Hrvatska je u fudbalu svetski vicešampion. Mi, u Srbiji, o tako nečem i ne maštamo. Nedostižno je to za nas.

Hrvatska je 1998. bila treća na svetu. Naš tim, tada i s igračima iz Crne Gore, po imenima i umeću nije bio slabiji od nje, ali se nije proslavio.

Na trenutnom Fifinom spisku najboljih reprezentacija na svetu Hrvatska je četvrta, a Srbija 31! Kakvi smo bili još smo se i popravili.

Zašto u fudbalu zaostajemo za Hrvatskom?

Izgleda da nije tek tako smišljeno da nam kao narodu nedostaje sloga. Mnogo pameti, snage, para i svega ostalog što je neophodno za uspeh trošimo na međusobno nadmudrivanje.

To nije iz pustog hira. Nema razumevanja, nema strpljenja, ako se izgubi od komšije ili tu nekog. I klubovi, treneri moraju kako znaju i umeju sad, odmah, da imaju čime da mašu.

U Hrvatskoj, sticajem okolnosti, to nije tako. Za razliku od nas gde se svuda sučeljavaju interesi Zvezde i Partizana, tamo je Dinamo praktično isto što i vrhunski fudbal.

Zagreb je pre Drugog svetskog rata imao čak tri kluba prvaka države (Građanski pet puta, Konkordija dva puta i HAŠK jedanput). Iz Hrvatske je bio još jedan šampion (splitski Hajduk dva puta).

Posle rata, mada su u Prvoj ligi bili i Lokomotiva, Zagreb (pre toga se zvao Borac) i Trešnjevka, Dinamo je bio bez premca. U Hrvatskoj u doba Jugoslavije za prevlast se borio samo s Hajdukom.

Od osamostaljivanja Hrvatske taj rivalitet je samo na papiru. Splićani su poslednji put bili prvaci države 2005, a Dinamo od tada samo pretprošle godine nije bio prvi (2017. je šampion bila Rijeka)!

Hrvatski diktator Tuđman nije krio da se meša u fudbal i nametao je, što i nije bilo teško, da je Dinamo u stvari klub Hrvatske. Hajduk nije mogao svoj uticaj da proširi dalje od Dalmacije.

Krajem 2016. zagrebački „Večernji list” je napisao da „Zdravka Mamića smatraju gospodarom hrvatskog nogometa koji ne drma samo Dinamo, nego cijelim HNL-om, HNS-om, sudačkom organizacijom i reprezentacijom”! Kako je on stekao tu moć nije predmet ovog napisa, ali taj bivši trgovački putnik Kožarsko-tekstilnog kombinata iz Zaječara, pričao je da mu je tu posao našao nekad visoki komunistički funkcioner Jakov Blažević, zatim se 1992. uortačio s čuvenim trenerom Miroslavom Blaževićem da privatizuje Dinamo, od 2000. je član izvršnog odbora kluba, a od 2003. kao izvršni potpredsednik je tamo bog i batina.

Optuživan je na redovnom sudu za sve i svašta (na primer, da je preko svoje menadžerske agencije, koju je kasnije preneo na sina, silno oštetio Dinamo prodajući igrače, između ostalih i Modrića), bio je u sukobu s najusijanijim navijačkim glavama (takozvani Bed blu bojsi), postavio čak i rođenog brata Zorana za trenera i – opstao je!

Razume se, nije to primer, koji treba da sledimo (da jedan čovek i jedan klub budu svemoćni), ali je dobar pokazatelj šta znači kada politika kluba ne zavisi od trenutnog rezultata.

Modrić je prošle godine proglašen za najboljeg fudbalera na svetu u najvažnijim izborima. Takav igrač kod nas ne bi dobio priliku na početku karijere kakvu mu je pružio Mamić.

U našem fudbalu već dugo ne tražimo driblere, one koji će da misle za ceo tim na terenu, u čijim će nogama lopta da bude sigurna, nego borce, fudbalske ratnike... Oni jesu neophodni (takve imaju i Hrvati), ali velikih ostvarenja nema bez takozvanih graditelja igre, „poslovođa”...

Pitanje je da li bi danas kod nas dobili pravu šansu Dragoslav Šekularac, Dragan Džajić, Vladimir Kovačević, Dragan Stojković... Saša Ilić je primer kako ne umemo da iskoristimo te retke slučajeve u novije vreme.

Verovatno hrvatski fudbaleri imaju veći nacionalni naboj od svih ostalih reprezentacija na svetu, ali to, ipak, nije objašnjenje. Oni su takvi i u košarci, vaterpolu i odbojci, pa su naši tu mnogo uspešniji.

Jeste i sreća na prošlogodišnjem Svetskom prvenstvu u fudbalu bila uz njih (osminu finala i četvrtfinale su prošli na penale, a u polufinalu su pobedonosni gol dali u produžecima), ali, što se kaže, ništa se ne dešava slučajno. Padne ono što je sklono padu.

Da bismo i mi prodrli tamo gde je Hrvatska sada trebalo bi da se posvetimo stvaranju igre (ne jurenju rezultata) i igrača (da ne bude „oslobađaj se lopte što pre”).