petak, 22.02.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:30
Ko je ubio Olivera Ivanovića

Nebo je najplavlje u Kosovskoj Mitrovici

Autor: Biljana Radomirovićnedelja, 13.01.2019. u 23:30
(Фото Танјуг)

Kosovska Mitrovica – Otvorena kapija, u Ulici Sutjeska na broju 57, ista ona koju nije uspeo da otvori Oliver Ivanović, Mitrovčanin, kojem je ljudska ruka hladnokrvno, tog 16. januara, sasula šest metaka, mučki u leđa.

Bilo je oko osam sati ujutru, kada je prvi čovek partije „Sloboda, demokratija, pravda” krenuo na posao, u kancelariju koja je u toj kući, u skoro samom centru Kosovske Mitrovice više od dve decenije. Ranije, odmah posle rata, kada je Oliver bio na čelu Srpskog nacionalnog veća severa Kosova i Metohije i kada se u vazduhu i dalje osećao miris baruta, gareži i suzavca i kada su srca majki kukavno ječala, tu kuću su prozvali Bela kuća.

Godinama je to bio orijentir za Mitrovčane i one koji prvi put dođu u grad na Ibru, u kojem ljudi još u neverici čekaju da se Oliver pojavi.

Baš kao što i piše na spomen-ploči, s koje tog ledenog januarskog dana rukom makosmo sneg koji beše prekrio dogorele sveće i cveće.

„Nikada, ali nikada neću otići s Kosova i Metohije”, stoji tu, uklesano na mermernoj crnoj ploči, s koje, čini se, Oliver samo što ne progovori.

Ali ni tog jutra, kada su ga čekali, kada su iz kola ispalili paklena zrna, nije uspeo reč da kaže.

Ne, da je neko čuo.

Komšinica koja je prva naišla samo je uspela da uleti u kancelariju i kaže da je Oliver pao. Čule su se sirene vozila hitne pomoći, pod rotacijom vozila policije, ali niko nije mogao ni da pomisli da se tog 16. januara ugasio život Olivera Ivanovića.

Vest se kao bomba proširila gradom, Kosovom, Srbijom… ceo svet je bio u neverici.

(Foto B. Radomirović)

A samo nepunu godinu pre pušten je iz trogodišnjeg tamnovanja. Radovao se novom životu, živeo je za to da dokaže da je nepravedno optužen i utamničen, živeo je za svoju decu, za sestru, brata, za partiju, za srpski narod na Kosmetu i za sve one koju su se borili da dokažu da je Kosovo srpsko.

Samo pola godine pre nego je smrtno pao, više od dva sata, razgovarali smo u njegovoj kancelariji. Vraćali smo se na neke ranije priče, na neke ljude i one lepe dane od pre rata, priče i gradske dogodovštine poznate samo Mitrovčanima, koji duh grada nisu hteli da menjaju. Ni za kakva dobra u Srbiji, ili bilo gde, gde „nebo nije plavo, kô što je u Mitrovici”!

Tako je govorio Oliver tog junskog dana, a isto je govorio i onda kada smo sedeli u njegovom stanu, u potkrovlju zgrade u Ulici Lole Ribara, u centru Kosovske Mitrovice. Samo neki dan posle, pošto su ga iz tamnice pustili da se brani sa slobode.

„Znaš da ja odavde nikud ne idem. Je l’ ima negde plavlje nebo nego što je ovo naše. Pogledaj s terase, gledaj kakvo je. Plavo…”, s prepoznatljivim smehom je govorio, ne želeći da čuje ono naše „hoćeš li posle svega, posle one tamnice, otići odavde”.

Na prevaru je uhapšen tog 26. januara 2014. godine, isto kao što je na prevaru i mučki ubijen 16. januara 2018.

Kakva ironija… januar mu je došao glave.

Na metalnim vratima umrlica koju će skloniti 16. januara, posle pomena koji će se održati i u Kosovskoj Mitrovici, tu na mestu gde nije ni slutio da će mu biti poslednji korak ka, možda, nekom boljem svetu, svetu gde nema izdaje, prevare, podmetanja… gde te ne prate, osluškuju svaki tvoj korak, tvoj razgovor s prodavcem, čistačem ulica… sa strancima, s domaćima.

Juče je obeležena godišnjica u Beogradu. Padale su teške suze sestre Nataše, brata Miroslava, dece, rodbine, bliskih mu prijatelja na tešku mermernu ploču, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Parastos je služen i u Visokim Dečanima, za koje je bio jako vezan. Pa on je i rođen u blizini manastira. U selu Rznić, opština Dečani. Od oca Bogdana i majke Olge, čuvene profesorice srpskog.

„Da, u subotu u četiri sata krećemo iz Mitrovice. Organizovano”, rekla nam je samo dva dana ranije Ksenija Božović, Oliverova zamenica, koja svakodnevno, evo skoro godinu dana, nije propustila a da ne dođe u kancelariju, gde je sa „svojim šefom” do poslednjeg dana podržavala njegovu ideologiju i ideale o „nebeskom Kosovu”.

„Ništa se nije od onda promenilo. Dajemo izjave, saznajemo iz medija dokle se stiglo za istragom i ništa više. Onih pet kamera još nije vraćeno iz Prištine. Šta više da kažem? Ljudi dolaze, traže da nastavimo njegovim putem, jer bi on tako želeo”, govori Ksenija, dok sedi na stolici do nas, a mi na onom starom istom mestu gde smo onda radili intervju s Oliverom. Njega – nema! Prazna kancelarijska, kožna fotelja. I tako već godinu dana.

U ormaru album sa slikama zvaničnika, domaćih i međunarodnih, s kojima se sretao do onog, isto, mučkog hapšenja, kada je pozvan „samo” na informativni razgovor u Euleks.

Tad su mu stavili lisice na ruke. I kada se vratio među ljude, optužen, kako se tad i sad govori, „iz političkih razloga, samo zato što je Srbin”, ništa u svom ponašanju nije menjao.

Srdačan i nasmejan sa svima, bez ikakve bojazni je šetao gradom, do samog ubistva.

„Sumnjao je da nešto ne ide kako treba. Obraćao se i Beogradu, i Prištini, ali i međunarodnim faktorima, ukazivao da je ugrožen. Ali ništa to više nije važno. Jedino je važno da se otkrije ko ga je ubio i ko je naredio da ga nema”, tiho govori Ksenija Božović, koja, kao i njena porodica s kojima je Oliver kao rod bio, teško preživljava njegov gubitak.

U ormaru i njegove brojne medalje i pehari. Bio je prvak Srbije, Jugoslavije u karateu… sudija koji je delio pravdu i čiji tas nikad nije prevagnuo na pogrešnu stranu.

Kao što su njemu delioci pravde sudili.

Na istom mesti sedi i Silvana Arsović, dugogodišnja saradnica, bliska prijateljica i sekretarica Olivera Ivanovića. S njim je radila poslednjih 15 godina, bila mu je desna ruka. Još je pod stresom, preživela je traumu, kad su je to jutro u novembru prošle godine odveli u Prištinu. U pritvoru je bila 48 sati. Ne pitamo je ništa. Ne progovaramo, osim uljudnog pozdrava.

Tu je i mladić kojeg smo ranije viđali uz Olivera.

Napolju i dalje veje. Pokriveni tragovi snegom. Posle nas niko nije došao, ni izašao iz tog dvorišta u koje Oliver nije ispeo poslednji put da kroči. Onog dana kada je najpoznatiji Mitrovčanin ubijen, i kojeg je hiljade Mitrovčana ispratilo kroz grad, kroz koji je poslednji put u kovčegu prošao, nije bilo snega. Ali tragovi su pokriveni. Kažu stranci, bila magla! Ne, tog jutra nije bilo magle, čak nije bio ni hladan januarski dan kakav zna da bude.

Ali bio je dan drugačiji od svakog drugog pre i posle. Ubijen je čovek kojeg i danas oplakuju svi koji su ga znali. Oplakuje ga Mitrovica. Kô što reče jedna od mnogih koja je Olivera znala, samo iz viđenja:

„Oliver nije otišao. Sklonio se samo. Nakratko. On nikada ne može da ode iz Kosovske Mitrovice. Zar nije tako govorio.”


Komentari12
50ad7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Slavko Knin
Milos Miokovic@@ E sira iz mjesine, vina, prsuta i kruva ispod peke mmmmmm njam ajme meni.A mladu janjetinu sa raznja i da ne pominjem.Pa zapjevati koju nasu ojkacu kad se drobovi dobro napune i zaliju vinom.E Krajino tugo moja
Slavko Knin
MilosiMiokovic@@ Boga mi plavljeg neba nema nego iznad Dinare nako nedje u proljece.A najvise mi fali bura ajme meni sta bi da da me bura sa Dinare zera probije.To je zdravije od bilo kakog ljeka.
Milos miokovic
Tako je Slavko..... Licki sir, bura i Velebit, pa onda sve ostalo..
Preporučujem 6
Milos miokovic
... nema ga plavljeg no iznad Velebita sa dalmatinske strane.....
Jova
Ubili ga sledbenici onih koji su kralja i ženu mu bacili s balkona.
Ana
Pa Srbi su ubili kralja svog i kraljicu; ubijamo se mi Srbi između sebe, to je istina, ali teška i gorka. Sve zarad puste vlasti. Bilo bi bolje da takvi nismo. Skloni smo intrigama i delovanju van institucija i zakona i dan danas. Neverovatno je da je Oliver Ivanović ubijen, da su neki Srbi sa Kosova i Metohije u zatvoru u Prištini, da su hapsili čak i sekretaricu Olivera Ivanovića, a da je neki Radojičić spas našao u Srbiji! Čudno je sve to oko ubistva Olivera Ivanovića, neka mu je laka crna zemlja. Kad se podsetimo šta je sve Marko Đurić za pokojnog Olivera Ivanovića govorio, tek onda imamo puno pitanja bez odgovora.
Preporučujem 11
Лазар Д. Љубиновић
@ Jova - када већ знате ко га је убио, зашто се не пријавите као сведок. Иначе типови као што сте ви, који од прве верују у свесрпску кривицу, у многоме су нас довели до онога што је било у Титославији а онда је дошло до овога што смо данас. У ствари то је пројекција ваше личности, што значи да свој конфликтни унутрашњи свет, пројектујете на све око себе. И иначе, за знање вама и вама сличним, свет је увелико одбацио скоро 80% случајева за које се теретила Србија - само ви и такви као ви, још нису!
Preporučujem 5
Данило
Нека му је лака земља и вечна му хвала! Догодине у Призрену!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja