ponedeljak, 21.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 07:54
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Zašto Bugari ćute

Zatvorenost se u svemu ogleda, u pogledu koji je redovno skrajnut, nerazgovetnom govoru ograničenom samo na ono što se mora reći. Taksisti namršteno ćute i kad god mogu naplatiće vam više. Što ima u Parizu ima i u bugarskim šoping molovima, ali ne znam ko to kupuje jer se na ulici uglavnom može videti stajling iz prošlog veka.
Autor: Neda Kozomarapetak, 08.03.2019. u 10:13
Споменик цару Самуилу у Софији (Фото Пиксабеј)

Mi inostranstvo zovemo sve što je dalje od Slovenije, Mađarske, Rumunije i Bugarske. Geografski nikad bližih naroda a nikad većih razlika. Ipak, kako god da se izgovori ime Sofija, ne može se umanjiti otmenost tog imena.
Uvijek sam zamišljala da ljudi koji žive u tom gradu, nekim nepisanim zakonom, moraju biti lijepi, odvažni, gordi u najmanju ruku.

Kao dijete mislila sam da gospođa Loren sigurno živi u tom gradu. Nekako mi se logično činilo, Sofija iz Sofije.

Spletom porodičnih okolnosti dođoh u glavni grad Bugarske u proleće prije dvije godine. Na putu od aerodroma do grada, kroz prozor taksija posmatram zgrade, ulice, ljude. U gradu ima monumentalnih građevina, velikih parkova, dosta zelenila i lijepih crkava.

Već prvog dana, gledajući ljude, njihov način oblačenja i izbor garderobe, uočila sam da je vrijeme stalo. Ovde je još 1980. godina.
U brojnim buticima najnovije kolekcije iz cijelog svijeta. Sve isto što ima u Parizu ima i u bugarskim šoping molovima. Ne znam ko to kupuje, kad se na ulicama uglavnom može videti stajling iz prošlog veka. Furaju se mini valovi.

Sofija (Foto Piksabej)


U Sofiju sam ponovo došla u leto sledeće godine. Čini mi se da nigde nisam videla zatvorenije ljude nego tamo. Ta zatvorenost se u svemu ogleda. U pogledu koji je redovno skrajnut, u držanju glave koja je oborena, u govoru koji je nerazgovetan i ograničen na samo ono što se mora reći.

Slučajna komunikacija u prolazu, na ulici, liftu ne postoji. Čak ni u radnjama, osim šture ljubaznosti trgovaca.

Gotovo je nezamislivo čuti reči hvala, molim, pardon, sori…

Taksisti namršteno ćute i kad god mogu naplatiće vam više. Izlazila sam u društvu mlade žene za kojom bi se u Beogradu svi okretali kad prolazi gradom ali u Sofiji toga nema. Niko je i ne pogleda, iako je perfektno dotjerana, mlada, lijepa. To Bugare izgleda nimalo ne tangira.

Tuđa ljepota, estetika, sve te fine stvari ne provociraju ničiji pogled u Sofiji . To nigde nisam videla. Mi kada smo izlazili vani uvek smo oblačili najbolje što smo imali. A ovde, bar sam takav utisak stekla, svaka stota devojka je moderno obučena i uredno frizirana. Doduše, neke su imale napumpana usta.

Tržni centar u Sofiji (foto Piksabej)

Pitala sam ljude koji rade sa Bugarima a koji su zaposleni u bolje stojećim, evropskim firmama čije je sedište u Sofiji, kakvi su njihovi maniri.

Da li su oni komunikativniji?

Kažu da je razlika veoma mala u odnosu na njihove zemljake koje viđam svakodnevno na ulicama. Introvertnost im je zajednički imenitelj.
Pitam Bugarku, spremačicu u stanu, zašto ne vole da uspostavljaju kontakte, a ona veli da su naučeni da svako gleda svoja posla. Da imaju što manje kontakata bilo s kim, bez obzira odakle dolazi. Taj zadatak nekad im je dala država i to će se teško promeniti bez obzira na manire iz EU koja ih je primila.

Pomirim se sa ovom osobinom naših komšija i više ne obraćam pažnju.

Tako danima ćutim hodajući po gradu, buticima, restoranima, takoreći k'o mumija. Jednom u marketu sretoh našu zemljakinju  koja živi s porodicom u mom komšiluku. Upoznale smo se koji dan ranije. Na trenutak bi mi drago, neko naš!
U dahu je izgovorila pozdrav i rekla da je dojurila da nešto kupi za djecu a onda ne spuštajući povišen ton (dreku) bez stanke nastavila miting.

Cijeli prostor marketa je zvonio od njene priče. Uz to je naravno, kao senf na viršli, išla gestikulacija i afektiranje što je podsećalo na vetrenjaču u punoj brzini.

Foto Piksabej

U njenom izlaganju nije bilo zareza a kamoli tačke nakon 10 minuta „štepanja boda singerice” a ja sam glavu osjećala kao bubanj veš mašine na programu centrifuge. Jedva se odvojih nekako i napolju sam poluglasno rekoh; „kako je divno komunicirati s Bugarima”!
Sve u miru i tišini. Mozak se odmara. 

Već sutradan vraćam sliku naših ljudi na ulicama gradova. Naše lijepe omladine, nasmejanih lica koji svakog časa zapodenu razgovor s neznancem.

Mislim da bez obzira na sve preživljene nevolje mi smo spremni na svaku radost kad zamiriše u vazduhu. Sad znam. 

 

Neda Kozomara

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 


Komentari52
0b806
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Bugarin
E slatko se nasmejah članku. Totalna neistina,sve pogrešno shvaćeno,tj napisano sa puno nerazumevanja i nepoznavanja različitosti.
Петар,Загреб.
@Beogradjanin Schwabenlande! Молим Вас да прочитате поновно мој коментар од 01.10.2018 г.на тему,,Суд одбио тужбу Изетбеговића". Три пута сам читао и спомињем само 1944г.и 1945г. Чињенице наведене у том коментару и у овом можете лако испитати,а ако можете доказати да су неистините ја ћу Вам се јавно извинити. Краљ Милутин је у СОФИЈИ,као што је исправљено у једном од коментара у Храму Св.Недјеље и то је неоспорна чињеница.Како сам посјетио више храмова у Софији навео сам криво име Св.Петке,а и иначе култ Св.Петке је поштован и у Срба у Србији и оних који не живе у Србији,па ми остала Св.Петка у глави. Ако постоји Споразум о преносу моштију у Србију,то је интересантна тема за новинаре зашто није испоштован. Иначе зар заиста мислите да би мошти Краља Милутина требале бити у овим тешким временима у његовој задужбини у манастиру Бањска под влашћу ,,Косова"са фуснотом? А оно ,, purger".То Вам не замијерам. Волим свој град Загреб и Архипарохију загребачку. Некоме чудно.Мени није.Сватко има право на своје.
Драган П.
Питање за господина Петра, невезано за тему овог чланка. Кажете да волите свој Загреб и ја то разумем и поштујем. Претпрошле године имао сам прилику да прошетам вашим градом који је заиста леп, али у очи су ми упале бројне жврљотине по зидовима на којима стоји усташко "У". Те сам жврљотине приметио чак и у Истри, где су такође честе и бројне. Занима ме како се осећате у свом граду свакодневно гледајући тако нешто? У мени су ти призори изазвали осећај одвратности и нисам сигуран да бих могао да волим град са таквим зидовима (и становницима), макар био и мој родни. Разумем да огромна већина Загрепчана не пискара "У" по зидовима, па чак и да, у нешто мањем проценту, вероватно не одобрава тако нешто, али свеједно, скоро у свакој улици постоји по једно ушато "У", довољно да огади шетњу нормалном човеку, а камоли свакодневни живот.
Preporučujem 34
Milisav
Bugari su pre zavrsetka rata,jos dok su se kod nas vodile Borbe,primili na oporavak decu iz Srbije i Crne Gore,rasporedjenih po raznim krajevima Bugarske,uglavnom u turistickim objektima. Nasa grupa iz jednog Grada Srbije otputovala je sanitetskim vozom z Sofiju, Odakle smo Autobusima odvezeni Mihajlovgrad (bivse Ferdinandovo),zatim U Lopusanski Manastir,na padinama Balkanplanine,gde se nalazilo Odmaraliste iz Sofije. Kada smo stigli u Lopusnu Autobusima(sada Georgidamjanovo)docekali su nas mestani,sa Odecom,Hranom,Slatkisima...veoma topao docek,u odnosu na Dozivljaje bugarske kaznene ekspedicije u nasem Gradu. Paznju koju su nam pruzali na svakom koraku,od ishrane do prijema jedanput Nedeljno u svoje domove je nezaboravno. Posto je bilo Dece bez roditelja,mnogi su hteli da ih usvajaju. Hvala Braci Bugarima,spasili su dosta nase Dece.
Milisav
@Uros,Francuska i Nemacka,ostavili su proslost iza sebe.
Preporučujem 6
Uroš
Ko i malo čita, poznaje istorijju i istorijske prilike na Balkanu, mora znati, da su bugari kroz sve vekove bili i ostali najveći, najpodmukliji i najljući srpski neprijatelji. Uvek su imali aspiracije na srpske teritorije! Bili smo se s njima kroz sve vekove!!!
Preporučujem 18
Prikaži još odgovora
Sima
Sasvim tacna zapazanja. Poznajem Bugare u Austriji. I mislio am da niko nije konzervativniji u+i zatvoreniji od Austrijanaca. I jesu ekstremno zatvoreni. Najveći konkurenti austrijancima po tom pitanju su Bugari pa Madjari a donekle i Cesi i Slovaci. Poljaci i bivši Sovjeti su skroz drugačiji. Otvoreni i baš otmeni. Do duše Poljaci veštački iz užasno jakih kompleksa (ne poznajem ni jednog koji neće uveracati da potiče iz aristokratske porodice) ali Rusi, oni kao da su svesni da su pripadnici velikog naroda. I ovo nisu predrasude. Ovo je već standard! Beč je pun svakojakih a zbog zatvorenosti stranci opstaju isključivo u sopstvenom getu. Ako i ima izuzetaka, a ima ih oni ne odbacuju pravilo. Ti izuzeci su na nivou statističke greške.
Gordana
Sofiju pamtim iz 1965. kada sam bila kao gimnazijalac u poseti njihovoj Matematičkoj gimnaziji. Tada sam prvi put videla kompjuter. Bio je smešten u ogromnoj prostoriji, samo on. radio je na kartice. Mi u gimnazijama nismo ni znali šta je to. Zato su oni danas u Evropi i smatraju ih jednim od njaboljih programera. Ponovo sam došla u Bugarsku 1979. kada niko nije želeo da nas usluži u CUMU a na granici smo pri izlasku iz Bugarske čekali 2 sata da nas puste i ako nikoga nije bilo i ništa nismo kupili.
Preporučujem 10
Zoran
Poznajem ja i Bugare u Americi. Pre bih rekao da sma ja konzervativniji nego oni. Jednog sam upoznao u hotelu u Atlanti, radi na prijemu vozila na parkingu. On sam poceo pricu kad smo poceli da pricamo na srpskom zena i ja. I tu g avidjao csto kad smo dolazili. Drugi profesor hemije na faksu u Americi, nudi mi d adodjem kod nejga d apijemo sljivovicu, al ja ti nisma neki pivac. Treci predaje astronoimiju na faksu, isli kod njega, stavio neki teleskop, gledao dve zvezde kako s eokrecu jedan oko druge, pricali o Hajducima.... On zna za tim hajduk. Reko jel znas sta znaci hajduk? Zna.
Preporučujem 15
Биљана
Скоро па десет година живим у Софији. Да, у кафићима нећете добити чашу воде уз кафу, таксиста вам највероватније неће помоћи око пртљага. Климнуће главом за „не“, а рећи „да“ :), али то није ствар некултуре, већ резултат другачијих културних утицаја. Као и у свакој другој балканској, па и европској престоници, има бескућника и паса луталица, запуштених делова града, уморних и бахатих људи, АЛИ... Има и дивних улица, лепо сређених паркова, бициклистичких стаза, Људи, спремних да изађу у сусрет... Конобара који ће вас после првог доласка у кафић запамтити, продавачица које ће већ други пут знати шта је за вас, возача тролејбуса који слушају „Галију“ и „Бијело дугме“; излетника на Витоши који ће једни друге на стази неуморно поздрављати са „Добар дан“ и „Здраво“, а не проћи пободене главе... Свуда има и оваквих и онаквих људи и места. И у Београду, и у Софији. А шта ћеш добити заузврат, зависи од тога шта ћеш дати. Ја се у Софији осећам као код куће.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja