četvrtak, 26.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 13.01.2019. u 21:44 Ivana Hadži-Popović

Rušenje tabua u bolesnoj civilizaciji

Izložba dvojice slikara iz različitih perioda, ali sličnog senzibiliteta i sudbine, Egona Šilea i Žan-Mišela Baskijata, u Fondaciji Luj Viton
Жан-Ми­шел Ба­ски­јат, „Два дру­га­ра”
Егон Ши­ле, „Де­вој­ка се­ди са са­ви­је­ним ко­ле­ном”

Specijalno za Politiku
Pariz – Protesti u Parizu remete život, ali ne umanjuju interesovanje za posete muzejima, a još šanje mogu da umanje lepotu pojedinih tekućih izložbi, poput one u u Fondaciji Luj Viton, gde već nekoliko meseci traje postavka dvojice slikara iz različitih perioda, ali sličnog senzibiliteta i sudbine, Egona Šilea i Žan-Mišela Baskijata. Njihovi potpisi bili su provokacija, erupcija modernizma i rušenje tabua u bolesnoj civilizaciji. Oni su meteori koji su se raspukli u letu, vizionari tragične sudbine koje je munjevita smrt odnela u dvadeset osmoj godini. Iza njih ostala su genijalna dela i njihovih osam stvaralačkih godina, kratkih koliko i one Remboa ili Van Goga, bile su dovoljne da zauvek promene tok umetnosti.

Zato ih, zapanjujuće aktuelne, pariska Fondacija Luj Viton danas i spaja na dve odvojene, iako suštinski spojene izložbe, u svom veličanstvenom zdanju u Bulonjskoj šumi. Reč je o događaju na čijem je otvaranju, u oktobru, bio ceo elitni Pariz. Izložba traje do 14. januara.

Egona Šilea (1890–1918), majstora austrijskog ekspresionizma, pokosila je španska groznica nekoliko dana pre svršetka Prvog svetskog rata, a Žan-Mišela Baskijata (1960–1988), prvog afroameričkog umetnika koji je postao superzvezda i ljubimac kolekcionara, prekomerna doza heroina i kokaina. Povezani sličnom, neponovljivom linijom crteža i preranim nestankom iz života punog obećanja, za manje od jedne decenije obojica su postali velike figure umetnosti 20. veka čije slike dostižu milionske iznose.

Tragična i intimna dimenzija Šileovog rada nerazdvojiva je od duha koji je vladao Bečom ranog dvadesetog veka, u doba Frojda i njegovih ideja o seksualnosti. Nametnuvši svoj potez, nervozan, prepoznatljiv, gotovo nasilan, između besa i patnje, srušio je i poslednju fasadu koja je skrivala ljudsku dušu. Izazivajući skandale, sudija ga je optužio za pornografiju i zavođenje maloletnica, spalivši mu crteže na sveći. Ipak, posle tri nedelje provedene u zatvoru optužbi će biti oslobođen. Smrt oca od sifilisa u 15. godini zaodenuće njegovu seksualnost u morbidni erotizam. Tela koja će prikazivati, više subjekti puni žudnje nego objekti, biće anoreksična, amputirana, iskrivljena, uvrnuta, ženski aktovi biće mišićavi i muškobanjasti, a sve to biće metafore ranjivosti duše, teškoće življenja, unutrašnjih provalija.

Kao ekspresionista koji je apstrakciji otvorio put, Šile je poeziji konkurisao u iskazivanju neizrecivog. Mladi ljudi njegovog vremena kačili su pomamno njegove radove u stanovima. Od oko 300 slika i nekoliko hiljada crteža u tehnikama akvarela, gvaša, pastela, olovke, ulja, koji se odlikuju jarkim bojama i praznom pozadinom, najviše je portreta i autoportreta. Na bečkoj Akademiji umetnosti naučio je da slika aktove i bio prvi slikar koji je slikao sopstveni akt. Najuticajniji bečki slikar Gustav Klimt postaće njegova očinska figura, ali tog uticaja brzo će se osloboditi na velikoj slici „Kardinal i kaluđerica“, karikaturi Klimtovog čuvenog „Poljupca“. Ipak, Pariz će ga prepoznati tek kasnih sedamdesetih godina prošlog veka, a ovo mu je i prva retrospektiva posle 25 godina.

Kao i Šileovih 120 slika iz privatnih kolekcija, i Baskijatinih, približno u istom broju, evropska javnost na ovoj izložbi ima prvi put priliku da vidi. Žan-Mišel je egzotični crni umetnik hispano-američkog porekla koji slika na asfaltu, po tome gazi, nad tim jede, uz zvuke Čarlija Parkera, Bili Holidej ili Ravelovog „Bolera“. Svojim neoimpresionističkim i pop-art slikama uzburkao je Njujork soula, popa, panka, andergraunda, starih ploča osamdesetih godina prošlog veka.

Njegova naivna, pobunjena kičica, iskrena i vrlo koloritna, njegova misija da nametne crni lik kao centar umetnosti, želja da predstavi kompleksno, nesavršeno društvo, opustošeno sidom i drogom, u raljama ropstva, kolonijalizma i rasizma, kao i susret sa Endijem Vorholom, upisuju se u neobični životni put slikara koji je žudeo da postane slavan. Fotografiju „malog pape“ umetnosti držao je iznad kreveta, želeći po svaku cenu da ga upozna što mu i polazi za rukom u restoranu gde mu prodaje razglednice u sopstvenoj izradi. Kad je kasnije, za dva sata, pred njim uradio sliku „Dve glave“, sa njih dvojicom, ne bi li mu dokazao da može da dosegne brzinu majstora, Vorhol će biti oduševljen. Stotinak zajedničkih ostvarenja doneće odmah Baskijatu slavu na Zapadu, mada, posle neuspeha izložbe u Cirihu, kada je majstor optužen da štićenika iskorišćava, dolazi do udaljavanja. Međutim, od Vorholove smrti 1987. mladi slikar se više neće oporaviti. Samo godinu dana kasnije, ostavivši za sobom oko 2.000 slika i crteža, u svom stanu umreće predoziran.

Figurativni i izražajni elementi, konceptualna umetnost i minimalizam, likovi iz stripova, skeletične siluete, čudni svakodnevni predmeti, snažni poetski i ironični slogani, svet muzike i sporta, političke i socijalne teme – njegove slike su zapravo pravi rebusi za odgonetanje. Prethodnik „strit“ i internet arta, on meša tehnike – gvaš, kolaž, flomaster, sprej i kod njega sve može da posluži umetnosti, pa i obična vrata. A koliko je smrću bio opsednut svedoči i poslednje platno na izložbi, s njegovog kraja života, „Jahanje sa smrću“, inspirisano Leonardom da Vinčijem i Rembrantom.

Svet u kome živimo rođen je pre 1914. godine, kada je nastupio modernizam, iznedrivši Šilea. Zatim je sve 30 godina bilo zaustavljeno da bi se, u ponovnom naletu avangarde, pojavio Baskijat. Niko nije očekivao tu dvojicu neustrašivih genija i romantičnih proroka, iz dve epohe i dve prestonice sveta, čije naličje su upravo oni raskrinkali. Usudivši se da ljudskom biću pogledaju u oči, njihova dela opčinjavaju magijom koja nas osvaja čak i ako ne razumemo zašto.

Komentari6
210ee
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Vladislav Marjanovic
Tabue treba rusiti u svim oblastima ljudskog delovanja, ali pod uslovom da se time stvaraju preduslovi za podizanje duha na visi nivo od prethodnog. Umetnost je, u tom pogledu, prvorazredan pokazatelj. Medjutim, sta se vidi u njenom razvoju od pocetka XX veka do danas? Konstantna regresija pri cemu je primitivizacija ljudskog duha preobrazena u novi tabu. Tome se pristupalo na dva nacina: kroz dekonstrukciju forme i apstrahizaciju i kroz velicanje sirove fizicke snage pod totalitarnim rezimima. Nekome je to ocevidno bilo potrebno. Apstraktnu umetnost je sponzorisali odredjeni centri moci (slavni Andi Vorhol bio je velikodusno subvencionisan od strane Kongresa za kulturnu slobodu pod nadzorom CIA-e), a totalitaristicku nacisticki, fasisticki i komunisticki rezimi. Kako su ovi poslednji mahom nestali, ostao je dekonstruktivisticki, ali konjunkturisticki haos. Elite (pogotovu novokomponovane) likuju, a sve gore obrazovana baza je ravnodusna. Umetnost je dotucena, a uz nju i ljudski duh.
Vladislav Marjanovic
Tosa. Tacno. Razlika je jedino u tome da su nekadasnje elite imale vise osecaja za harmoniju, estetiku, prirodu i izraz u figuralnim predstavama. Te elite su gradile, a ne razgradjivale svojih tvorevina i htele su da to istaknu pa su takvu umetnost i sponzorisale. Sadasnje, medjutim, razgradjuju i drzavu, i drustvo, i medjuljudske odnose. Dekonstrukcija u umetnosti je odraz njihovog gledanja na svet. A umetnici, buduci da nemaju stalni radni odnos trce da im se ulaguju slaveci njihovu pseudofilantropiju i ucestvuju svesno ili ne u razgradjivanju umetnosti. Naravno da je toga bilo i ranije. Ali ne bi li, upravo zbog tehnoloskog napretka drustva, umetnost trebalo konacno osloboditi od zavisnosti od elitistickih sponzora koji nemaju ni priblizno onaj nivo humanistickog obrazovanja kao njihovi prethodnici.
Tosa
To sto je neko sponzorisao neku umetnost, ne znaci da je ona losa. Sponzori i mecene su normalana pojava vec 500-600 godina i bez njih ne bi postojala mnoga remek dela.
nikola kiric
Oba su bili kao i njihovi uzori - Sile slikar, Baskijat prevarant. I normalno je da su zene na Sileovim slikama misicave, pa to su Germanke, pobogu. One s juga. A biti priznat umjetnik u drugoj polovini dvadesetog vijeka, znaci biti prevarant, sto nije rusenje tabua, vec stvaranje istog. Ja mislim da je to sam Vorhol i priznao: " Potplati najboljeg menadzera i uspjeh zagarantovan". A ko su ti menadzeri? Jevreji, svaki do posljednjeg. Drze monopol, ne samo u umjetnosti, vec, vjerovatno, i u proizvodnji bijelog luka. Dakle, menadzer Jevrej +kriticar Jevrej + izdavacka kuca - Jevrej = USPJEH. Uspjeh za onu trojicu, naravno, a za proizvodaca....vidimo iz njihovih biografija. Naravno, sve to se glorifikuje od strane novinara, koji se utrkuju da hvale na sve strane, da i oni ucare koji dinar. Srusi taj tabu, ako si frajer. Za pocetak, pusti ovaj komentar da prode. Hvala!
Prekobarac
Nikola, cudi me da je tvoj komentar uopste objavljen. Sto si opisao tacno je i sa komercijalne kao i kriticarske strane. Ja bih preporucio svima koji su zaintresovani u umetnost da procitaju knjigu naseg profesora Sretena Petrovica: "Estetika u doba antiumetnosti". A sto se tice Amerckog kriticara Moderne Americke Umetnosti to bi bio Tom Wolf : The Painted Word (grubo prevedeno: Slikajuci recima).
Svemir Mirkovic
Totem i tabu. Protesti u Parizu su na neki nacin protesti protiv modernog "Totemizama" u Francuskoj a to znaci i celom Svetu. Totemizam je skup verovanja vezanih uz totem, koja se sastoje od drustvenog, psiholoskog i obrednog elementa verovanja i postovanja totema koji je nepogresiv i ciji je put najbolji.Zuti prsluci se protive pridavanju velike vaznosti totemizmu, drzeci ga nusproizvodom teorije prava, proisteklom iz sirokog konteksta primitivne evropske i zemaljske civilizacije.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja