Smatra se da postoje četiri moguća stadijuma u nastanku jednog krivičnog dela. Prva faza je misao o krivičnom delu, odnosno ideja konkretnog čoveka da bi mogao/želeo/hteo da izvrši krivično delo. Drugi stadijum je pripremanje krivičnog dela. Treća faza je pokušaj, a četvrti stadijum čini samo izvršenje krivičnog dela. Ne prolaze sva krivična dela kroz svaku od ovih faza. Postoje situaciona krivična dela, koja se vrše spontano, neka se krivična dela čine na mah i slično.
Čovek je, osim kada je reč o neuračunljivim licima, svesno biće i sama (po)misao o vršenju krivičnog dela, pre radnje izvršenja, uvek postoji, čak i kada ne predstavlja neko duže promišljanje, a naročito ne i planiranje. Od davnina važi pravilo da se za misli ne odgovara. To što je neko imao ideju da izvrši krivično delo, čak maštao o tome i slično, samo po sebi ne predstavlja delikt u krivičnopravnom smislu. Čovek može misliti bilo šta i za to, naravno, ne može odgovarati, osim izuzetno, kada neke misli izgovori i time izvrši, na primer, uvredu ili kada svojim rečima drugo lice podstrekava na vršenje krivičnog dela.
Pokušaj krivičnog dela je kažnjiv onda kada je to zakonom za određene delikte propisano ili kada je reč o krivičnim delima za koja je propisana kazna od pet godina zatvora ili teža kazna. Svršeno krivično delo je, naravno, uvek kažnjivo. Obrnuto, pripremanje krivičnog dela po pravilu nije kažnjivo. Samo je, izuzetno, pripremanje određenih delikata definisano kao radnja izvršenja. Takođe, za određene vrste specifičnih krivičnih dela, kao što su dela kojima se napada ustavno uređenje i bezbednost države, propisano je kažnjavanje i za njihovo pripremanje.
Motivisano primerima iz policijske prakse, kada su sprečena neka planirana ubistva, Ministarstvo unutrašnjih poslova predlaže da se u naše krivično zakonodavstvo unese novo krivično delo – pripremanje ubistva. Ovaj predlog je legitiman, ali treba pažljivo analizirati šta bi se realno postiglo takvom novom inkriminacijom, koju je veoma teško uočiti u uporednom krivičnom pravu.
Važno je imati u vidu da i neka već postojeća krivična dela, praktično „pokrivaju” situacije koje se odnose na pripremana/planirana ubistva. Takvi učinioci skoro uvek imaju vatreno oružje, često i automatsko, ili eksplozivne naprave, tako da je u daleko najvećem broju slučajeva u praksi svakako reč o krivičnom delu neovlašćene proizvodnje, držanja, nošenja i prometa oružja i eksplozivnih materija.
Pripremanje ubistva je, po logici stvari, veoma retko individualna aktivnost. Po pravilu su planirana ubistva deo miljea organizovanog kriminaliteta, tako da bi u praksi ovde najčešće bila reč i o krivičnom delu udruživanja radi vršenja krivičnih dela. Zatim, pripremanje ubistva bi se u nekim varijantama moglo podvesti i pod krivično delo dogovor za izvršenje krivičnog dela, koje može postojati i kada nije reč o organizovanom kriminalitetu.
Konačno, teško je zamisliti pripremanje ubistva, a da ono nije skopčano sa nabavljanjem određenih sredstava za njegovo izvršenje. Tada je reč o krivičnom delu izrađivanja i nabavljanja oružja i sredstava namenjenih za izvršenje krivičnog dela, koje postoji kada se oružje, municija, eksplozivne materije ili minsko-eksplozivna sredstva, kao i sredstva potrebna za njihovo pravljenje ili otrov, za koje zna da su namenjeni za izvršenje krivičnog dela, izrađuju, nabavljaju ili se drugom omogućava da do njih dođe.
Kada se ima u vidu pod koja se već postojeća krivična dela može podvesti pripremanje ubistva, onda se postavlja pitanje šta bi to dodatno bilo obuhvaćeno novom inkriminacijom, a da, pritom, nije reč samo o (po)misli da se izvrši krivično delo, a same misli nisu kažnjive. Ako se, pak, smatra da postojeća krivična dela, za koja odgovaraju „planeri” ubistva koje je policija u tome, srećom, osujetila, nisu zaprećena dovoljno teškim kaznama, onda je daleko jednostavnije i pravno-tehnički mnogo bolje da se kod nekih krivičnih dela koja imaju pripremni karakter (kao što su dogovor za izvršenje krivičnog dela i izrađivanje i nabavljanje oružja i sredstava namenjenih za izvršenje krivičnog dela), propiše teži oblik, ako se takvi delikti odnose na ubistvo ili neko drugo teško krivično delo, kao, na primer, razbojništvo.
Inače, načelno se ne smatra dobrom preterana „kreativnost” u formulisanju krivičnopravnih normi, što je posebno tipično kada je reč o stvaranju novih inkriminacija. Krivično zakonodavstvo je u pravnoj državi izrazito stabilno, te čak i naglašeno „konzervativno”. Onda kada se ono modifikuje, to se čini planski, veoma oprezno i posebno uz izbegavanje preterane brzine, koja lako preraste u brzopletost.
Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
