petak, 14.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 17.01.2019. u 18:00 Borka Golubović-Trebješanin
INTERVJU: SVETOZAR CVETKOVIĆ, glumac

Živeti san je privilegija

Svi su se povukli pred svim, pred estradnom politikom pre svega. Čast izuzecima, ja više nemam stomak za to
Светозар Цветковић (Фото А. Васиљевић)

Dok ga domaća filmska publika gleda u liku Živojina Mišića u ostvarenju „Kralj Petar Prvi”, kao i u nagrađivanom filmu „You go to my head” belgijskog producenta i reditelja Dimitrija de Klerka, glumac Svetozar Cvetković u sali za probe Ateljea 212 priprema novu predstavu – „Homo Faber” Švajcarca Maksa Friša u režiji Ane Tomović. Premijera se očekuje u februaru na Sceni „Mira Trailović”. Autorsku ekipu čine i dramaturškinja Tamara Baračkov, scenografkinja je Ljubica Milanović, kostimografkinja Selena Orb, kompozitorka Nevena Glušica, koreografkinja Maja Kalafatić…

Kakva je to putanja od Živojina Mišića do Valtera Fabera? Koliko nam je blisko švajcarsko pismo s obzirom na razlike u mentalitetu i pogledu na svet?

Da krenemo od početka: scenaristički, a i po onome što je snimljeno, cela vrhovna komanda obrađena u projektu „Kralj Petar Prvi” biće zapravo i funkcijom i pričom, te odnosima, adekvatno prikazana u seriji koja će, koliko znam, početi da se prikazuje na RTS-u krajem februara. Kad je reč o Nikoli Pašiću, vojvodi Stepi Stepanoviću, Radomiru Putniku, regentu Aleksandru i, najzad, samom Mišiću, verujem da će i publici i nama koji smo to radili celovitost priče i dramatičnost odluka u okviru vrhovne komande tokom Velikog rata imati pravu dramatičnost, onako kako smo je i doživeli na snimanju. A sad skok na Friša. Da, meni jako blisko. Nije reč o švajcarskom, već o životnom pismu, pismu o ljudskom smislu i egzistenciji, ciljevima, ljubavi pre svega, mogućoj i nemogućoj, lepoti zrelosti, zavodljivosti mladosti, verovatnoći u neverovatnoći. Dakle sve nam je jako blisko, a ne tako daleko kako bismo mogli da procenimo nešto što se zove švajcarski mentalitet. Mentalitet je ljudski, bolan, osetljiv, razdražljiv, životno istinit.

Smej se iskrivljenim istinama koje ti se serviraju, ne veruj laži, smej se i plači, ali biraj šta ćeš i kad da gledaš i stvori svoju sliku

Vaš novi pozorišni junak ne veruje u srećnu zvezdu i sudbinu. Kao inženjer, navikao je da računa pomoću formula verovatnoće. Kroz kakve situacije prolazi, budući da su junaci Maksa Friša zamišljeni nad sopstvenom egzistencijom i smislom života?

Nismo mi prvi koji se bavimo ovim delom, a da pokušavamo da ga uprizorimo scenski. Setimo se samo filma velikog nemačkog reditelja Folkera Šlendorfa „Putnik”, koji je rađen upravo po istom delu s početka devedesetih, najzad Igor Štiks u svom romanu „Elijahova stolica” čitav segment posvećuje fiktivnom radu na predstavi „Homo Faber”, vukući korene zapleta sopstvenog romana iz Frišovog dela. Nešto od toga bilo je i u predstavi Borisa Liješevića u JDP-u. Dakle, čini se da je Frišov autobiografski rad na ovom romanu provocirao umetnike da se bave problemom koji zaokuplja glavne junake, te da iznova postavljaju pitanja na koja je tako teško naći odgovore.

Kod mene, uz delo koje radimo, uvek su presudni i ljudi sa kojima se gledam u oči na sceni. Rediteljka Ana Tomović je neko ko odaje veliko poverenje. Ona je neko ko traga, pipa po mraku, ne snalazi se, zna, ali proverava. Radmila Tomović i Jelena Petrović svojim iskustvom i energijom imponuju na svakoj probi, Stefan Bundalo gradi svoj jedinstveni tragikomičarski imidž na vrlo jedinstven i mudro originalan način, a Jovana Stojiljković me iznova zatiče time da njenom izrazu, istinitosti i emociji na filmu, na sceni ne umem pronaći manu.

Da li predstava „Homo Faber”, odnosno vaše tumačenje rukopisa Maksa Friša, pruža odgovore na tako delikatna, kompleksna filozofska pitanja?

U času kad o ovome vodimo razgovor ne umem da dam odgovore ni na ovo pitanje, a kamoli na ta filozofska pitanja. Tamara Baračkov dala je sebi veliki zadatak dramatizujući ovo delo, a mi tragamo, pa videćemo dokle ćemo doći. Niko nam ništa ne garantuje, iako imamo veliku ambiciju da kopamo po nutrini Frišovih nesrećnih, a nekad i komičnih junaka. Tako ih Ana Tomović vidi i to nam se svima jako dopalo.

Ljubav Valtera Fabera sa Jevrejkom Hanom počinje u osvit Drugog svetskog rata. Kako ćemo na srpski način pratiti ovu priču, budući da su Frišovi muški likovi mahom zamišljeni, pasivni, a žene veličanstvene i divne?

Ako sam u nešto uveren, to je da ćemo se na srpski način tako vezati za situacije ovih likova da će nas zaboleti stomak, taman kao i glavnog junaka, ne bismo li našli izlaz. I za njega i za nas iz misli koje će nas identifikovati sa nemogućom situacijom u kojoj se u svojoj ljubavi prema različitim ženama Valter Faber nalazi. Biće to uzbudljivo suočavanje.

Iza vas su brojne uloge: poručnik Tasić, Karl Rosman, Banović Strahinja, Raskoljnikov, Nikola Tesla, Jovan Dučić, Gilgameš… Kako izbegavate rutinu u glumi?

Iskreno rečeno, ništa ne izbegavam, dobro mi je u ovom poslu. Čine me srećnim pogledi partnera i ono što mogu da im odgovorim ili oni meni nesebično daju. To samo po sebi ne može biti rutina, već podstiče na kreativnost. Ona nije uvek i zagarantovano umetnička, ali neki put se i desi, a to su onda jedinstveni i nezaboravni momenti. Retki su, ali ih ima i od njih živimo u ovom poslu.

Intelektualci su se povukli, zaćutali, reklo bi se. Koliko je teško biti javna ličnost?

Svi su se povukli pred svim, pred estradnom politikom pre svega. Čast izuzecima, ja više nemam stomak za to. Žao mi je da gledam svoju decu i vidim kako ih očekuje borba za onu slobodu koju mi nismo izvojevali. Mi smo gubitnici. I ne ostavljamo im dobar pedigre da bi oni bili pobednici nad crnohumornom glupošću koja nas zapljuskuje. Slušajte, ovo zvuči kao jeres, ali televizija je u redu. Ranije si morao da gledaš ono što ti se servira, sad – ko te tera. Biraj, vrti unazad, unapred, preskači reklame, dosadne političke rasprave, rijalitije svih vrsta. Gledaj ili izbegavaj pornografiju, smej se iskrivljenim istinama koje ti se serviraju, ne veruj laži, smej se i plači, ali biraj šta ćeš i kad da gledaš i stvori svoju sliku – svoju televiziju! To je u redu. Da li je teško biti javna ličnost? Ne znam, možda ako se opteretiš tom činjenicom, te sebe doživiš kao nekoga posebno različitog od ljudi koji se kreću ulicom zajedno sa tobom, a ti im nedvosmisleno pripadaš. To je moj narod i ja sam njegov deo.

Trajete i izdržavate sve nalete i „vetrove”. Koji su vaši snovi, nade, stremljenja u odnosu na aktuelni trenutak življenja?

Snovi su realni, ljudi, roditelji, deca, supruga, prijatelji koje volim. Mnogima je to san, a ja sam srećan jer sve to imam, u srcu – ali imam. Živeti san je privilegija i ako sam ga živeo i na trenutak, živeo sam ga i taj trenutak moj život ljubomorno čuva, jer je privilegovan, a to se valjda zove sreća. Još kad bismo dosegli tajnu trajanja.

Komentari3
7ecca
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sinisa Stojcic
Pero, imaj , ko Ti brani
Pera
I ja bi Cvele ziveo san da imam 20 godina mladju zenu.
MIka
@ Pera...po malo duhovito i po malo neumesno.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja