Naučnici su u dosadašnjem proučavanju Zemlje i nebeskih tela došli do raznih teorija i saznanja. Na osnovu jedne teorije Mesec je nekada bio deo Zemlje, a nastao je kada je pre više od 4,4 milijarde godina nebesko telo veličine Marsa udarilo u primitivnu Zemlju i odvalilo deo koji se udaljio i počeo da orbitrira oko naše planete.
Na osnovu najnovije studije, udarom nepoznatog objekta na površinu Zemlje dospele su osnovne materije koje su zaslužne za nastanak života.
Prema istraživanjima koje je preneo sajt „Spejs”, udar je imao mnogo veći uticaj nego što smo dosad mislili. Naša planeta se zahvaljujući ovom sudaru „snabdela” dovoljnom količinom ugljenika, azota i sumpora koji su bili neophodni za formiranje života, objavljeno je u časopisu „Science advances”.
Nekada davno površina Zemlje bila je slična površini Marsa. Imala je užareno jezgro i omotač, ali u delu van jezgra bilo je vrlo malo isparljivih elemenata kao što su azot, ugljenik i sumpor. Ta količina bila je nedovoljna za razvoj života.
Hemijski elementi koji se nalaze van užarenog jezgra planete mogli su međusobno da se mešaju, ali ne i sa elementima jezgra. Iako su isparljivi hemijski elementi i tada postojali u jezgru Zemlje, nisu mogli da stignu do površine planete.
Jedna od teorija navodi da se specijalna vrsta meteorita, zvana ugljenični hondrit, zabila u Zemlju i dovela do reakcije elemenata iz središta planete sa onima s površine. Ova teorija počiva na činjenici da se izotopi azota, ugljenika i vodonika nalaze na površini meteorita. Zagovornici ove teorije slažu se da je moguće da su meteoriti bili izvor ovih elemenata.
Autori nove studije želeli su da testiraju jednu drugu teoriju – da li je neka druga planeta mogla da „donese” ove hemijske elemente važne za razvoj života.
Zemlja je mogla da se sudari sa mnogo različitih planeta i teorijski je moguće da je neka planeta mogla da donese potrebne elemente. Ako je do ovog sudara došlo, jezgra dve planete mogla su da se spoje u jedno.
Zadatak naučnika bio je da „naprave” planetu koja bi mogla da se sudari sa Zemljom. U specijalnoj peći naučnici su stvorili izuzetno visoku temperaturu i visok pritisak od kojih bi moglo da se formira užareno jezgro planete. U kapsulama grafita (obliku ugljenika) pomešali su metalni prah (on predstavlja jezgro koje se sastoji od gvožđa vezanog za azot) i prah silicijuma (mešavina silicijuma i kiseonika koji bi trebalo da imitiraju zemljin površinski omotač).
Promenom temperature i pritiska i količine sumpora tokom eksperimenta, tim je stvorio uslove u kojima su ovi elementi mogli da se podele na jezgro i ostatak hipotetičke planete.
Došli su do zaključka da se ugljenik mnogo teže spaja sa gvožđem u prisustvu visoke koncentracije azota i sumpora, dok se azot spaja sa gvožđem i u prisustvu veće količine sumpora. Zaključak je sledeći: da bi se azot izdvojio iz jezgra i preneo u ostale slojeve planete, ona mora da poseduje visoku koncentraciju sumpora.
Naučnici su nova saznanja uključili u pokretanje simulacije, kao i informacije o tome kako se ponašaju različiti isparljivi elementi i današnje količine ugljenika, azota i sumpora u spoljnim slojevima Zemlje.
Posle jedne milijarde simulacija došli su do zaključka koji je možda i najlogičniji. Potrebni elementi na Zemlji mogli su da nastanu samo sudarom i spajanjem sa jezgrom nebeskog tela veličine Marsa koje je u svom središtu imalo od 25 do 30 procenata sumpora.
