utorak, 19.02.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 13:20

Skrivena kolekcija Teheranskog muzeja savremene umetnosti

Iranski šah Reza Pahlavi i njegova supruga Farah potrošili su pravo bogatstvo – oko tri milijarde dolara – na kupovinu dela velikana kao što su Bejkon, Magrit, Pikaso, Polok, Renoar…
Autor: Milica Dimitrijevićponedeljak, 14.01.2019. u 18:00
Део парка Техеранског музеја савремене уметности – Фото Алиреза Хеyдеар (CC BY-SА 4.0)

Iranski šah Reza Pahlavi i njegova supruga Farah potrošili su pravo bogatstvo stvarajući kolekciju umetničkih dela koje se ne bi postideo nijedan muzej savremene umetnosti u svetu. Njena dodatna privlačnost je u tome što je izuzetno retko izlagana pa su do sada, osim nekadašnjih vlasnika, delove zbirke, procenjene na tri milijarde dolara, mogli da vide samo retki srećnici. Iz depoa Teheranskog muzeja savremene umetnosti, otvorenog 1977, baš na dan rođendana nekadašnje prve dame Irana, artefakti su izašli samo dva puta. Premijerno 2005, kada je samo nekoliko slika javno prikazano, a potom 2017, kada postavka nekih od najvažnijih radova u tom muzeju nije potrajala ni dva sata jer su državni cenzori ubrzo nakon otvaranja sa izložbe uklonili triptih Frensisa Bejkona iz 1968. godine – sliku na kojoj su prikazana dva naga muškarca. Kako je tada zabeležio novinar „Sandej tajmsa”, homoseksualnost je u Iranu, ipak, tabu.

Čitav dosije posvećen ovoj temi objavio je nedavno Bi-Bi-Si na svom sajtu, a iz pera Alistera Souka, poznatog umetničkog kritičara i novinara (britanski „Telegraf”), zaslužnog i za brojne kvalitetne dokumentarce posvećene intrigantnim fenomenima i događajima iz istorije umetnosti. Povod je knjiga pod naslovom „Iran Modern: The Empress of Art” („Savremeni Iran: carica umetnosti”) – njena je potka priča o ženi poznatoj kao „bliskoistočna Džeki Kenedi” i umetničkim predmetima poreklom sa zapada, njih oko 150, koji su njenom zaslugom završili u Iranu, o čemu je Souk u direktnom susretu sa Farah Pahlavi i razgovarao. I to u jednoj od šarmantnih knjižara na londonskom Pikadiliju.

Renoarova „Gabrijela sa otkopčanom bluzom” nije mogla da bude prikazana zbog golotinje  

Frensis Bejkon, Alberto Đakometi, Rene Magrit, Pablo Pikaso, Džekson Polok, Pjer Ogist Renoar, Mark Rotko…. To su samo neki od velikana čija je dela Soukova sagovornica birala i kupovala tokom sedamdesetih godina prošlog veka i za koja kaže „da ih nije ponela sa sobom kada je bila primorana da beži iz Irana u Egipat jer ih nije ni nabavljala za sebe lično, već za svoju zemlju”. Kako je ispričala, jedina uspomena koju ima, a koja je u posrednoj vezi sa kolekcijom, jeste četka za kosu Endija Vorhola, nabavljena na jednoj aukciji nakon 1979, a posle svrgavanja njenog supruga sa vlasti.

– Vorhola sam upoznala u Vašingtonu, 1975, u Beloj kući. Sklanjao se od mene iz jedne sobe u drugu jer se, čini mi se, plašio da ću ga pitati da zaplešemo. Delovao je veoma stidljivo – reči su Farah Pahlavi kojima počinje intervju i čiji je kontekst jasniji ako se pomene da štivo, koje je nedavno izašlo iz štampe i koje je iniciralo interesovanje za deo njenog života usmeren ka umetnosti, na naslovnoj strani ima reprodukciju jednog od njenih portreta čije autorstvo potpisuje upravo Vorhol. Naime, veliki umetnik posetio je Iran 1976, sa svojim menadžerom Fredom Hjuzom boravio je u domu Pahlavijevih – u njihovoj rezidenciji u Teheranu i jednu njenu fotografiju poneo je sa sobom. Ona mu je kasnije poslužila za seriju otisaka sa njenim likom.

 

Delo Marka Rotka „Sijena, narandžasta i crna na tamnoj braon”, bilo je izloženo u ovom muzeju 2015, na postavci posvećenoj savremenoj umetnosti

To je, ujedno, samo jedna od epizoda koja prati strast koju je gospođa Pahlavi, danas u devetoj deceniji života, gajila prema umetnosti, a što je, prema njenim rečima, započelo još u mladalačkom dobu. Njenu potrebu da novac prvo uloži u mlade iranske stvaraoce podržao je i sam šah, iako lično nije bio ljubitelj umetnosti.

– Sećam se kada mi se Iran Darudi (mlada iranska autorka iz šezdesetih godina) na otvaranju jedne postavke požalila i rekla da bi iranski umetnici voleli da imaju mesto gde bi pokazivali svoje radove. Odgovorila sam joj da je to odlična ideja i da bi trebalo da imamo muzej – kaže ova dama, čiji su dani danas omeđeni dvema lokacijama na kojima živi: Merilendom i Parizom. Upravo je njen rođak, arhitekta Kamran Diba dobio zadatak da projektuje zdanje muzeja, što je on i učinio, inspirišući se tradicionalnom persijskom arhitekturom, ali i savremenim rešenjima prikazanim na zgradi Gugenhajmovog muzeja u Njujorku. I to je bio preloman trenutak. Nakon toga počelo je da se razmišlja i o kreiranju adekvatne kolekcije.

– Bilo je to vreme kada je Iran ostvarivao velike prihode od nafte, mada su tada počeli i naši problemi – seća se Farah Pahlavi i dodaje da je brzo odustala od zamisli da otkupljuje istorijske iranske artefakte raseljene po svetu budući da je to bilo preskupo, pa se odlučila za vredne primerke zapadne umetnosti.

Počela je od impresionista. Tim savetnika koji je oformila brzo je stupio u kontakt sa brojnim muzejima i galerijama u SAD i u Evropi i dela su počela da stižu u Iran. Ubrzo je i ona lično upoznala Salvadora Dalija, Marka Šagala i Henrija Mura čiji je atelje u predgrađu Londona i posetila. Odatle pamti i jedan detalj – njen domaćin „testirao” je njeno poznavanje umetnosti pokazavši joj sliku malog formata uz pitanje može li da prepozna autora. Bio je to Miro, njegova gošća je to „pogodila” i „prošla” je test. Slučaj je hteo da jedna od Murovih skulptura koja krasi park Teheranskog muzeja moderne umetnosti postane i specifično svedočanstvo o tamošnjim prošlovekovnim revolucionarnim previranjima – oštećena je metkom, što je i dan-danas vidljivo. Osim toga, srećom, ova vredna zbirka, možda i najvrednija u delu sveta van zapadne hemisfere, preživela je gotovo netaknuta. Nije ni uništena, a ni rasprodata, što su sve bili mogući scenariji. Ostaje samo da se, u jednom trenutku, to blago pokaže najširoj javnosti.


Komentari1
c7f40
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

islam hajrudin
Evo jos jedan dobar mamac za belosvetske beloglave supove.Iz Bagdada su nosili sve sto se moglo macolom odbiti,a ne zaboravimo da je ista sudbina zadesila i slavni Partenon. Pa kad su svojoj "hriscanskoj braci"napravili takvu pljacku a dje nece "nesrecnicima koji ni ne znaju sta imaju"?Na tragu ovakvog destruktivnog pogleda na svet u celosti , su i nedavne izjave belosvetskih beloglavih supova(lesinara)kako i Sibir i egipatske piramide pripadaju celom covecanstvu i da nije fer da samo Rusija odnosno Egypt , njima gospodare.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja