četvrtak, 24.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:43

Zadruge kao razuđeni arhipelag

Kao što novcem podstiče udruživanje u zadruge, država bi trebalo da nekom merom i uslovljava, ili bar utiče na udruživanje zadruga i stvaranje zadružnih poslovnih sistema
Autor: Branko Maričićponedeljak, 21.01.2019. u 18:00
(Фото Пиксабеј)

Program „500 zadruga u 500 sela” uspešno se ostvaruje – vidi se iz prikaza R. Kostova („Politika, 17. 12. 2018). Njegovom ostvarenju nema protivljenja, niko ga politički ne svojata, a izvesne sumnje da su zadruge u sukobu sa „većim prioritetima”, kao što su razvoj stočarstva, očuvanje i nega zemljišta, ukrupnjavanje gazdinstava i smanjenje broja seljaka... otklonili su svojim prilozima M. Davidović i, naročito, akademik Dragan Škorić („Politika”, 11. 12. 2018. i 3. 1. 2019). Zadruge su, kako ih ovaj program usmerava, u funkciji ostvarivanja i ovih prioriteta, članovi ih osnivaju kao izraz svojih potreba, a zadruga nije to ako u poslovanju ne primenjuje zadružne principe. Akademik Škorić očekuje izrastanje zadružnih korporacija, čime će se ostvariti i međuzadružna saradnja, autonomija i nezavisnost, kao i konkurentnost zadružne ponude i poslovanje velikog obima.

Kao što novcem podstiče udruživanje u zadruge, država bi trebalo da nekom merom i uslovljava, ili bar utiče na udruživanje zadruga i stvaranje zadružnih poslovnih sistema. Time bi se prekinula dosadašnja praksa poslovanja zadruga kao razuđenog arhipelaga inferiornih trabanata uz društva kapitala nastalih na razvalinama agroindustrijskih sistema razorenih tranzicijom.

Ako je suština zadružnog poslovanja da celokupna poslovna korist zadruge i njenog udruženja, bila ona zadružni savez, složena zadruga ili korporacija, pripada zadrugarima, društvo kapitala kome je podređena zadruga nema taj cilj. Ako se poslovni zadružni odnos završi na pragu zadruge, lavovski deo dobiti njoj se ne vraća kao što bi bilo da je u zadružnoj aglomeraciji. Zbog toga danas ni u jednom poslu koji preduzima ili namerava da preduzme država (izvoz voća, tovne stoke, mesa...) nema zadruga ni njihove ponude. Zadružni savez ih iskazuje samo kao mehanički zbir, ali nema uticaj na njih. Sloboda i autonomija zadruga se ne guši, nego podstiče međusobnim udruživanjem, a nje sada nema zbog inferiorne podređenosti kapitalu.

Program „500 zadruga...”, koji je pokrenuo ministar Milan Krkobabić, ostvaruje se u selima u kojima ima ljudi i njihovih imanja. Ali ključno pitanje je kako oživeti područja ispražnjena, napuštena, a sa geostrateškog stanovišta veoma značajna?! A prostor je veliki, kao i proizvodni potencijal, počev od zemljišta. Na tim područjima, uglavnom prigraničnim, infrastruktura je nerazvijena i zapuštena, sela i kuće, gazdinstva takođe. Potesi obradivog zemljišta dugo su neobrađeni i zapušteni, zasadi na izdisaju.

Ako se želi bilo kakva revitalizacija, svaki lament nad nekadašnjim selom bio bi besmislen, kao što je još i štetno ostaviti ova područja izvan svake pažnje i aktivnosti. Jedna od prepreka je i činjenica da tamo nema ni kupoprodaje zemljišta, kao ni ponude ni tražnje zakupa. Iz tih razloga nužno je ponuditi modele revitalizacije koji bi izazvali interesovanje u našim uslovima. S obirom na aktivnosti ovog programa i angažovanje Akademijskog odbora za selo SANU, pomenuo bih sugestije koje sam naveo u jednom svom prilogu za naučni skup „Vlasinski susreti” 2013. godine.

– Angažovati neku od stručno-naučnih institucija da sačini programe zasnivanja agrarnih gazdinstava u vidu nekoliko tipova, veličine od najmanje 10 hektara i većih, prema uslovima određenih područja i vrste proizvodnje;

– Uz početnu stimulaciju za zakup i promet zemljišta, nekom sumom po zaposlenom (kako se praktikuje sa stranim firmama), mogle bi se animirati i poslovne banke za kreditiranje gradnje i zasnivanja gazdinstava na zemljištu u zakupu;

– Država i lokalne samouprave morale bi da osposobe elementarnu putnu i komunalnu infrastrukturu (put, struja, voda...) i da pomognu komasaciju i arondaciju parcela. Ako bi se ukinula zakonska zabrana delatnosti zadružne štednje i kredita, zadruge bi i same ulagale u svoj razvoj.

Na taj način temeljno bi se izmenio odnos i odgovornost prema zemljištu, koje više ne bi bilo „artikal na tržištu zakupa”, nego bi se u zakup nudila i uzimala celovita savremena gazdinstva. Takođe, veliki broj nezaposlenih agronoma, koji se, verujem, nisu školovali samo za državne činovnike, mogli bi da se pojave kao zakupci i moderni proizvođači. Udružena u zadruge, takva gazdinstva bi bila prepoznatljiv robni proizvodni potencijal i bitan činilac ekonomije.

Sekretar Zadružnog saveza Jugoslavije u penziji

 

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista


Komentari6
d4e74
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

nikola andric
Srpska obsesija sa ''svojinom'' datira od Marksovih ''vlasnika sredsva proizvodnje''. Za vecinu gradjani je pak ''dohodovni tok'' u obliku mesecne plate mnogo vazniji. Taj dohodak se ne bazira na ''svojini'' nego na potrazivanju koje je obradjeno u obligacionom zakonu. Za ''zemljoradnike zadruge'' je vazna zemljisna povrsina a pitanje je sta je jeftinije ili svrhishodnije: kupovina ili zakup zemljista? Ja ne verujem da u Srbiji postoje privatni (fizicka lica) vlasnici velikih zemljisnih povrsina. Svako zna (?) razliku u cenama izmedju gradjevinskog i agrarnom zemljista. Drzava moze pomoci skromnim cenama za zakup zemljista u drzavnoj svojini. Tako bi zadruge svoja skromna sredstva ( likvidnost) mogle da upotrebe za ''vaznije'' stvari. Njihova medjusobna prava bi se mogla definisati u obliku ''udela u profitu'' umesto ''udela u vlasnistvu'' . Ljudi koje su kupili kuce i stanove hipotekarnim osiguranjem (zalozno pravo) sebe smatraju ''vlasnicima'' mada nisu otplatili ni 10% duga .
italija
Osnovna pretpostavka u gornjem clanku - da je za uspesnu poljoprivredu potrebno udruzivanje poseda povrsine minimum deset i vise hektara - je netacna i pogresna. Kod nas se u prilog ove teze navodi da je prosecan polj. posed u Nemackoj i Francuskoj velicine oko pedeset hektara - ali se uopste ne pominje primer italijanske poljoprivrede. Italijanski farmeri ostvaruju skoro dva puta veci prihod po hektaru od onih u Nemackoj i Francuskoj - a prosecna velicina poseda u Italiji je oko osam hektara (skoro dve trecine poseda su velicine do pet hektara). Sustina je u odabiru isplatljivijih useva (vise zacinskog bilja, povrca, cveca i sl.). Obrada ovakvih poseda trazi vise ljudskih ruku ali se italijani iz grada ne stide sezonskih polj. poslova kod rodbine na selu. Isto tako su i italijanske mlekare u vecinskom vlasnistvu proizvodjaca mleka (oko 75%) dok je naprimer 95% odsto klanica u Holandiji u vlasnistvu proizvodjaca stoke. Proizvodnja i prerada u istom vlasnistvu je kljuc uspeha.
nikola andric
Holandski model je zasnovan na ''zemljisnoj politici'' sa posebnim sudom za zemljisna pitanja, osnivanjem ''zemljoradnicke banke'' (sadasnja Rabo banka), razmenom parcela izmedju vlasnika kako bi se stvorila veca imanja iz jednog dela pogodna za ''masinsku obradu'' te posebnih cena za zakup zemljista . Pored toga saradnja sa agrarnim fakultetima koja su ukljucena u agrarni razvoj ''Mala Holandija'' je tako postala najveci izvoznik agrarnih proizvoda u svetu posle Amerike.
mr
Па све земље које су кретале из почетка имају кровну организацију од које све креће, од стратегије, преко закона, консултовања науке, стварање финасија, и до коначне примене. Па тако Кина има нешто што се зове Кинеска Национална Пољоп, Бразил има Ембрапа-у, итд, а они су задњи примери организовања. А шта имамо ми, гомилу инсититута, затим смешан покушај писања стратегије од пре 5-6 година. О банци која би финансирала пољопривреду и да не причамо, већ имамо парадокс да држава плаћа камате страним банкама за кредите које узимају неки пољопривредници. Дакле систематски се ради да се ништа не ради, тј да се ради стриктно наопако.
Preporučujem 0
mr
Основно код ових нових задруга од почетка 2000-тих су да су уствари фингиране (да не улазим у детаље), а основно ових 500 у 500 села је то да се оне стварају тако што држава даје новац да се створе. Дакле очигледно је код обе врсте да немају оне основне мотиве удруживања. Не могу их ни имати пошто не постоји никаква стратегија за пољопривреду. Тачније речено постоји стратегија, али се о њој не прича, јер је њена поента од 2000-тих на овамо, а посебно је та поента изражена у последњих 5 година, и њена суштина је уништити малог пољопривредника. То се види по много чему, почевши од проеза, ПДВ-а, субвенција, пољопривредног земљишта, стварању монопола и прећиткивања криминала, све оно са чиме мали и поштен човек не може да се бори. Гомила малих пољопривредника је у међувремену опљачкана, јер су пропале многе те фингиране задруге, као и фирме које су имале политичку и криминалну залеђину, а било их је скоро у сваком месту.
др
Колико је година прошло да у нашој држави схвате да су задруге нешто добро. На жалост велики део оних који су их рушили су упрово они који хоће да их поновно успоставе, а то не иде. Не иде из разлога што се код људи срворила неверица у све што долази одозго. Требло би наћи нове и образоване са снагом у идеји државе да се оснују. Тако ће за коју годину бити у нашој привреди, удрзжени рад кога више нема и тешко ће се успоставити. Овде није проблем у радници већ у тзв. влсницима, њима то не не треба јер овом тиранијом или робовласничком диктатуром за себе остбарују много, за раднике и државу их све заболе. Дакле да се успостави тај најквалитетнији однос у привреди код нас нема основа. Разлику од самоуправног система треба правити да радник има толика акција колико удела у власништву предузећа. На тај начин би се успоставио квалитетнији однос радник-предузеће. Међутим да би то послдавци схватили, то више без револуције не иде.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja