ponedeljak, 22.04.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:13

Posvećenost koju publika prepoznaje

Sve može da se stigne kada se čovek dobro organizuje i preraspodeli, a meni je bilo važno da učestvujem u svemu tome iz različitih razloga. U životu sam odbila dosta uloga i mislim da mi se to obilo o glavu u jednom periodu, kaže glumica Milica Zarić
Autor: Snežana Čikarićsubota, 09.03.2019. u 18:00
(Фото Небојша Бабић)

Proteklu godinu Milica Zarić će pamtiti po radu na četiri serije, filmu, pozorišnoj premijeri u matičnoj kući, Beogradskom dramskom pozorištu. Taman što je publika počela da je prati kao profesorku Vesnu u seriji „Žigosani u reketu”, koja je prikazivana na Top kanalu a potom i na Prvoj televiziji, evo je i u seriji „Moja generacija Z” na RTS-u.

U međuvremenu, 28. februara predstavila se i posetiocima Festa kao jedna od glumica iz filma „Delirijum tremens” Gorana Markovića koji je rađen po istoimenoj pozorišnoj predstavi, a biće pretočen i u televizijsku seriju. A tu je i uloga u seriji „Žmurke” Miše Radivojevića.

Kako ste uspeli istovremeno da uđete u toliko različitih likova i da uklopite rad na serijama i u pozorištu?

Što više radite, brže ulazite. Naučite da se koncentrišete, pročitam detaljno scenu i praktično već kod drugog čitanja znam tekst. Znam da je čudno. I meni je. Kada imam predstave, snimam do 18 sati. Ali, iskreno, tempo jeste bio ludački. A tu je i dvoje male dece. Ne pitajte me ništa. U oktobru i novembru paralelno sam snimala četiri serije i taj rad je bio inspirativan. Umeli smo kao deca da se zaigramo. Divno je kada vas nešto tako okupira i mislim da je publika to prepoznala. A i znala sam da će biti udarna dva meseca. Nisam ja snimala svaki dan. Imala sam i pozorišnu premijeru. I ne žalim se. Sve može da se stigne kada se čovek dobro organizuje i preraspodeli, a meni je bilo važno da učestvujem u svemu tome iz različitih razloga. U životu sam odbila dosta uloga i mislim da mi se to obilo o glavu u jednom periodu.

Televizijski debi ste imali 1987.

Bilo je to u seriji „Soba 405”, režirao je Mika Aleksić, u čiju dramsku grupu sam išla. Imala sam tada 12 godina. Dobila sam ulogu Vesne kojoj je glavna sestra, u tumačenju predivne Milene Dravić, tetka. U to vreme sam snimala i sa Milošem Radovićem koji je tada režirao razne emisije. Snimali smo jako puno radio-drama tako da sam odrasla na radiju u koji sam išla dva puta nedeljno sve do upisa na fakultet. Tada sam batalila baletsku školu „Lujo Davičo” jer nisam mogla sve da postignem. Razbolela sam se i tada mi je porodični lekar rekao da se opredelim i ja sam kao iz topa rekla da je ne dolazi i obzir da napustim dramsku grupu.

Jeste li u to vreme bili zvezda u školi?

Ne. U to vreme imala sam sreću da smo odrastali na Konjarniku i da smo stalno bili u parku. Bilo je to novo naselje, kao da smo bili van grada. Mi smo odrastali u mnogo normalnije vreme, još su se nosile školske uniforme i nije bilo bitno ko ima najbolje patike ili nešto slično. Bila su to mnogo ozbiljnija vremena nego ova danas i bilo je važno ko kako trči, peva, skače i šta ume. Bilo je bitno kakav si đak.

Onda ste od 1987. do 2002. napravili pauzu.

Da, učila sam. Sve vreme sam bila u dramskoj grupi, ali nisam glumila. Ni moji roditelji a ni Mika Aleksić nisu želeli da mi budemo deca glumci. Mika je određivao ko će šta da radi i da li će da radi. Mene su  zvali da igram glavnu ulogu u nekoj seriji, imala sam 12, 13 godina, i čak sam bila na audiciji, prošla sam, ali Mika nije dao da igram. I sigurno da je bio u pravu. Možda bi  me to  poremetilo. Uvek sam bila odličan đak, odabrala sam da upišem Petu beogradsku gimnaziju, prirodno-matematički smer. Učila sam, išla na jezike, na balet...

Ali, znali ste da ćete na akademiju umetnosti?

To mi je bila velika želja. zapravo, oduvek sam znala da će mi gluma biti budući poziv. Već posle drugog razreda srednje sam otišla na prijemni na novosadskoj Akademiji umetnosti. I uspela iz trećeg puta, taman posle završene gimnazije. Bila sam u klasi Radeta Markovića, velikog  glumca, pedagoga i čoveka. Novosadska akademija je u to vreme već imala tradiciju i zbog maksimalne posvećenosti i studenata i profesora mislim da je iznedrila neke od najzanimljivijih glumaca.

I usledio je prvi profesionalni angažman.

U Novom Sadu smo bili malo skrajnuti, tamo su nas gledali samo reditelji iz Novog Sada. Imali smo sreću da je Goran Marković dolazio na naše ispite jer mu je tata bio naš profesor. Mene je zvao da glumim u njegovom filmu „Kordon”, i to mi je prvi profesionalni angažman na filmu. Pre toga, dok sam bila na drugoj godini akademije, zvao me je Boban Skerlić da snimam u filmu „Do koske” malu ulogu, ali  je ona ispala u montaži. Sudbina. Nisam se mnogo nasekirala. To je bilo jedno lepo iskustvo. Posle snimam „Kordon” i od tada počinje moja saradnja sa Goranom Markovićem. Nedavno je bila premijera „Delirijum tremensa” na Festu. U međuvremenu smo radili nekoliko pozorišnih predstava i mogu da kažem da smo i prijatelji.

Nedavno smo vas gledali i u seriji „Žigosani u reketu”...

Mojoj mami se serija jako sviđa, što mi je reper jer je ona veliki kritičar.

To je priča o drugoj šansi. Koja je vaša druga šansa?

Moja druga šansa je u drugoj sezoni. Ha-ha-ha.

Išli ste na kasting?

Sa Draganom Bjelogrlićem već 12, 13 godina igram u predstavi „Let iznad kukavičjeg gnezda”. Jako se lepo slažemo i ja ga veoma volim i poštujem kao izuzetnog profesionalca, i vrlo toplog, pametnog, ali i čoveka koji ima snagu da realizuje ono što zamisli. On je stvarno poseban tip. U tu predstavu sam uskočila i on je video koliko mi je stalo do uloge. Kada nešto neću da radim, ja to odbijem. A kada prihvatim, onda to radim do kraja. Stalo mi je do svake uloge koju prihvatim. I dajem svoj maksimum. Mislim da je on to primetio i kada mu je falila žena glavnog muškog lika u seriji, setio me se. Mi smo petnaest dana pre poziva igrali predstavu, ali mi on ništa nije rekao. Svi smo znali da sprema predstavu, niko ga ništa nije pitao. Jednog dana zazvonio mi je telefon i zvali su me iz produkcije. Nisam znala da li me to neko zavitlava. Ali, poslaše oni meni te neke epizode da pročitam da vidim da li mi se dopada. Ono što mi se svidelo od početka jeste to što je Marko Savić, šou-raner, bio otvoren za saradnju. I naš rad je bio divan. Pri tome, imala sam Nebojšu Dugalića za partnera. A to je svemir. Šta reći za njega osim reči hvale. Sa njim i kao čovekom i kao glumcem možete sve! To je rad koji mi je bio baš potreban posle godina i čekanja i nesnimanja.

U seriji delujete kao vrlo principijelna i čvrsta žena, a muž vas vara.

Ta žena voli Voju, ona nije glupača, ona je jaka žena, u mladosti su dobili dete, zaposlena je u državnoj školi, voli taj posao, neće da odustane od svoje misije. Ona nije karijerista, nije bolesno ambiciozna. Voja je stalno odsutan i ja mislim da vam prosto jedna po jedna stvar izmiče u takvom životu. Osim toga, Vesna, moj lik, mnoge stvari je stavljala pod tepih. U mnogim brakovima je tako.

Zna li da je on vara?

Ha-ha. E, pa sada... Morate da odgledate seriju do kraja.

Svideo vam se taj lik?

Veoma. Kada imate dobru priču, dobru ekipu i divne partnere kako da mi se ne svidi.

Puno ste radili?

Završim 12 sati snimanja, dođem kući i onda zovem Dugalića i pitam ga: „Kako ćemo ovu scenu, kako ovu...?!”

Jeste li sada stekli veću popularnost?

Drago mi je da se serija sviđa ljudima, ali, znate kako, ako želite da budete popularni i da vas ljudi primećuju, vi ćete biti popularni. Ja obožavam moj posao i najlepši deo njega mi je dok snimam ili dok imam probe ili predstavu. A te spoljne okolnosti, to je nešto što posao nosi sa sobom. Ali to me preterano ne zanima. Znam da je to deo posla i uvek ću se slikati i porazgovarati i izaći u susret ljudima.

Jesam ja sada popularnija nego ranije, ali nisam devojčica pa da me to fascinira. Znam ja da to dođe, prođe i svako čudo za tri dana. Ne primam se više na te stvari. Uđem u taksi pa mi taksista kaže: „Jeste li to vi?!” I to je lepo.

Posveta baki i dedi

Biće prikazana i serija „Delirijum tremens”, mini-serija od četiri epizode. To je, inače, pozorišni komad u Beogradskom dramskom pozorištu u kojem je premijera bila pre 12, 13 godina. Dugo smo igrali taj komad i Goran Marković je sada došao u priliku da snimi film i seriju. To je divna priča o jednom velikom glumcu koji je puno angažovan i njegovoj borba s glumom koja ga uništava, ali on ne može da prestane da glumi. Ja igram lekarku neurologa koja svog pacijenta posmatra ne samo kroz prizmu neuroloških bolesti već pokušava da nađe uzrok oboljenja, a to je uvek vezano sa ljudskom dušom. Igram Milicu Vićentijević, a moja mama se devojački prezivali tako. Moji baka i deda po mami su bili lekari. Deda je bio jedan od osnivača VMA. I dedini roditelji su bili lekari, a pre toga sveštenici. Ja sam tražila da se prezivam Vićentijević. To je moja posveta baki i dedi.


Komentari0
1bffe
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja