ponedeljak, 21.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 13:47
IZ STARIH RIZNICA

Zaboravljene žrtve sukoba kod Čukur-česme

Beogradska žandarmerija prvi put se proslavila na Duhove, 15. juna 1862, kada je došlo do sukoba između srpskih građana i turskih vojnika, a žandarmi poginuli braneći slobodu prestonice pali su u zaborav
Autor: Branko Bogdanovićsubota, 09.03.2019. u 17:00
Чукур-чесма 1862. и споменик подигнут 1931. године

Sukob kod Čukur-česme 1862. godine zabeležen je kao važan događaj u novijoj istoriji Srbije. Obeležen je i spomenikom – delom skulptora Simeona Roksandića, podignutim u blizini raskršća beogradskih ulica Dobračine i Gospodar Jevremove 1931. godine, zahvaljujući zaveštanju uglednog trgovca Vanđela Tome (1830–1906). Spomenik je, u suštini, posvećen šegrtu Savi Petroviću, koji je 15. juna 1862. povređen u sukobu sa turskim vojnicima, ali je, prema svim izvorima, preživeo ovaj događaj. Iz nepoznatih razloga, na postamentu je uklesano da je obeležje postavljeno u spomen događaja od 26. maja 1862 godine. Imena žandarma koji su toga dana položili živote časno obavljajući svoju dužnost pala su u zaborav.

Naime, 3. marta 1860. izrađeno je „Ustroenie upravitelstva varoši Beograda”, prema kome je, u cilju održavanja javnog reda i mira, predviđeno formiranje „edne žandarmerijske kompanije (čete) od 120 ljudi i 15 konjanika”. Regrutovanje prvih žandarma, kojima je komandovao konjički potpukovnik Miloš (Milan) Brka, započeto je u julu iste godine. U žandarmeriju su primani samo pismeni, zdravi mladići, visoki najmanje pet stopa i pet palaca (1,71 metar).

Svađa oko reda za vodu

Beogradska žandarmerija prvi put se proslavila u nedelju, na Duhove, 15. juna 1862. Toga dana, između 16 i 17 časova, na Čukur-česmi (Česma u rupi) došlo je do sukoba između srpskih građana i turskih vojnika. Česma se, inače, nalazila blizu šanca, ispod kasarne turske policije, u Jeličkoj ulici koja je vezivala Dunavski kej sa Stambol kapijom. U svađi oko reda za vodu jedan turski čauš (podoficir) glinenom tepsijom je teško povredio šesnaestogodišnjeg Savu Petrovića, šegrta u bakalnici na Velikoj pijaci.

Čim je čuo za sukob, major Mihailo Barlovac, upravnik grada, uputio je na lice mesta nenaoružanog činovnika gradske policije „terdžumana” (prevodioca za turski jezik) Simu Nešića i potporučnika Miloša Kadića, zamenika komandanta žandarmerije, sa četiri žandarma.

Srpski službenici su povređenog šegrta uputili na previjanje, a turskog narednika – vinovnika ekscesa – uhapsili i poveli u zgradu uprave. Grupa je na putu morala proći kraj glavne kasarne turske žandarmerije (na uglu današnjih ulica Višnjićeve, Simine i Braće Jugovića). Uhapšenik je to iskoristio i pokušao da pobegne. Dajući podršku čaušu, turski žandarmi su vatrom sa prvog sprata zgrade usmrtili Nešića, žandarme Petra Banovića i Milana Aranđelovića, te teško ranili Đorđa Jovanovića „Nišliju”, koji je nešto kasnije preminuo. U sukobu je teško ranjen i trajno onesposobljen za službu i pandur Jovan Pocerac, koji je dobio mesečnu penziju u visini od pet talira.

Stradanje srpskih žandarma izazvalo je revolt među srpskim stanovništvom i prve ulične sukobe. Uprava grada raspolagala je tada sa 135 žandarma i oko 100 noćnih stražara i pandura, koji su protiv sebe imali skoro 2.500 naoružanih Turaka. Erlije i turski žandarmi utvrdili su se u spoljnim kapijama, kasarni, nekoliko kuća i tekiji (tulbe Šeih Mustafe) preko puta srpske policije. Srpski žandarmi, građani i dobrovoljci uglavnom su se nalazili na tadašnjem gradilištu Kapetan-Mišinog zdanja, u žandarmerijskoj kasarni i oko spoljnjih gradskih kapija. Srbi su energičnom akcijom očistili većinu objekata, uključujući i gradske kapije. U ovim sukobima pali su redovi-žandarmi Petar Bonović i Aleksa Jovanović.

Žandarmerijski oficiri 1865. godine sa komandantom, Milošem Brkom (sedi u sredini). (Foto Ana Feldman, Arhiv SANU)

Presudna uloga

Oko 19.30 časova Turcima, opsednutim u Stambol kapiji i glavnoj žandarmerijskoj kasarni, iz tvrđave je krenula u pomoć četa nizama predvođena mulazimom (poručnikom), juzbašom (kapetanom) i bimbašom (majorom) Mehmed-agom. Znajući da će to dovesti do još većeg krvoprolića, Ilija Garašanin je sa „ćatipom” (pisarom) za turski jezik Popečiteljstva inostranih dela Aleksandrom Pačićem i članom Upraviteljstva grada „kvartaljnikom” Markom Babićem, pohitao u susret Turcima, a „popečitelju vnutreni dela” Nikoli Hristiću naložio je da za njim pošalje grupu žandarma. U dogovoru sa Hristićem, upravitelj varoši Beograda Miailo Barlovac je za Garašaninom uputio žandarmerijski vod sa potporučnikom Ivkom Prokićem na čelu. Garašanin je uspeo da nagovori turskog oficira da se vrati u tvrđavu. Međutim, major je tražio garanciju o bezbednom povlačenju, pa mu je, kao pratnja, određeno četiri žandarma, jedan podnarednik, potporučnik Prokić i član Upraviteljstva Babić. Prema očevicima, srpski eskort bio je naoružan samo pištoljima i bajonetima, dok su turski nizami imali pešadijske puške. Ima više verzija zašto je na putu do tvrđavske kapije došlo do sukoba između Srba i Turaka, ali većina izvora se slaže da je on izbio pod uticajem ratobornog Đoke Vlajkovića. U svakom slučaju, u kratkom okršaju poginuli su potporučnik Prokić, redov Jovan Stefanović iz Leskovca, podnarednik Petar Nikolić iz Užica i redov-žandarm Dimitrije Dugalić iz Požarevca, ali i turski major Mehmed-aga.

U ovim sukobima žandarmerija je odigrala presudnu ulogu. Štaviše, knežev ađutant, potpukovnik Dragutin Žabarac i narednik Janković sa 15 žandarma, u žaru sukoba bezbedno su proveli turske civile, koji su se sklonili u Defterdarevoj džamiji, u sigurnost zgrade srpske policije. Ostali Turci, zabarikadirani u objektima po gradu (uključujući glavnu kasarnu i Stambol-kapiju), 16. juna su pod pratnjom srpske žandarmerije i voda regularne vojske evakuisani iz varoši.

Privremeno primirje uspostavljeno je posredstvom stranih konzula – britanskog Džona Augustusa Longvorta, francuskog Ežena Tastija, ruskog Aleksandra Georgijeviča Vlangalija, i austrijskog Konrada Vasića.

Međutim, turska posada smeštena u tvrđavi je 17. juna započela prvo sa pešadijskim dejstvom, a zatim i artiljerijskim bombardovanjem varoši, koje je, sa prekidima, trajalo od 9 do 16 časova. Nažalost, turski napad je izveden upravo u vreme sahrane poginulih žandarma, u trenutku kada su njihova tela prenošena iz Saborne crkve, preko Velike pijace, prema Tašmajdanskom groblju. Pogrebna povorka se u panici razbežala, a kovčezi su ostali napušteni na ledini ispred Kapetan-Mišinog zdanja. Žandarmi su se i u ovoj prilici pokazali izvrsno: na Dorćolu su sprečili ispad posade iz tvrđave, a izvežbani strelci sa gradilišta Kapetan-Mišinog zdanja hicima iz vensenskih pušaka obarali su Etem-pašine artiljerce na gradskim bedemima.

Primirje uz pomoć konzula

Novo, trajno primirje uspostavljeno je 19. juna. Kao garancija, francuski konzul Tasti je boravio u šatoru razapetom na vrhu bedema tvrđave, a britanski i ruski – u šatorima postavljenim posred Kalemegdanske ledine.

Vremenom, sukob je ušao u diplomatske tokove koji će rezultirati konačnom predajom Beograda i ostalih gradova u srpske ruke, aprila 1867. godine.

Zbog hrabrog držanja u ovim presudnim događajima, Duhovi su usvojeni kao slava srpske žandarmerije. No, Srbija nije odala zasluženu počast žandarmima palim za sigurnost i slobodu Beograda. Poginuli borci sahranjeni su na Tašmajdanskom groblju i ubrzo je sećanje na njih izbledelo. Spomenik poručniku Prokiću podigla je njegova udovica, a nakon preuređenja Tašmajdana 1927, spomenik je preseljen na Novo groblje, gde se nalazi i danas, zaboravljen i napušten.


Komentari7
80791
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

misa kovacevic
Jos jedan divan istorijski tekst Baneta Bogdanovica. Uvek kad izadje magazin prvo pogledam ima li njegovih tekstova i prvo ih sa zadovoljstvom procitam. Ovim putem ga srdacno pozdravljam.
Bata
Inspiracija za nekog filmskog umetnika
Милош Милић
Хвала на тексту! Дивни наши преци, наши јунаци!
Александра
Недавно сам читала (и запрепастила се) да је споменик дечаку код Чукур чесме пре седам - осам година био украден, исечен и продан у старо гвожђе. Нису успели да на отпаду нађу све делове, али их то није омело да уз помоћ добрих људи ураде рестаурацију, тј. направе калуп и одлију нову бронзану фигуру.
Dragan Pik-lon
Srbija ima vise zrtava i vise poginulih za slobodu nego sto ima zivih.Zato i nije cudo sto sve suznje(borce za slobodu)ne mozemo upamtiti.....!!!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja