subota, 07.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:08
EKSKLUZIVNI INTERVJU: Vaseljenski patrijarh Vartolomej

Nisam „istočni papa”

Autor: Živojin Rakočevićčetvrtak, 21.02.2019. u 23:27
(Фотографије Васељенска патријаршија)

Vaseljenski patrijarh Vartolomej dospeo je u centar svetske pažnje nakon davanja autokefalnosti Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi. Ova odluka snažno je potresla pravoslavni sveš i dovela do toga da Moskva prekine odnose sa Carigradom. U sedištu Patrijaršije u Instambulu odgovarao je na pitanja „Politike”o toj odluci i njenim posledicama za svetsko pravoslavlje i SPC, Kosovu i Metohiji, granicama, nacijama i posledicama globalizacije i prelamanju svetskih interesa.

Vaša svesvetosti gde je pravoslavlje danas? Kako vidite vašu ulogu kao vaseljenskog patrijarha u tome?

Najpre želim da vam se zahvalim na trudu i brizi da posetite Vaseljensku patrijaršiju i da nam pružite mogućnost putem ovog intervjua da komuniciramo sa blagovernim sveštenstvom i hristoljubivim srpskim narodom.

Položaj pravoslavlja u savremenom svetu nije drugačiji od onog kakav je bio u prethodnim vremenima, otkako je sve počelo praznikom Pedesetnice na Sionu. Danas možemo da imamo nove društvene, naučne i dr. činjenice, ali dati cilj i misija Crkve nisu se promenili. Crkva je lađa spasenja i istine, kako ju je otkrio Trojični Bog u svetu. To je prostor u kome se savršava preobražaj čoveka i postiže jedinstvo sa Bogom. Crkva je, ukratko, carstvo Božije na zemlji. Sve ono što gledamo danas, što može da nas impresionira i izazove divljenje, poput filantropskih, kulturnih, društvenih, akademskih i razvojnih dela, koliko god bila ili izgledala značajna, ne prestaju da budu prateća za osnovni cilj i predodređenje crkve. I, naravno, ona ničim ne mogu da zamene onaj glavni i prvobitni svetotajinski i sotiriološki (spasavajući) karakter naše pravoslavne crkve.

Patrijarh Vaseljenski Vartolomej u razgovoru sa novinarom Živojinom Rakočevićem

Što se tiče sada uloge Vaseljenske patrijaršije u svetu i pravoslavnoj crkvi, umesto da razvijem širi odgovor, radije bih podstakao vaše dobre čitaoce da pogledaju crkvenu istoriju, svete kanone, naše svetootačko učenje i sveto predanje i da se uvere koja je uloga i odgovornost vaseljenskog i apostolskog prestola. Mi, smerni služitelji i nastavljači apostola Andreja, ne činimo ništa više od onoga što su nam u nasleđe ostavili sveti kanoni.

Da li globalizacija koja relativizuje vrednosti utiče na Pravoslavlje, na njegovu suštinu i kontinuitet?

Globalizacija je fenomen koji savremeni proučavaoci poistovećuju uglavnom sa modernizacijom i razvojem. Neki teolozi ga postovećuju sa sekularizacijom. Tu se suštinski radi o liberalizaciji svih savremenih društvenih parametara, poput na primer ekonomije, komunikacije, kulture, trgovine, koji bez kontrole i poreza cirkulišu, bez obzira na granice. Kada se sve to primi na mestu koje ga je stvorilo ili ga apsorbovalo na svoj način, onda govorimo o identitetu naroda, ali ukoliko se sve to ističe kao ideal i nameće se drugim narodima, onda je reč o globalizaciji. Globalizacija se unutar crkve preobražava u zajedništvo u Hristu. Dok globalizacija, kao što smo rekli, izgleda da ima težnju pretvaranja svega u grupu, nasuprot njoj, zajedništvo u crkvi poštuje i ceni identitet i posebne karakteristike svakog naroda, kao i svake ličnosti u njenoj posebnosti i konkretnosti. Tako pravoslavna crkva uopšte, a naša Vaseljenska patrijaršija posebno, nemaju za cilj da raznovrsnost darova i naroda vaseljene pretvore u nešto homogeno i uniformisano, kojim bi upravljalo jedno načelo i vladao jedan mentalitet, gde bi svako pratio konkretnu civilizacijsku ili nacionalnu liniju. Naša crkva postupa na osnovu slobode, ljubavi i jedinstva, u raznovrsnosti harizmi i specifičnih karakteristika.

Međutim, to što stvara problem u crkvi, ali i u našem ličnom životu, jeste sekularizacija koja proističe iz globalizacije. Savremeni trend sekularizacije nije ništa drugo nego jedan vid globalizacije, koja teži da sve razvodni i da to primeni na konkretne etničke ili civilizacijske ideologije. Kada se to zbiva u prostoru crkve, tada je njena kohezija ugrožena, ali ne i njeno biće. Jedna je stvar pristupanje neke nacije pravoslavlju, a druga – shvatanje da crkva predstavlja isključivu svojinu neke nacije ili određenih nacija. Poštovanje i očuvanje našeg identiteta jeste prirodno i nužno. Ograničavati pak Hrista na konkretne nacionalne okvire dovodi konačno do odricanje od njega. Predlagati naciju umesto crkve, takođe neizbežno vodi poricanju bića crkve i njenog vaseljenskog karaktera.

U skladu sa tim, da li ste razmislili o tome koliko ova odluka o davanju autokefalnosti Ukrajinskoj crkvi može da utiče na stradanje vernika u toj zemlji, i da je možda njome pravoslavlje izgubilo više vernika nego što ih je Vaseljenska patrijaršija dobila? Grupi bivših raskolnika okupljenih oko Filareta Denisenka i Makarija Maletiča Vi ste ponudili ne samo oproštaj, nego i „nagradu” za njihovo ponašanje.

Ako pođemo dalje u prošlost, konstatovaćemo da je bilo snažnih i usklađenih pokušaja za osamostaljenje kijevskog naroda, klira, monaštva i mesne jerarhije od crkvenog rukovodstva Moskovske patrijaršije. Ta nastojanja započela su još 1325. godine, u vreme kada je sedište Kijevske mitropolije trajno preneto u Moskvu, što je zabeleženo u istoriji i niko to ne osporava. Bilo je još dosta pokušaja za dobijanje autokefalnosti, koji na kraju nisu doneli ploda. Verujemo da Bog svaku stvar uređuje u svoje vreme. Tako je i za Ukrajinu došao Božji čas.

Vezano za pitanje da li će darovana autokefalija naposletku pomoći temi jedinstva, uvereni smo da je njeno dodeljivanje bio neophodan preduslov. Do juče je najveći deo ukrajinskog naroda bio izvan Crkve, što nas je bolelo. Zbog toga smo u prošlosti ulagali dosta napora radi isceljenja ovog problema. Na primer, na našu inicijativu bili smo sastavili mešovitu komisiju sa jerarsima iz Vaseljenske patrijaršije i Moskovske patrijaršije, kako bismo pronašli rešenje. Konačno, ova komisija nikada nije počela svoj rad, na odgovornost Moskovske patrijaršije, tako da je problem postajao sve veći. Pojedinci su, karakterišući druge raskolnicima, umirivali svoju savest kao da je sve u redu. Ukoliko se, međutim, neki naš brat karakteriše kao shizmatik ili jeretik, a još više ukoliko se čitav jedan narod, milioni ljudi, nalazi izvan kanonske Crkve, sa raskolom kao razlogom – onda smo pozvani, hitno i bez ikakvog kašnjenja, na duhovnu i apostolsku budnost, jer „kada strada jedan ud, tada skupa stradaju svi udovi”.

Za neke je postojanje raskola u Ukrajini bilo dobro opravdanje da napuste ovaj blagočestivi narod, odričući se svoje odgovornosti pred Bogom i istorijom. Za nas je, međutim, to bio podstrek i poziv od Boga da pronađemo spasonosna rešenja jedinstva, kako bismo ponovo uključili ovaj narod u osvećujuću blagodat crkve. Prema tome, ono što smo učinili bila je naša apostolska obaveza, a po uzoru na svete i bogonosne oce vaseljenskih sabora, koji su neprestano stvarali preduslove, uz primenu bezgranične crkvene ikonomije, kako bi se u naručju crkve našli oni koji su izvan nje. Želeo bih da u tom duhu sagledate i temu jedinstva. Ne radi se o „nagradi” jeraraha Filareta i Makarija, kako ste naveli u vašem pitanju. Pitanje Ukrajine ne treba da svodimo na ličnosti. Ličnosti u nekom trenutku napuštaju ovaj svet.

Da se cela stvar ticala samo i isključivo ovih ličnosti, budite sigurni da bi crkva drugačije postupila. Danas, zbog ljubavi Hristove i radi jedinstva crkve, ovim ličnostima je priznat samo arhijerejski čin, ali ne i položaj koji su zauzimali. Mogli bismo govoriti o vaspostavljanju da je Vaseljenska patrijaršija prihvatila Filareta kao patrijarha, a Makarija kao lvovskog mitropolita. Ali, to se nije desilo.

Temu Ukrajine, dakle, treba da sagledamo zaokruženo, eklisiološki (crkveno) i sotiriološki (spasenjski). Izlečenje problema ima prednost u odnosu na ličnosti i nacionalne interese. Danas celokupni pravoslavni narod Ukrajine pripada kanoničnosti. Sada postoji preduslov jedinstva i učešća u zajedničkoj Čaši, a ako neki to ne prihvataju, treba da se upitaju ko cepa jedinstvo.

Pojedini gledaju na Vaš potez kao pastirski nadahnut, a drugi opet kao izraz vlastoljublja i interesa. Jeste li uzeli u obzir ranjeno duhovno tkivo istočne Evrope posle perioda komunizma i da li u vašem delovanju ima imperijalnih američkih ideja? Kaže se da ste javno u prisustvu svih poglavara pravoslavnih crkava pre svega nekoliko godina obećali da se nećete mešati u crkvene probleme Ukrajine jer je to unutrašnje pitanje Ruske crkve. Od vodećih teologa Carigrada učili smo da primat Carigrada ne podrazumeva piramidalnu strukturu crkve nego simfoniju jednog i mnogih, shodno 34. kanonu Sv. Apostola, koji kaže prvi ne radi ništa bez sabora.

I mi pratimo, koliko nam dopuštaju naše mnoge obaveze, razne vesti o Ukrajinskom pitanju, i vrlo često osećamo tugu zbog dezinformacija i falsifikovanja istine. Uprkos tome, verujemo da Istina na kraju pobeđuje. Ona preovlada i sija. Tokom vremena pokazaće se namere majke crkve i mene lično, a koje su bile čisto eklisiološke, kanonske i sotiriološke. Svakako, tu nema ničeg od teme nametanja vlasti ili ispoljavanja ambicija niti, čak i gore, „grubog kršenja kanonskog prava”, kako navodite u vašem pitanju. Ukrajina je zadobila svoju autokefalnost. Niti je Vaseljenskoj patrijaršiji, niti Vaseljenskom patrijarhu, išta više dodato. Nije postojao nikakav motiv koristoljublja ili prikrivene koristi. Mi smo naprosto izvršili svoju crkvenu obavezu. Blagodat Božija nas je udostojila da služimo na mestu prvoga u pravoslavlju već skoro trideset godina. Od sada pa nadalje ne očekujemo ništa što je ljudsko ili svetsko. Svakodnevno prizivam blagodat i milost Božiju u našem životu i životu naše crkve. Prema tome, ne stoji ono što se piše ili govori o ambicijama i intervenciji vlasti. Takođe, naravno da nije bilo pritisaka od konkretnih država za autokefaliju Ukrajine. Dužan sam, međutim, da vas uverim da je jedan veći broj čelnika država čestitao Vaseljenskoj patrijaršiji na ovoj odluci. Jedni pismima, a drugi javnim izjavama. Kada neka država hvali neku odluku Vaseljenske patrijaršije, ne znači da je ta država uticala na tu odluku. Naša Crkva funkcioniše slobodno, rasterećena od spoljašnjih upliva i svetovnih pritisaka.

Što se tiče nekih naših starijih izjava o neintervenisanju u Ukrajini, zaista smo na osnovu tadašnjih okolnosti i činjenica bili doneli takvu odluku. Međutim, u daljem toku činjenice su se promenile. Pored toga što Moskva za trideset godina nije uspela ništa da učini, osim da uveća jaz unutar ukrajinskog naroda, imamo i novonastale okolnosti u Ukrajini posle zauzimanja Krima 2014. godine. Naporedo s tim, imamo odluke ukrajinske skupštine o autokefaliji i zahtev ukrajinske vlade o crkvenoj nezavisnosti. A najosnovnije je to da su postojale molbe mitropolita Filareta i Makarija da se ponovo ispitaju njihovi slučajevi. Tako nešto se mnogo puta dešavalo i kanonski je definisano kao apelacija. Svaki pravoslavni episkop kome sudi njegova crkva, a koji smatra da mu je naneta nepravda, ima pravo, na osnovu svetih kanona 9 i 17 Četvrtog vaseljenskog sabora da apeluje na Vaseljensku patrijaršiju i da zatraži ponovno ispitivanje njegovog slučaja. Kada potom Vaseljenska patrijaršija sinodski ispita odluke koje su donete protiv ovih episkopa, ona ne „interveniše grubo” u granice druge crkve, kako neki tvrde, nego vrši ono što joj nalažu sveti kanoni. Ukoliko pogledate u našu crkvenu istoriju, pronaći ćete bezbroj primera takvih slučajeva arhijerejâ i drugih klirika, koji su smatrali da im je naneta nepravda od njihovih pomesnih sabora te su pribegli Vaseljenskoj patrijaršiji. Proučavanje i rešenje ukrajinskog pitanja učinjeno je i na osnovu te činjenice da postoji pravo na apelaciju.

Svakako, imamo u vidu i 34. kanon Svetih apostola, ali ovaj kanon se odnosi na episkope bilo kog naroda, koji treba da priznaju prvoga kao svoju glavu i da ne čine ništa bez njegovog znanja a, istovremeno, prvi u svakom narodu da ne čini ništa bez znanja svojih episkopa. Ovaj kanon obezbeđuje jedinstvo i slogu u mesnoj crkvi. To nije kanon koji se tiče odnosa pomesnih crkava, nego unutrašnjeg upravljanja jedne pomesne crkve. Prema tome, on se ne tiče odnosa vaseljenskog patrijarha sa ostalim crkvama. Ove odnose i položaj carigradskog arhiepiskopa u pravoslavnoj crkvi definisao je Treći vaseljenski sabor i ustalio  Četvrti vaseljenski sabor u Halkidonu. Poznavaoci kanonskog prava i proučavaoci svetih kanona vrlo dobro znaju koji je položaj i odgovornost svakog vaseljenskog patrijarha u pravoslavnoj crkvi.

Nedavno je Vaseljenska patrijaršija objavila dokumenta po kojima ispada da odlukom iz 1686. godine ondašnja Carigradska crkva nije dodelila teritoriju današnje Ukrajine Moskovskoj patrijaršiji nego samo pravo rukopolaganja kijevskog mitropolita. Taj dokument je bio prava novina jer se prvi put čulo da Carigrad raspolaže kakvim-takvim kanonskim argumentom. U konfuziji u Ukrajini stoji pitanje: da li činjenica da Moskvi nikada nije dat Tomos u vezi sa Ukrajinom može da nadomesti 300 godina pastirske brige Moskovske patrijaršije o toj zemlji?

Činjenica je da ne postoji neki kanonski tekst, tj. neki patrijaraški Tomos ili patrijaraški i sinodski Akt kojim se Kijevska mitropolija ustupa Moskovskoj patrijaršiji. Dokumenti su više nego jasni, a poslanice patrijarha Dionisija, koje su poslate 1686, ne mogu biti jasnije. Oni ne samo da ne ustupaju Kijevsku mitropoliju Moskovskoj patrijaršiji nego, štaviše, postavljaju kao bazični preduslov da svaki kijevski poglavar nastavi da pominje Carigradskog patrijarha, kao svoje kanonsko načelo. Ko god ima elementarno eklisiološko (crkveno) i kanonsko znanje razumeće da nije bilo moguće ustupiti Kijevsku mitropoliju Moskovskoj patrijaršiji, a da Kijevski mitropolit nastavi da pominje Carigradskog patrijarha. Nažalost, Moskovska patrijaršija je jednostrano ukinula ovaj sporazum. Prekinula je spominjanje carigradskog patrijarha, zbog toga što je znala da je to vidljivi znak kanonske jurisdikcijske upućenosti Kijevske mitropolije na Carigrad. Takođe, poznato je da su pre slanja pisama patrijarha Dionisija naša ruska braća pokušali da hirotonišu kijevske mitropolite, ali su svaki put nailazili na reakcije klira i naroda Male Rusije, koji nipošto nije želeo da bude podveden pod Moskvu. Štaviše, moskovski patrijarh Nikon (1652-1658) je protivkanonski bio prisvojio titulu patrijarha Velike i Male Rusije i Belorusije što je činjenica koja dokazuje ekspanzionistički duh koji je njima bio ovladao.

Međutim, dokumenti iz 1686. godine nisu prvi kanonski tekstovi koje je Vaseljenska patrijaršija iznela na videlo, kako tvrdite u vašem pitanju. Ako pogledate Tomos kojim je 1924. godine dodeljena autokefalija Crkvi Poljske, konstatovaćete u njemu poseban osvrt na Kijevsku mitropoliju. U tom Tomosu Poljskoj crkvi konkretno piše da odvajanje Kijevske mitropolije i njeno pripajanje Crkvi Moskve nije bilo učinjeno saglasno kanonskim odredbama. To će reći da Vaseljenska patrijaršrija ni posle 238 godina nije prestala da ukazuje na ovo antikanonsko zauzimanje Kijevske mitropolije od strane Moskovske patrijaršije.

Svakako, taj režim je bio na snazi više od 300 godina, ali to ne znači da se kanoničnost povratila. Ne postoji neki kanon koji bi nam rekao da se greh ili antikanoničnost sa prolaskom godina isceljuju i prelaze kanoničnost. Koliko nam je poznato, „ono što je otpočetka nepostojeće ne može biti potvrđeno prolaskom vremena”.

Ima onih koji tvrde da je Vaseljenska patrijaršija, ušavši u tuđu crkvenu diecezu, dodelila autokefaliju. Da li Carigradska crkva ima pravo ili privilegiju da samovoljno interveniše gde hoće, posebno na teritoriji drugih crkava? Zašto, u ovom slučaju, autokefalija nije data nakon sporazuma sa ostalim pravoslavnim crkvama?

Na osnovu onog što smo prethodno rekli, razumete da mi nismo kročili na tle tuđe crkvene oblasti. Mi smo Moskovskom patrijarhu ustupili dozvolu da hirotoniše Kijevskog mitropolita, ali i to sa konkretnim preduslovima koje ruska strana nije poštovala. Vaseljenska patrijaršija nikada u svojoj istoriji nije činila upade i intervencije izvan svojih granica. Nemamo ekspanzionističke težnje. Preporučujem vam da proučite crkvenu istoriju od Četvrtog vaseljenskog sabora pa nadalje. Uverićete se da se Crkva Carigrada stalno umanjuje i sužava. Istovremeno, čitajte odluke Sabora koji se zbio u hramu Bogorodice Utešiteljke ovde u Carigradu 1593. godine. Ovaj Sabor je odredio granice tada novoosnovane Moskovske patrijaršije. Proučite da li su te granice, koje su Sveti Oci odredili, istovetne sa današnjim granicama sestrinske Ruske Crkve. Stoga, ovde se postavlja pitanje: Da li svaka crkva može svojevoljno da širi svoje granice i to na štetu neke druge crkve?

Mi, kao Vaseljenska patrijaršija, nismo učinili nikakav upliv. Kao što smo prethodno naveli, pitanje Ukrajine je dugo trajalo. Majka crkva nije iznenada odlučila da se pozabavi nekakvim nepostojećim problemom. To što je pojedincima postala bliska ideja raskola, i što su bili nezainteresovani za ogromni postojeći crkveni problem, nas nije oslobodilo odgovornosti za njegovo rešavanje.

Što se tiče dodele autokefalije u dogovoru sa ostalim pravoslavnim crkvama, do toga nije došlo zato što to ne predstavlja predanje u našoj crkvi. Svi Tomosi o autokefaliji koji su dodeljeni novoosnovanim autokefalnim crkvama (Rusije, Srbije, Rumunije, Bugarske, Gruzije, Atine, Varšave, Tirane i Prešova) dodeljeni su od strane Vaseljenske patrijaršije, i tome nije prethodilo nikakvo dogovaranje i nekakva saradnja na svepravoslavnom nivou. I zaista izaziva čuđenje da se crkve, koje su dobile svoj Tomos o autokefaliji samo potpisom carigradskog patrijarha, danas pitaju kako je moguće da Vaseljenska patrijaršija jednostrano dodeljuje Tomos o autokefalnosti Ukrajini. Odgovor je jasan: na isti način i istom procedurom kako je dodelila crkvenu nezavisnost i ostalim novoosnovanim Crkvama.

Poznato vam je da je Sabor SPC izjavio da neće stupiti u opštenje sa Filaretom Denisenkom i Makarijem Maletičem. Posle dobijanja autokefalnosti još se ne vidi da su se dve raskolničke grupe u Ukrajini ujedinile, nego se i dalje sukobljavaju, Filaret je zadržao titulu Patrijarha?

Da li ste imali pravo da crkvenu kaznu skinete ili ublažujete te da primite u opštenje raskolnike koje su osudili neki drugi episkopi?

Ne postoje više raskolnici u Ukrajini, jer ih je crkva vaspostavila. I mi smatramo za veliki blagoslov blagodati Svesvetoga duha to što su toliki milioni ljudi ponovo stupili u kanonsku Crkvu. Ukoliko pogledate akta Vaseljenskih sabora videćete da to što je Carigradska crkva učinila nije neki novi čin bez presedana. Podvig i briga naših otaca bila je u tome da uvek stvaraju preduslove za jedinstvo crkve i povratak u crkvu. Imajući pred sobom najgore datosti, nastojali su da izvedu najbolje rezultate. Vezano za pitanje, da li smo mogli da uradimo ovo vaspostavljanje, odgovaram vam direktno: naravno da smo mogli, s obzirom na to da nisu postojale dogmatske razlike. Već smo se ranije pozvali na kanone, 9. i 17. IV Vaseljenskog sabora, koji daju pravo vaseljenskom patrijarhu da se stara o takvim temama. To pravo, ili boljereći, tu veliku crkvenu odgovornost nismo otkrili mi, nego smo je primili. A sveti oci koji su je ustanovili, dobro su znali zašto su to učinili.

Što se tiče Filareta, crkva ga prepoznaje kao bivšeg mitropolita Kijeva. U unutrašnje stvari Ukrajinske crkve sada ne želimo da intervenišemo, ukoliko to ne bude zatraženo od nas. Prema tome, za nas postoji bivši mitropolit Filaret. Patrijarh kijevski ne postoji, niti je ikada postojao. No, i dalje verujem da na ovo pitanje ne treba da gledamo kroz ličnosti. Filaret nije cela Ukrajina.

Mnogi smatraju da tekst Tomosa o autokefaliji Ukrajinske crkve nije prihvatljiv zbog teoloških ideja i konstrukcija u njemu, posebno one koja kaže da ste glava crkve upravo Vi? Nekako se formira javno mnjenje da ste protiv Slovena. Ukoliko ste izjavili „da naša braća Sloveni ne prihvataju vođstvo naše Crkve”, šta ste pod time mislili?

U svesti pravoslavne crkve ne postoji „istočni papa”, a svakako ni u našoj misli i smernom služenju. Svaki vaseljenski patrijarh služi, ne jednostrano i samovoljno, nego sarađujući i saodlučujući sa Svetim sinodom. Međutim, stoji činjenica da su Vaseljenski sabori dali Carigradskoj crkvi neke odgovornosti i obaveze koje nemaju druge crkve. A to je naloženo majci Crkvi od, ne samo jednog Vaseljenskog sabora, i od ne samo jednog kanona. Prema tome, ne radi se o sticaju okolnosti ili slučaja u kontekstu ondašnjih vremena. Ima mnogo svetih kanona i puno odluka Vaseljenskoh i pomesnih Sabora koji potrvrđuju ove privilegije. Ovu stvarnost mi ne možemo da promenimo, niti imamo takvo pravo. Te privilegije Vaseljenske patrijaršije nisu povezane sa nekom svetovnom vlašću, nego sa duhovnim služenjem i odgovornišću. Radi se o uzvišenom, crkvenom i duhovnom delu. Imajući iskustvo služenja na patrijaraškom Prestolu tokom skoro tri decenije, mogu da vas uverim da je prvenstvo koje ima svaki carigradski arhiepiskop u stvari krst.

Slovenske narode volim i cenim njihovu pobožnost i veru. To da neki od njih ne prihvataju ulogu vođstva majke crkve jeste jedna činjenica. No, to njihovo negiranje ne utiče na našu ljubav prema njima. Mi ih volimo i nastavićemo da ih volimo. Ne zaboravite da je Vaseljenska patrijaršija dodelila Tomos o autokefaliji Ukrajincima koji su jedan slovenski narod. Ne bismo im dali takvu privilegiju da ih ne volimo. Osim toga, slovenski narod je prema nama mnogo puta pokazao svoju ljubav i poštovanje.

Tomos koji je dodeljen Ukrajini nije, takođe, tekst koji je sastavljen da bi potvrdio privilegije carigradskog arhiepiskopa. Naprotiv, radi se o jednom kanonskom i tehničkom tekstu, koji prati predanje majke crkve. U Tomosu Ukrajinskoj crkvi nije zapisano ništa što već ne sadrže u drugi Tomosi. To što navodite da stoji, da je „carigradski patrijarh glava Crkve”, već je napisano upravo i u Tomosu koji je dat Moskvi 1590. godine. Mnogi elementi, takođe, iz Tomosa Ukrajinskoj crkvi, postoje i u Tomosu o autokefaliji Srpske crkve. Prema tome, ne radi se o novom tekstu. Naprosto, oni stari su dobijali Tomos i blagodarili Bogu, nemajući nikakvu teškoću da prihvate da pravoslavna crkva ima prvoga (primusa). Danas pojedini tumače ukrajinski Tomos izdvojeno i bez dobre namere. Uostalom, taj tekst ne predstavlja neki strani ili novi tekst u poređenju sa Tomosima ostalih autokefalnih crkava. Postoji jedinstvo, povezanost i kontinuitet. Tako funkcioniše Vaseljenska patrijaršija.

Istorijski gledano, kaže se da su autokefalije davane samo onim teritorijama koje su bile sastavni deo Vaseljenske patrijaršije. Da li je to tačno? Pored toga, sme li zbog svega ovoga državna granica i politička struktura biti merilo verskog određenja i crkvene jurisdikcije?

Kao što smo prethodno naveli, sve priznate autokefalne crkve primile su svoju autokefaliju od Vaseljenske patrijaršije, ne zbog toga što su one pripadale nekada njenoj jurisdikciji, nego zbog toga što se Crkva Carigrada, na osnovu svetih kanona, stara i ima pravo da, preko svojih granica, razmatra pitanja drugih lokalnih crkava. To što se govori da svaka lokalna crkva može da dâ autokefaliju nekoj teritorijalnoj oblasti u svojoj jurisdikciji nema kanonsko pokriće, i takva taktika nikada nije zaživela u svesti i praksi pravoslavne crkve. Očigledno, to neki govore želeći da umanje ulogu Vaseljenske patrijaršije. To, međutim, ne izražava crkvenu stvarnost. Gruzijska patrijaršija, na primer, nikada nije bila u našoj jurisdikciji. Ipak, ona je od Carigrada primila autokefaliju i patrijaršijsko zvanje.

Po pitanju geopolitičkih promena i teritorijalnih granica kao i toga u kojoj meri one utiču na crkvene odluke, praksa crkve nas uči da te promene predodređuju njene odluke, ali, treba priznati – ponekad utiču na njih. Konkretnije, jedan od preduslova za davanje autokefalije jeste i nastanak države. Međutim, to ne znači da se autokefalija odmah daje tamo gde je nastala država. Traže se i drugi uslovi i druge kanonske i crkvene pretpostavke. Srpska crkva je stekla svoju autokefaliju kada je zadobila i geografski državni entitet pa je vožd Srbije 1879. godine, skupa sa pomesnom jerarhijom, zatražio svoju crkvenu nezavisnost od Vaseljenske patrijaršije. Srbija je, međutim, imala i sve druge crkvene i duhovne preduslove za tako nešto, i stekla je svoju autokefaliju od Vaseljenske patrijaršije, ali ne samo zbog svoje državne strukture i njenog osnivanja.

SPC je suočena sa nizom granica u okviru njene jurisdikcije - Crna Gora,Severna Makedonija, piše se o problemima u Sloveniji. Pita Vas Milutin Stančić, vernik pravoslavne Ohridske arhiepiskopije koja je pod SPC: „Da li nameravate da prekršite Tomos koji ste izdali SPC i odlučite da crkva u Makedoniji ne bude u njenoj jurisdikciji?“

Oko ovog pitanja, nažalost, postoje ogromne dezinformacije. Neki poistovećuju slučaj Ukrajine sa Skopljem i Crnom Gorom, i to vrlo vešto, jer žele da SPC okrenu protiv Vaseljenske patrijaršije. Svakako, koliko nam je poznato, mnoge  vladike SPC su suzdržane u pogledu Ukrajine iz straha da će ono što se tamo desilo biti ponovljeno u Crnoj Gori i Ohridu. Ali, uveravam Vas, da stvari ne stoje tako. SPC ima konkretne geografske granice. Kada se državna teritorija Srbije proširila, naša braća Srbi obratili su se Vaseljenskoj patrijaršiji i zatražili da se ove nove oblasti crkveno podvedu pod njihovu jurisdikciju. Vaseljenska patrijaršija je pozitivno odgovorila, i ove oblasti ustupila posebnim Tomosom, što se nije dogodilo u slučaju Ruske crkve, koja je stupila na tlo Vaseljenske patrijaršije, ne dobivši za to neki kanonski ustupak. Prema tome, razlika u pogledu Ukrajine, kanonski i eklisiološki (crkveno), jeste u tome što je Rusija upala i okupirala Mitropoliju Kijeva, a da joj to nikada nije ustupljeno, dok Srbija sve što ima to joj pripada i kanonski i eklisiološki. To znači da Vaseljenska patrijaršija ne namerava da izmeni Ustav SPC, niti njene granice, ukoliko to ne prati sporazum i saradnja. Nikada Vaseljenska patrijaršija nije prekoračila granice drugih crkava, sem jedino ukoliko postoji odnosni zahtev i veća crkvena potreba.

U vezi sa objavljenim vestima o Sloveniji, koje su došle do nas, veoma žalimo, jer i one služe konkretnim interesima. Podstičemo zainteresovane da pročitaju Tomos o autokefaliji Ukrajine kako bi se uverili da novoosnovana autokefalna Crkva Ukrajine nema nikakvog kanonskog prava nad Ukrajincima izvan ukrajinske države. Vernici Ukrajinci koji se nalaze na prostorima osnovanih i priznatih crkava potpadaju pod mesne episkope, a Ukrajinci dijaspore, shodno 28. kanonu Četvrtog vaseljenskog sabora pripadaju Vaseljenskoj patrijaršiji. Tako, Ukrajinci Poljske pripadaju blaženjejšem bratu g. Savi i, prema tome, Ukrajinci Slovenije poptadaju pod mesnog episkopa Srpske patrijaršije. Novoosnovana Crkva Ukrajine ni u kom slučaju ne može da šalje episkope izvan svojih granica. Prema tome, to što je objavljeno vezano za Sloveniju je laž.

Srbi su sopstvenom krvlju i verom sagradili manastire na KiM

 Vaseljenska patrijaršija i lično ja, apsolutno smo protiv uništavanja bilo kog bogoslužbenog prostora bilo koje religije.  Naravno, za pravoslavni narod, ali i za jevrejsku sinagogou ili muslimansku džamiju, rušti, skranviti – neprihvatljivo je jer se u tim prostorima slavi Bog koji je jedan – nema mnogo bogova. Ja sam posetio nekoliko manastira na Kosovu i Metohiji, Gračanicu, Dečane koji su među najlepšim manastirima sa velikom istorijom, koji su sagrađeni sopstvenom krvlju i verom pravoslavnih Srba. To je jedan dragoceni deo  civilizacije i pobožnosti srpskog naroda. Uništenje ovih hramova jeste skrnavljenje civilizacije celog čovečanstva, Unesko ih je uvrstio u svetsku baštinu. Kamo sreće kada bismo imali mogućnosti  da i materijalno pomognemo obnovu tih svetinja, ali svakako učestvujemo u dubokom nezadovoljstvu i negodovanju naše braće Srba. Pohvaljujem i ističem pobožnost srpskog naroda, jer sam imao prilike da je bliže doživim. Ako Bog da doći ću u Beograd na jesen, na poziv patrijarha Irineja, jer sam pozvan na proslavu 800 godina od hirotonije Svetog Save. Kada me pitaju da li ću ići, kažem: pošto me je patrijarh pozvao, ići ću sa zadovoljstvom.


Komentari46
b0af6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Драган П.
Каже Вартоломеј: "Што се тиче неких наших старијих изјава о неинтервенисању у Украјини, заиста смо на основу тадашњих околности и чињеница били донели такву одлуку. Међутим, у даљем току чињенице су се промениле." Па онда каже и да: "Неки поистовећују случај Украјине са Скопљем и Црном Гором, и то врло вешто, јер желе да СПЦ окрену против Васељенске патријаршије. СПЦ има конкретне географске границе. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња." Шта ако се и у нашем случају "чињенице у даљем току промене"? Ко једном превари, више му није за веровати.
Владимир
@Драган П. Тачно. То је својевремено изјављивао и за братску Руску Православну Цркву, па им је два пута забио нож у леђа - први пут у Естонији, а сада и у Украјини. Али, нико ни једну, ни другу није признао, тако да може он да прича шта хоће... У Естонији су се ти новонастали расколници распали, на нивоу су статистичке грешке, а у Украјини им следи још гори фијаско, јер неће успети да отму ниједан манастир, тамо је монаштво везано за канонску Руску Патријаршију и врло су решени да бране своју Цркву. Иначе, Вартоломеја нико више не узима за озбиљно.
Preporučujem 22
Николай
Након читања оригиналног текста интервјуа (преко Гоогле-а), одлучио сам написати неколико ријечи. Патријарх Бартоломеј је то рекао (већина украјинског народа је била изван цркве). То није истина. Говоримо о расколницима и они су неколико пута мањи од православних хришћана у грудима канонску украјинску православну цркву, на чијем је челу блаженство метрополит Онуфри. Чињеница да сада читамо у одлукама синода других локалних цркава, као и њихових бискупа, указује на то да такво рјешење није канонско и да није ријешило проблем, јер су шизматици остали подијељени. Ова одлука створила је претњу новог раскола у историји православља. Људи данас говоре са болом у души - нека Бартоломеј дође овде у Украјину и види шта је учинио. После одлуке о новој цркви у Украјини, масовно су почеле заплене храмова, а патријарх Бартоломеј га је донио у нашу земљу.
Бранко Срб Козаковић
Баба, што си то добро рекао! Мудрос` права.
Preporučujem 3
ObicnaBaba
@Бранко Срб Козаковић. Od toga da covek MALO ZNA mnooogo je gore i opasnije da NISTA NE RAZUME.
Preporučujem 8
Prikaži još odgovora
vujica
Ne ulazeći u dubinu problema o kome je govorio Patrijarh Vaseljenski Vartolomej u ovom opširnom razgovoru,Mogu samo da kažem da je trenutak dodele autokefalnosti ukrainskoj crkvi odabran(namerno ili ne)baš u najnezgodnijem trnutku,.Valjda će te razumeti da to nikako nije i neće doprineti odnosima vernika Ukrainaca i Rusa.Prema tome učinjen je ustupak jednoj strani jer Patrijarh otvoreno pominje u dva tri navrata milone "novih vernika" u Ukraini...
Света Српска Фрушка Гора!
@ Б.С.К Наравно, према кијевској нацистичкој хунти, и доћим унијатима из Крстура, Тројански рат водила су између себе "украјинска племена". Александар Велики је заправо био "протоукрајинац", а Византија "украјинска колонија". Али, остатак света зна да не постоји ниједан историјски документ или доказ који говори о Украјини као држави или независној области....
Бранко Срб Козаковић
Ово што си изрекао представља типичан говор мржње, при чему отворено етикетираш наше сународнике. Остатак поруке је лош, и у сваком смислу невешт, утатаизам који свакако сликовито говори о теби на начин који није за похвалу. Што се назва Украјина тиче и ту си испољио гласно незнање, као и већина оних који се овде јављају острашћеним мантрама. Први пут се Украјина спомиње 1187. године, а у то доба је било више *украјини. У сваком случају, она није крајина у односу на Росију, како се то неуко подмеће, већ на столни Кијив. Што се потоњих времена тиче ово име се веома често среће, пре свега на мапа, где означава управо оно, мање-више, што је савремени простор Украјине. Ја само имам неколико десетина таквих мапа (дигитализованих). Зашто ти о томе не знаш? 1. Зато што не желиш, јер то није у складу са пројекцијом коју хипнотички и агресивно заступаш; 2. Зато што се људи попут тебе не труде да науче, мало или нимало знају али гласно и отровно зборе (учено незнање),..
Preporučujem 8
Наташа
Политички одговори, неубедљиви, неискрени, недостојни. Тужно.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja