petak, 18.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:14

Šansa voli spremne

Kada sam imao 27 godina mislio sam da su najbolje godine prošle. Tada sam došao u Beograd, borio sam se za svoju drugu šansu jer sam mislio da je zaslužujem. A borio sam se iz raznih razloga. I nikada se nikome ni za šta nisam prodavao. Svoja uverenje branim onim čime su me naučili u kući. Moj otac, deda, pradeda, kaže Slavko Čurović, glumac kojeg televizijski gledaoci proteklih nedelja mogu da vide u serijama „Ubice mog oca” i „Žigosani u reketu”
Autor: Snežana Čikarićnedelja, 20.01.2019. u 19:00
Славко Чуровић (Фото: Из личне архиве)

Boks je kao život. Kada padnete, morate ustati, kada pobedite, ne možete se gorditi što ste pobedili onog drugoga, a nekada treba i čekati. I ja to najbolje znam.

Ovom rečenicom, koja odslikava i njegov život, glumac Slaviša Čurović oprašta se od gledalaca Arena sporta nakon svakog prenosa boks-meča. Tumač brojnih uloga u pozorištu, filmu i televizijskim serijama u svoju radnu biografiju može da ubeleži i posao sportskog komentatora, o čemu je maštao još kao dečak.

Televizijski gledaoci koji baš i ne prate sport Slavišu mogu da gledaju u dve serije koje se trenutno prikazuju na televiziji. U seriji „Ubice mog oca”, u kojoj tumači lik tužioca Miška, i u „Žigosanima u reketu”, gde je dobri pijanac Peko. Jedan je od glumaca filma „Južni vetar”, koji je zabeležio ogromnu posetu uprkos činjenici da se na internetu zavrtela i piratska kopija.

U kojem od ovih projekata vam je uloga bila najzahtevnija?

Ovde gde izgleda najlakše. A to je u „Žigosanima”. Igram Podgoričanina, a ja sam Podgoričanin. Najteže mi je bilo jer mi je tu bila najveća odgovornost. A teže od svega bilo je to što su me vozili rano ujutro kako bih do dva sata snimao tužioca Miška, koji je jedan ozbiljan, perfidan lik u „Ubicama”, da bih od dva išao da snimam „Žigosane”. Boga mi, mozak mi nije bio u vinklu. To snimanje dva projekta paralelno naprosto je bila stvar volje. A ja sam čovek volje i principa. U glumi se držim principa da sam pošten i dobar, a voljom nadoknađujem silne kilometre, različite uloge, po pet projekata odjednom i nespavanje. I mislim da imam vremena i za još jednu ljubav. Kad sam uništio prvu kao mladi debil, a voleo sam jako i bio sam kriv. I dvadeset godina čekam da kažem izvini, a nisam imao prilike jer je nisam sreo.

Vi i vaš kolega Milan Čučilović u „Žigosanima” podsećate na ona dva lika u „Mapetovcima”, koji sede na balkonu i komentarišu. Malo su cinični, ironični, ali dobrodušni.

Jeste. Ti dobri pijanci dobri su jer su najljudskije napisani od svega. U seriji ima i ljubavi i menadžerskog mešetarenja, a mi smo jedan relikt prošlog vremena koji je ostao iz srca i duše. Verovatno i piju da bi tu dušu umirili.

Ovo je priča o drugoj šansi. Imate li i vi neku drugu šansu?

Čovek se i ovde i za sve što je pogrešio nada da će imati drugu šansu. Ali ja mislim da ćemo mi imati možda drugu sezonu pa u njoj drugu šansu.

Kako ste gradili lik tužioca u „Ubicama”? Neobičan čovek, čas se čini da je zao, čas dobar. Kakav je, zapravo, tužilac Miško?

On je perfidan, ali ipak ima jednu kočnicu koja ga čini čovekom. To se može uraditi samo nekim gestom, nekom pitomošću koju napraviš. To ne može da ti kaže reditelj, to moraš da napraviš sam.

Imate dovoljno iskustva za to.

Kada sam imao 27 godina mislio sam da su najbolje godine prošle. Tada sam došao u Beograd, borio sam se za svoju drugu šansu jer sam mislio da je zaslužujem. A borio sam se iz raznih razloga. I nikada se nikome ni za šta nisam prodavao. Svoja uverenje branim onim čime su me naučili u kući. Moj otac, deda, pradeda. Takva smo porodica i ja sam na to jako ponosan.

To je put kojim se teže ide.

Ja sam vam živ primer toga. Evo, u 41. godini počnete da dobijate šanse umesto u 29, 28. Mislio sam da ih neće biti. A šansa voli spremne. U mom esnafu došla su neka druga vremena.

Bolja?

Da, mnogo bolja nego što su bila. Pamtim kada sam počeo da igram sa Ljubom Tadićem i Petrom Kraljem u Ateljeu 212. Bila je to 1996. godina, vreme pištaljki i udaranja u šerpe i lonce. Svetozar Cvetković nas je vodio da igramo po Austriji da taj novac koji zaradimo damo studentima. A onda sam posle 20 godina sreo Momira Bulatovića i rekao mu: „Izvini. Ja sam udarao u šerpe protiv Miloševića, a ti si bio kolateralna šteta. Ti si jedan od najpoštenijih ljudi u plitici koje sam sreo.” Ali, trebalo mi je dvadeset godina da se opametim. Trebalo je da prođe dvadeset godina da dođu bolja vremena za film. I došla su. A sa njima i Danilo Bećković, Dragan Bjelogrlić, Stefan Arsenijević, Miloš Avramović, da se vrati Gaga Antonijević… Ta jedna generacija novih reditelja i pisaca kao što su Nataša Drakulić, Dimitrije Vojnov… Moram reći i da je država jako stala iza filma jer sada Filmski centar ima tri-četiri puta više para nego pre četiri-pet godina.

Kako je došao angažman za film „Južni vetar”?

Zvao me je Miloš Avramović. Telefonom. Gledao je „Jesen samuraja” i to mu se dopalo. Pitao me je mogu li da ponovim. „Mogu. Neće biti isto, ali napravićemo”, rekao sam mu.

Osim u filmovima „Jesen samuraja”, „Mali Budo”, „Vlažnost”, „Južni vetar”, gde će vas filmofili još gledati?

Igrao sam i kod Srdana Golubovića u filmu „Otac”, čije je snimanje nedavno završeno, kao i kod Stefana Arsenijevića u filmu „Strahinja”.

U Crnogorskom narodnom pozorištu imate stalni angažman. Kako sve to usklađujete?

Pitao me je moj dobar drug Boris Bulić: „Od čega si napravljen?” „Od volje”, kažem. Ta česta putovanja mi jako teško padaju zbog odvajanja od ćerke. Mnogo sam napaćen. Imam divnu ćerku i mnogo sam vezan za nju. Ostanem i po mesec dana van Beograda pa se malo isplačemo nas dvoje kada krenem. A i kada se vratim. Ali, platu moram da zaradim. Godišnje pređem kao taksi, a često sam i u avionu. Trudiću se da to promenim jer ne mogu tako više. Dosta sam izdržljiv čovek, ali ne mogu toliko od ćerke da se odvajam. Navikao sam svaki dan da je gledam. I kao i svakom Srbinu, Beograd mi najviše odgovara.

Kako vam se čini današnja glumačka scena? Imamo dobre mlade glumce?

Pozorišta nemaju dobre mlade glumce jer ih ne primaju. To je užasno. Repertoar ne igraju starci. Igraju srednjaci. A heroje igraju mladi ljudi. Heroine tumače mlade devojke. Moraju se primate novi ljudi.

Kako je raditi na televiziji i biti sportski komentator?

Moj otac je bio fanatik za boks. Od 1981, kada sam imao četiri godine, budio sam se u četiri ujutro, kada je boksovao Mate Parlov. Otac me je nosio na leđima da gledam „Budućnost” iz Podgorice. Boks je sublimiran život. Počeo sam 1998. da radim na državnoj televiziji, da komentarišem boks, košarku i ski-skokove. Ostao sam na boksu i ski-skokovima. A moja Arena sport, na kojoj komentarišem, nema ski-skokove pa ni to ne radim.

Šta radite kada se desi neki važan meč, a sutradan imate snimanje?

Imao sam takve situacije. Jednom sam uspeo samog sebe da ponizim i zakasnim na snimanje kod Radoša Bajića i to sat vremena. Dan-danas me je sramota. Mislio sam da ću moći da se probudim, radiću do četiri, probudiću se u sedam ali... Šta je Bajić mogao da mi kaže. Komentarišem jednom, dva puta nedeljno. Ako ne i više. Srpski boks pratim uživo. Nadam se da ću jednom biti pored ringa i u Londonu ili u Americi. Bio bi to vrhunac moje hobi karijere.

Kakvi su vam planovi za narednu godinu?

Dosta često zvoni telefon. Zvali su me za nekoliko serija i dva-tri filma. Biće puno posla, samo je pitanje vremena hoće li sve moći da se uklopi. Prioritet su mi serije koje sam već radio: „Ubice” i „Žigosani”.

Zadovoljni ste putem kojim idete?

Ponovo bih izabrao put kakav sam gazio kao dečak iz jedne male prašnjave ulice u Podgorici, gde si mogao biti ili sportista ili kriminalac. Trećeg puta nije bilo, verujte mi. Samo bih bio uporniji za onu jednu stvar koju sam rekao na početku, a tiče se onog izvini. Ostalo ništa ne bih menjao jer mi niko ništa nije poklonio, a nikome ništa nisam dužan. Nisam preterano ambiciozan. Meni je život druženje sa ćerkom, baštovanstvo i pecanje u Njivicama. Neko je u životu pravio novac, a ja sam pravio prijatelje. I to mi je važnije od karijere. Za nju šta ostane. Šta bude, biće dosta.


Komentari4
e99d9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Драгутин Пашић
Свака част поштена кућо Чуровића. Одличан си човек и глумац. Пратимо у Аустрији серију "Убице мог оца". Једва чекамо наставак. Срећно.
Zoran
"Почео сам 1998. да радим на државној телевизији, да коментаришем бокс"_____"И никада се никоме ни за шта нисам продавао."______Znamo kako se nekad a i danas zaposljava u RTS.
Gojzer
1998. radio je na državnoj televiziji u Crnoj Gori.
Preporučujem 7
Bojan
Mene bi bilo sramota da ovako nešto pomislim, a nekmoli napišem. Komentar uvek više kaže o komentatoru nego o temi komentara.
Preporučujem 16

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Mozaik /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja