, ponovo „Belu lađu” i kaže Paviću: „Nisam znao da ste pisali i ’Banjicu’.”

Kada je bila premijera serije „Banjica” 1984. godine, povodom četiri decenije od oslobađanja logora, smatralo se da je serija naručena. Vi, opet, tvrdite da nije.

Kao što obično biva, serija se dogodila slučajno. Naša televizija je tada gledala uzore na zapadu, poput Bi-Bi-Sija, kada su bile moderne takozvane dokumentarno-istorijske drame, zasnovane na proverenim činjenicama.

Insistirao sam da se to zove istorijska drama. Nikada nisam slepo sledio dokument. Dokument je dosadan. Za svaku dramu birao sam „junaka”, bilo da je u pitanju neko u istoriji ocenjen kao zločinac, izdajnik ili heroj. Birao sam „junaka” u čijim su se sudbinama lomile moralne dileme epohe.

U vašoj dvodelnoj drami „Tanasije Dinić” pukovnik kraljevske vojske i jedan od najhrabrijih ljudi u Prvom svetskom ratu, odlikovan Legijom časti, posle 20 godina života dočekuje Drugi svetski rat i postaje agent Gestapoa. Šta se dešava sa čovekom koji doživljava takvu metamorfozu?

Naveli ste pravi primer takvih istorijskih ličnosti koje su me zanimale. Takva neverovatna metamorfoza ličnosti desila se u samo dve decenije njegovog života. Jer, u Prvom svetskom ratu nije mogao da pravi izbor ili ga nije ni bilo, dok su u Drugom njegov izbor diktirali njegovi promenjeni interesi. Slične su i moralne dileme Kalabića u „Poslednjem činu”, poručnika kraljevske vojske pred raskol dva ustanička pokreta, četničkog i partizanskog, potom generala Lera u „Čoveku koji je bombardovao Beograd”, kao izvršioca vojničkog naređenja koje predstavlja ratni zločin.

U „Banjici” nemate takvog junaka, ili ga ipak imate i u toj seriji?

Leontina Kraus je autentični lik, a njen slučaj je događaj koji me je inspirisao da napišem seriju „Banjica”. Ona je bila stara učiteljica čiji je otac bio Nemac, a majka Hrvatica. Živela je u Beogradu 20 godina. Ona je Nediću uputila pismo u kojem nudi da sama dobrovoljno ode u Banjički logor u zamenu za mladog partizana čiju je sliku videla u „Novom vremenu”. Ona me inspirisala da se upoznam sa istorijom banjičkog logora i sudbinama žrtava. Upravo pojava takvih izuzetnih ljudskih i danas gotovo teško razumljivih postupaka onih koji su tamnovali u banjičkom logoru i način na koji su odlazili u smrt, verujući u pobedu pravde i razuma, pobudili su u meni želju da o tome napišem seriju. Tako je, nasuprot svima njima, rođen pravi junak ove serije, zapravo antijunak Vujković, kao inkarnacija fašističkog zla. Suština sukoba takvih ljudi i onih protiv kojih su se pobunili ispisana je u dijalogu Leontine Kraus sa Ilijom Paranosom, ministrom u Nedićevoj vladi, a zatim sa upravnikom logora Vujkovićem, prilikom ulaska na to zloglasno mesto. Kroz taj dijalog pokazan je sudar dva sveta, dve civilizacije, dva pogleda na život i njegove vrednosti, i određen ceo dalji tok serije do konačnog kraja ovog logora.

Glavna junakinja, ipak, nije stvarna ličnost. Zašto ste je izmislili?

U logor su odlazili ne samo aktivni borci oslobodilačkog pokreta već jednostavno, obični, čestiti, pošteni ljudi koji nisu hteli nekoga da odaju, da prokažu, ili su prosto postupili nesmotreno. Svako je mogao da bude poslat u taj logor, pa i ćerka profesora Antića, studentkinja Jelena. Serija počinje njenim hapšenjem, a završava se njenim izlaskom iz oslobođenog logora. Bio mi je potreban takav junak, koji bi bio predstavnik svih onih običnih ljudi kao simbol naroda koji trpi okupaciju i sva zla koja okupacija donosi. Ona je iz logora izašla potpuno promenjena. Suočena sa svim užasima fašizma u praksi, na delu, kao svedok nezaboravnih likova koje je tamo upoznala i kao nosilac poruke, jedne vrste zaveta, datog onima koji su izgubili život: „Da se njihova žrtva ne sme zaboraviti.”

Jednom prilikom ste govorili da ste umalo vi i vaša porodica mogli da budete poslati u Banjički logor, ali da ste imali sreće.

Tada je bilo zabranjeno slušanje radio-stanica. Mi smo se kao deca igrali rata i crtali kormila i sidra podmornice iz jednog filma koji smo gledali. Agentu specijalne policije koji je prolazio Cvijićevom ulicom učinilo se da je neko na zidu nacrtao srp i čekić. Probudio je mog oca u četiri sata ujutru i pitao ga ko je to crtao. Izašao je hauzmajstor i rekao – ja ću to da operem. Da je agent ušao u naš stan, video bi veliku mapu Evrope na zidu, po kojoj je moj stariji brat crtao crvenu liniju Istočnog fronta. Pošto je tu liniju crtao po izveštajima Radio Londona, a ne okupacionog Radio Beograda, linija je pokazivala veliku razliku između Gebelsove propagande i pravog stanja stvari. Taj događaj koji smo nekako izbegli poslužio mi je kao osnova za prvu scenu serije: moglo je biti i ovako i onako. Ko je preživeo fašizam na delu, i to u njegovom najgorem obliku, ko sve to zna, on ne može da ostane isti. Fašizam je promenio ne samo devojku Jelenu, on je promenio ceo svet. Nijedna zemlja, učesnik u tom ratu, nije kraj rata dočekala ista kao što je bila. Ni Sovjetski Savez, ni Velika Britanija, ni Francuska, ni Nemačka konačno.

Završna reč u seriji „Banjica” je: „Ako zaboravimo šta smo sve obećali jedan drugom, onda su sve naše žrtve i cela golgota bile uzaludne.” Mislite li da je svet danas zaboravio na strahote fašizma?

Mi smo, nažalost, dočekali da se Banjica zaboravlja, da se zaboravljaju stvarni događaji, da se istorija revidira, i sada vidimo jednu našminkanu oblandu fašističkih tendencija u mnogim zemljama. Vidimo relativizaciju Jasenovca u Hrvatskoj, veličanje Bandere u Ukrajini, paradiranje nacista u baltičkim zemljama, masovno rušenje spomenika antifašistima i borcima. Svojevrstan doprinos tom zaboravu je i odsustvo svake preporuke, s obzirom da „Banjica” nije reprizirana već 15 godina, pa mlađe generacije i ne znaju o čemu je reč. A to je ono što se zove kulturna politika.

Otkud vi u drami, a pišete komedije? Ceca Bojković je rekla da ste „Boljim životom” predvideli raspad Jugoslavije. Da li ste zaista imali tu ideju kada ste počinjali da pišete?

Dok smo radili prvih 55 epizoda „Boljeg života” to mi nije bilo u glavi. Ali u drugom serijalu od 35 nastavaka video sam da je đavo odneo šalu. Ujutru ustanem, čujem na radiju da je Tuđman dobio izbore u Hrvatskoj i kažem svojoj supruzi: „Kao da me neko udario u stomak.” Ona me pita zašto. Ja joj kažem: „Ovo će biti kraj Jugoslavije.” Tada sam odmah poslao Bobu, koga je igrao Dragan Bjelogrlić, u vojsku. Morao sam da nosim tekst u Generalštab, jer je cela zemlja bila u maloj nervozi. Čak mi je i Dragan Bjelogrlić pre toga govorio: „Pošaljite me u zatvor, samo ne u vojsku.” Ali Vojska uvek hoće da zna šta se snima. Kad je Giga Moravac vodio žene za Osmi mart u Solun, administracija grada Soluna je zahtevala da vidi šta mi snimamo dva dana kod njih. Dve nedelje smo čekali odobrenje od gradskih vlasti Soluna. Vojska je ipak malo jača. U to vreme situacija je bila takva da se gledala svaka zapeta. U Vojsci su rekli – pa ovo je ipak u redu.

Metafora raspada Jugoslavije bio je vojni orkestar u koji se ušunjao i Boba. Cenzori u JNA to nisu shvatili?

Stavio sam pet momaka različitih nacionalnosti koji skrpe orkestar. Oni se svađaju koju će pesmu da pevaju, ali ne mogu da govore koju, jer svako vuče na svoj zavičaj, odnosno svoj narodni melos. Pošto nije bilo Makedonca među njima, poručnik presudi i kaže im: „Sviraćete ’Biljana platno beleše’.” Vojnici ga pitaju, zašto tu pesmu, a poručnik im  kaže: „Zato što je lepa.” Šest meseci posle snimanja, već je bio kraj devedesetih godina, u sarajevskim novinama je izašla kritika da sam smislio da zavađene narode miri, niko drugi, nego Veljko Kadijević. Već je smetalo to što neko u komediji kaže da momci ne treba da se svađaju čija će se pesma pevati, već čija je najlepša. Kada se rastaju iz vojske, pet momaka se rastaju kao prijatelji. Ali, rastaju se kao bend koji je tamo rođen, u vojsci, pod preporukom da je to internacionalni sastav. I kažu – niko to više ne može da sastavi, samo mi. Naravno da 1986. godine, kada sam počeo da pišem „Bolji život”, nisam verovao u raspad Jugoslavije. Preživeli smo rat, ali nismo mir. I kad ponovo pogledam kako nam mašu sa aerodroma ti momci, jasno je da je to bio „adio”.

Jeste li vi, konačno, pisac komedija ili drama?

Komedija nije ništa drugo nego drama koja je napisana na duhovit način. „Bela lađa” i Šojić jesu naša drama, ali su napisani, odigrani i snimljeni na duhovit način.


Komentari12
2e717
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Драшко Поповић
Хвала нашој Политици за овај интервију. Хвала што често на вашим страницама буде велики Павић. Хвала што имате Апостолског. Господине Павићу ваша дела су уметничко благо. Нарочито ме одушевљавају ваше драме које је Мрмак режирао.
Vesna Kovacevic
Banjica, kao sinonim za logor i strahote koje je samo čovek uspeo da osmisli, ne sme i neće otići u zaborav. Na ovogodišnjem sajmu je "Prometej" ponudio knjigu koja je kao polaznu tačku imala autentično pismo Iva Lole Ribara svojoj Slobodi, kao oličenju preispitivanja ljudskih granica. Bez obzira koliko puta je vec ispričana istina o Banjici, uvek nanovo postavlja niz pitanja i budi najširi opseg osećanja. Iza poetskog naziva "Najdraža, jedina moja" krije se toliko toga strašnog, baš kao u Vašim delima, poštovani gospodine Paviću, i upravo tu i postavljam paralelu. Nažalost, malo je jedan Šojić da potisne sve Jelene i Slobode.....
Slobodan Ratković
Upravo ta konstatacija upućuje na jedan od najvećih problema srbskog naroda.U ratovima pobjedjuje,a u miru postaje gubitnikom.Postaje gubitnikom radi nepostojanja sloge,autoriteta i patriotizma,čvrsto i realno ustanovljenih ciljeva ekonomskog,društvenog i političkog prosperiteta,ali i radi naivnosti i hronične zaboravnosti naroda, da li radi negramotnosti ogromnog broja ljudi,ili radi lošeg poznavanja činjenica,a svakako i radi trauma koje su kroz bližu i daljnju istoriju pratile sudbinu srbskog narod.Ne treba zaboravljati niti velike greške i zablude iz bliže i daljnje prošlosti,prije svega one povezanih sa stvaranjem zajedništvu sa narodima,koje su to i takvo zajedništvo uvijek zloupotrebljavali,što je svakako prekinulo i na pogrešan put skrenulo političku,ekonomsku,pravnu,državotvornu,kulturnu,duhovnu,i svaku drugu posebnost i originalnost srbskog naroda koji je imao sve ono što nije imala ni jedna susjedna država osim Grčke.S.R.
може да бидне
Ви сте нешто погрешили. Увек када смо из рата изашли као победници били смо добитници (територије, ратне штете и др...). Када изгубите рат, е онда вас опљачкају за своје трошкове ратовања. Тако је то увек. Зато треба врло пажљиво и паметно улазити у ратове, само када сте спремни и сигурни да ћете рат добити, и када сте сигурни да сте на страни сила које ће победити у рату.
Preporučujem 8
liber esto
Već nakon nekoliko kadrova i dijaloga, pažljiv i pronicljiv gledalac može prepoznati stil Siniše Pavića. Umjetnost za sva vremena, zlata vrijedna. Sadašnja produkcija, prazna i neukusna (''umotvorine jedne jalove epohe'' - M.Danojlić), još više učvršćuje apsolutnu dominaciju njegovih antologijskih serija, čije grandioznosti nekad nismo bili ni svjesni. Kod Pavića mi se sviđa i što ne napušta svoje Vlastotince. Na Beograd i druge velike gradove nagrnula je silna ''ala i vrana'', tako da se tamo ne zna ''ni koj pije, ni koj plaća''. A u rodnom mjestu možeš da u miru živiš i radiš, prirodno i slobodno, k'o pravi čovek!
Радомир
Велика је срећа што смо имали даровитог и вредног Павића. Хоћемо ли умети то да ценимо и поштујемо? Замерку из Чикага приписати Чикагу што крију од нас њихову истину.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja