Ćup zlata obično biva pronađenim tek na kraju bajke. U Indiji se nešto slično može dobiti i na njenom početku, pod uslovom da sklapanje braka nije, kako tvrde cinici, pre nego prvo poglavlje, kraj jedne romantične bajke u kojoj su zaljubljeni dotad živeli. Uoči kritičnih nacionalnih izbora na proleće, vlasti indijske savezne države Asam, predstavnici stranke BJP, čija vlada pod vođstvom Narendre Modija upravlja i celom zemljom, nevestama iz siromašnih porodica počeće da dele zlato vredno 530 američkih dolara. Za godinu dana, računa se da će to izaći na 80.000 miraza, ukupno 875 kilograma zlata.

Sabotaža venčanja: Među Indijcima naklonjenim Modiju ima onih što misle da je teroristički napad 14. februara u indijskom delu Kašmira, u kojem je stradalo četrdesetak vojnika, lansiran iz Pakistana s namerom da se nekad neprikosnovenom lideru, odnedavno poljuljanih pozicija, besprizivno spreči da se na izborima opet „venča” s indijskim narodom. Sukob koji se zatim odigrao između te dve države samo delom je splasnuo zarobljavanjem i oslobađanjem indijskog pilota. Ali, teško da će se Indija i Pakistan odvažiti na nuklearni rat. Za razum nije izvesno koliko je u ovo bio uključen, ali prevladao je strah od uzajamnog uništenja, savremena verzija užasa od pomisli na apokalipsu koja stiže s neba, za kakvu smo sebe ubedili da je Bog nakon potopa obećao kako nam je više nikada neće poslati.

Uz propast pregovora o denuklearizaciji Severne Koreje i uz borbu frakcija u iranskim vlastima, od kojih je jedna i Evropi pretila raketama, borbu od koje možda zavisi da li će Teheran praviti atomsku bombu, za čim bi je neminovno i Saudijci konstruisali za sebe, razloga da se opet zamišlja nuklearna pošast dovoljno je i bez prisećanja na urušavanje sporazuma Amerike i Rusije o njenom susprezanju eliminacijom nekih vrsta projektila. No, Zapadu bi valjalo da se, umesto rata, plaši indijsko-pakistanskog mira, ovakvog kakav je sada na snazi.

Ispod „duboke države”: Da konflikt Indije i Pakistana uvek može buknuti, znali smo odavno, tako da iz proteklih nekoliko dana treba izvući druge lekcije. Ono što smo videli jeste pretnja kakvu predstavlja ravnoteža moći oslonjena na golu silu i trajno podozrenje, za šta nas sad mnogi i na Zapadu ponovo ubeđuju da je za nacije mnogo bolje rešenje od bilo kakvih nadnacionalnih udruživanja, organizacija i foruma, i delovanje istinske „države u državi”, one na koju se isti ti neprekidno žale da rovari protiv njih i naroda.

Dakle, „duboka država”, kako se u besmisleno doslovnom prevodu engleskog izraza i ovde ustalilo da se kaže, zapravo izgleda ovako: klika političara, vojnika i obaveštajaca donosi odluke van legalnog sistema, gospodari jednom zemljom, što svi znaju ali im niko ništa ne može, i služi se paravojnim grupama u inostranstvu, odnosno bandama siledžija unutar svojih granica, kako bi domaćim i stranim protivnicima uterala strah. To je, kako se smatra, često stanje u Pakistanu, kao što se i za Indiju veruje da se nije uvek izdizala iznad sličnih metoda. Tako se, kad ustreba, podstiču neredi na spornim teritorijama poput Kašmira, pa se i sopstvena i tuđa nacija drže u šahu, u famoznoj ravnoteži moći i straha. To je način da se lomi vrat i unutrašnjoj opoziciji ako ponekad zaboravi gde joj mesto u šaradi zvaničnog političkog uređenja čija je jedina svrha da bude paravan za prave moćnike.

„Države u državi” nastaju tamo gde je vlast čvrsto u rukama jednog kruga. Njihova je potpuna suprotnost to kada sudovi odlučuju protiv vlasti ili kad opozicija drži parlament ili kabinet predsednika pa spotiče stranku najjaču na opštem nivou. To nije „zavera” niti „rasulo kojim se slabi narodna volja” nego princip demokratije po kojem niko nikada ne sme vladati bez ikakvih kočnica. Ko kaže drugačije, nazivao se „populistom” ili „suverenistom” umesto autokratom, samo želi da ga u samovolji ništa ne sputava, ni mišljenje i prava sopstvenih građana ni međunarodno pravo. Za one s takvim ambicijama, to je ćup zlata i početak njihove bajke.

Dobre strane rasula: U tom se smislu treba plašiti i jedinog modela po kojem Indija i Pakistan uspevaju da sklope mir: kao privremeno odlaganje rata u trenutnoj ravnoteži moći. U spoljnim odnosima, to se svodi na uzajamno ucenjivanje razaranjem, vojnim ili ekonomskim, svejedno. Na unutrašnjem planu, osim što guši ikakvu slobodu, takav sistem čak i priziva mnogo više korupcije nego što to čine savremene demokratije, koliko god one zbog toga izašle na loš glas. U demokratskom „rasulu”, nikad se ne zna ko će uspeti da izigra zakone i namakne sebi profit. Kod autokrata, neizbežno je da to uvek budu jedni te isti ljudi, i to u masovnim razmerama. Dovoljno je dubinu ćupova zlata otetih u Evropi, to jest stepen korupcije i grabljenja državnih resursa, porediti s onima u Indiji i Pakistanu ili Iranu i Saudijskoj Arabiji, drugom paru neprijatelja koji sanjaju o atomskim bombama da bi njihova ravnoteža moći konačno pretegla na jednu stranu.

Zato se i neki u takvim državama plaše mira, onog istinskog, koji ne bi bio priprema za budući rat. Ako nemate neprijatelja da plašite svoje ljude time kako će on doći da im sve oduzme, ne možete sami da zahvatate iz državnog bogatstva koliko poželite.