utorak, 19.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 08:06

Suze mladih iz Srbije na ostrvu Vido

Poslednjih godina znatno se smanjio broj škola koje dovode đake na ovo mesto stradanja, kaže kustos Srpske kuće na Krfu, književnik Ljubomir Saramandić
Autor: Branko Pejovićutorak, 19.02.2019. u 23:30
Светионик на Виду (Фото Н. Белић)

Užice – Kad mladi posetioci iz Srbije, školske ekskurzije, dođu na Krf i posete ostrvo Vido i Plavu grobnicu, kao da dožive katarzu, pročišćenje, transfer iz jednog sveta u drugi. Gledam ih dok se tamo identifikuju s velikim istorijskim trenutkom. Prelaze iz ovog sveta, u kome se zadovoljstva i uživanja postavljaju kao smisao života, u drukčiji svet naših predaka i njihovog požrtvovanja. Čak i mladići između 16 i 18 godina, koji su pre toga pričali neumesne viceve ili pokazivali bicepse, slušajući na Vidu o precima odjednom puste suzu i kažu mi: „Znate, tek sad vidim koliko smo mi puni umišljenih problema”...

To lično iskustvo preneo je Užičanima Ljubomir Saramandić, kustos Srpske kuće na Krfu i književnik, tokom svog nadahnutog predavanja povodom knjige „Hodočašće na Krf”, održanog pred prepunom salom užičke gradske kuće. Zaslužna za ovu priliku da se ovde čuje živa reč o važnom mestu srpske istorije je Slađana Momčilović, poreklom Užičanka.

Dok traje minut ćutanja i kazivanje „Plave grobnice”, učenici, do tada umorni od puta ili noći u diskoteci, se uozbilje pa nema više incidenata i retorike koja prati mlade

Saramandić je kazivao o golgoti srpske vojske kroz albanske gudure, vaskrsnuću po oporavku na Krfu, pomoći nesebičnih Grka srpskom narodu... Posebno se zadržao na svom radu u zvanju kustosa Srpske kuće, kada ljudi iz Srbije dolaze da vide ostrvo Vido gde je 1.200 srpskih humki i mauzolej, i Plavu grobnicu u dubinama Jonskog mora.

– Kad sam u prilici, uvek kod školskih ekskurzija sa njima idem i na ostrvo Vido. Insistiram da se na Vidu mladim posetiocima čita Bojićeva pesma „Plava grobnica”, poetski spomenik izuzetne snage, smatram to najvažnijim trenutkom hodočašća. U središtu je i minut ćutanja, polaganje venca, naravno i pesma „Tamo daleko” – kazao je Saramandić i nastavio:

– Nekoliko stotina puta sam bio na ostrvu Vidu i posmatrao grupe mladih iz Srbije kako reaguju. Za one koji prvi put dođu na Krf i ne znaju o kakvom se istorijskom trenutku radi, vodič mi kaže: „Ne morate baš puno da im pričate, umorni su, nemaju baš neku koncentraciju.” Vidim i njihova lica, a otme im se uzdah od puta ili noći u diskoteci. Tog trenutka ih podsetim da su isto rastojanje mnogo težim putem preko planina – uz rezerve hrane za devet dana, a povlačenje je, na minus 20 stepeni, trajalo između 20 i 40 dana – njihovi tada vršnjaci prešli pešice. I nisu se žalili na umor, zlu sreću, ratni vihor, roditelje, profesore... Svi su već u tako mladom životnom uzrastu preuzeli odgovornost za svoju sudbinu.

– Tog trenutka, dok traje minut ćutanja i kazivanje „Plave grobnice”, primećujem da im koncentracija raste. Većina problema generacije koja stasava umišljeni su spram žrtve predaka s kojom se oni u tom trenutku suoče. Onda mi vođa puta kaže da se nešto čudno s njima dogodi, nema više incidenata i retorike koja prati mlade, uozbiljili su se. Koja je to koheziona sila koja tako vezuje ove mlade grupe? Mislim da je to upravo Vido, ostrvo na kome se najlakše pusti suza, prirodno javi osećaj duga, dužnosti – ispričao je kustos Srpske kuće.

Pomenuo je posetu Novaka Đokovića ovom ostrvu pre neku godinu („Novak je bio s porodicom i prvo posetio Vido, imao je taj osećaj duga i dužnosti prema takvom mestu”), a setio se i razgovora s mladićem iz Srbije:

– Predstavio mi se kao najbolji student Veterinarskog fakulteta, rekao je: „Dobio sam stipendiju nemačke vlade za postdiplomske studije i posao u Nemačkoj. Verujte da sam potpuno otpisao Srbiju, svoju budućnost, porodicu vidim u Nemačkoj ili drugoj zemlji. Međutim, posle ovoga što sam ovde doživeo”, i u tom trenutku se zaplakao, „ja sam potpuno zbunjen. Verovatno ću prihvatiti taj poziv, ali moram na neki način da vratim dug precima.” I to je jedan vid patriotizma koji je u duhu vremena u kome živimo.

Ipak, uprkos značaju i emocijama kod mladih koje rađaju Krf i Vido, sve manje školskih ekskurzija iz Srbije dolazi ovde.

– Od 2009. godine znatno se smanjio broj škola koje dolaze, najčešće nas i sada pohode užička, vranjska i Prva beogradska gimnazija. Ipak, sve češće su turističke posete naših ljudi Krfu – sumirao je Ljubomir Saramandić pred Užičanima.


Komentari15
54592
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Raca Milosavljevic
... hvala Politici za ovaj tekst ... samo jedno pitanje se postavlja ... gde je greska? ... jedan od odgovora nam je dao nas Arcibald Rajs ...
Милча Петринсћи
Драги моји срби, никада нисам био на острву Видо, нисам видео Плаву гробницу и маузолеј, али сам доста читао о Првом светском рату. Мој деда Јован Јеремијин је био учесник Балканских и 1. светског рата, рањен је на Брегалници. Од преживелих солунаца слушао сам приче о њиховом страдању и коначној победи и повратку у отаџбини. Када на радију чујем песме "Тамо далеко" и "Креће се лађа француска" станем у ставу мирно и поздравим по војнички, препун емоција а бога ми и сузе ми потеку. Мој пра деда Јеленко Миленковић почива у српској гробници и Македонији, село Оризово. Наш ујак је служио као тенкиста у Титовом Велесу, па су током вежби видели гробницу. Ујак је у списку страдалих пронашао име нашег пра деде Јеленка и писао нам писмо о томе догађају. Мој отац је био у немачком заробљеништву у логорима у Норвешкој од априла 1942. до септембра 1945. године, често пута би нам причао о њиховом страдању да памтимо и не заборавимо. На хумкама у туђини Неће српско цвеће нићи поручите нашој деци...
артиљерац
Био сам 5 пута.Јесенас,били супрухга и ја на Крфу,летовање,идемо на Видо. Она није била.Сиђемо с брода,а ја се заплачем,Матор,62 године.Сахранио мајку,имао сам 20.Оца,у 41 години.Она зна да сам тежак на сузу,али на Виду се плакати мора.Куцам и плачем.Извините.
Boki
Bila sam sa porodicom. Drago mi je što su moja deca sve to doživela:izložbu u Srpskoj kzći, spomen kosturnicu na Vidu, mesto odakle su Srbi spuštani u more. Svi smo bili dirnuti.
Давор
Kада сам ја био тамо, водич је поменуо да би нам било другачије да сваки политичар бар једном дође овде и добро се замисли. Мало је фалило да цела Србија нестане заувек тад. И ироније - после те голготе одлучисмо да правимо Југославију.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja