utorak, 23.04.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:44
POGLEDI

Poltronska plašljivost i žalopojke žrtve

Kao da postoji svesna želja da se izbegne ozbiljna i kontekstualizovana rasprava o tome šta je tačno bombardovanje značilo, i za Srbiju, i za NATO, i za ceo svet
Autor: Muharem Bazduljponedeljak, 18.03.2019. u 18:00

Kako biva sve jasnije da je mogućnost punopravnog pridruživanja Evropskoj uniji za sve balkanske zemlje koje još nisu članice, uključujući, naravno, i Srbiju, kako se to kaže, na dugom štapu, spoljnopolitička orijentacija zemalja između Vardara i Une u kontekstu novog odmeravanja snaga između Zapada, s jedne, i Rusije i Kine, s druge strane, meriće se, izgleda, isključivo NATO aršinom. Crna Gora je već neko vreme deo NATO-a, Severna Makedonija je potpisala pristupni sporazum koji će da stupi na snagu nakon što ga ratifikuju sve zemlje članice, u Bosni i Hercegovini je pitanje nastavka procesa pridruživanja NATO-u ključni kamen spoticanja između Republike Srpske i Federacije BiH, dok je u Srbiji, barem prema izjavama predstavnika vlasti, i dalje na snazi politika „vojne neutralnosti”.

U tim okolnostima, evo, približava se dvadeseta godišnjica početka bombardovanja ondašnje SR Jugoslavije od strane NATO-a. Reč je o događaju koji nesumnjivo ima najveći i najsnažniji uticaj na stavove stanovništva Srbije prema NATO-u, odnosno događaju zbog kojeg u svim anketama procenat ljudi u Srbiji koji bi podržali članstvo u ovom savezu jedva da doseže dvocifren broj. Vlasti u Srbiji zbog toga, a to na ponešto različit način važi i za današnje i za prethodne vlasti, uprkos insistiranju na tezi da Srbija pripada Evropi, a gotovo sve evropske zemlje su članice NATO-a, šalju ambivalentne signale o svakoj godišnjici početka bombardovanja. S jedne strane se insistira na naraciji o neravnopravnoj borbi između najjačeg vojnog saveza u istoriji čovečanstva i jedne male zemlje, govori se o nevinim žrtvama cinično prozvanim „kolateralnom štetom”, počesto se ne odustaje ni od „lažnih vesti” po kojima je službeni naziv operacije tobože bio „Milosrdni anđeo” i tako dalje; dok, s druge strane, kao da postoji svesna želja da se izbegne ozbiljna i kontekstualizovana rasprava o tome šta je tačno bombardovanje značilo, i za Srbiju, i za NATO, i za ceo svet.

Veliki francuski pisac Andre Malro zabeležio je na jednom mestu devizu koja veli: „Nije mi važno ono što je samo meni važno”. Korisno je u javnom prostoru imati to kao ideju vodilju. U ovom kontekstu, naravno da iz srpske perspektive nipošto ne treba zaboravljati žrtve, ali je takođe važno i posmatrati bombardovanje kao istorijski događaj koji je kao retko koji promenio svet i stvorio presedan na osnovu koga će se u dvadeset i prvom veku voditi novi ratovi. Isto tako, vredi se upitati i koliko bi trajala vladavina Slobodana Miloševića da su zapadne zemlje nastavile da ga podržavaju ili barem tolerišu. Sve je to potrebnije od sentimentalnih žalopojki iz pozicije žrtve.

U javnosti Srbije spram sećanja na bombardovanje i današnje politike prema NATO-u postoje dve krajnosti. Njihova distribucija nije ravnomerna. Na jednom kraju je neuporedivo mnogo veći procenat ljudi nego na drugom, ali zato u sredini nema praktično nikog. Na jednom kraju je „zvanična struja”, koja po pravilu zaboravlja da se na Kosovu jesu desili strašni zločini nad albanskim civilima, čemu je prethodila i višegodišnja diskriminacija. Na drugom kraju su oni po kojima je bombardovanje više nego opravdano i zasluženo, te je trebalo biti još razornije i biti samo uvertira u kopnenu intervenciju. Deo ovog stava je i teza da žrtve treba zaboraviti u ime „bolje budućnosti”, odnosno da se treba što pre pridružiti NATO-u, bez suvišnih zašto, jer „ne može šut s rogatim”.

Ima tu, dakle, i poltronske plašljivosti i infantilnog žaljenja sebe samih, jedino nema politike. A politika bi trebalo da hladno analizira prošlost, da je kontekstualizuje u širi okvir i da planira budućnost. Svako ko je svestan da je „moralni razlog” za bombardovanje NATO-u bio samo izgovor, morao bi biti svestan i da „moralni razlozi” u kontekstu opredeljivanja za i protiv NATO-a takođe predstavljaju dimnu zavesu. A neutralnost je moguća samo u situacijama kada je ona zapravo nevažna, odnosno, rečima onog Italijana koga je prevodio Andrić: „U ratovima koje drugi vode neutralnost je dobra stvar za onu zemlju koja je snažna toliko da se ne mora bojati onog ko ostane pobednikom, jer tako se očuva bez velikih napora, a može se nadati i koristi iz nereda koji vladaju kod drugih. U svakom drugom slučaju neutralnost je nerazborita i štetna, jer se takva država izlaže da bude plen pobednika i pobeđenog. A najgora neutralnost je ona koja ne nastaje po smišljenom planu, nego usled neodlučnosti.”

Nije vreme za neodlučnost. Nekad je i pogrešan izbor bolji od neodlučnosti.

Pisac i novinar

 

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista


Komentari8
1705a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Castor Troy
И да додам, важније је државу јачати економски. Ако си јак економски, лако је набавити и наоружање кад дође стани-пани. Ја сам више присталица оне логике да ми не треба да испуњавамо услове ЕУ и да унапређујемо стандард због уласка у исту, него да унапређујемо стандард због нас који ту живимо, а ако уредимо државу да се у њој лепо живи, онда смо у позицији да не пристајемо на уцене ЕУ, него би нам вероватно нудила куле и градове да уђемо, а ми бисмо размишљали шта нам се исплати. Док је оваква ситуација, последица уласка у ЕУ је вероватно нова сеоба Срба. Чим то буде могуће, отићи ће преко милион људи и то оних полуспособних, јер најспособнији немају проблем ни сад да оду и већ су отишли у великом броју. Остаће само пензоси и ови што седе по канцеларијама на грбачи пореских обвезника, које мини-серија Државни посао већ годинама успешно исмева.
Castor Troy
Неутралност ми је најмилија. Проблем наш је тај комшилук, који је махом антисрпски расположен, а притом је у НАТО-у. Ту би могле да се смире страсти кад би Србија ушла у НАТО. У том сценарију бисмо се вероватно морали одрећи Космета и де јуре, а притом би се погоршао и положај Републике Српске, која би можда морала и нестати. Онда не знам шта смо тиме направили, осим што смо показали да смо бескичмењаци. Неутралношћу купујемо време, ризикујемо мање, иако бивамо трн у оку НАТО-у, који је у фазону ако ниси с нама, онда си против нас. У суштини уживамо заштиту Руса и као неутралци, јер верујем да би нас подржали ако би Амери нахушкали Албанце да изазову рат за коначно решавање питања Космета, а није нам касно ни усред таквог сукоба да ступимо у отворени савез са Русима. Онда смо још супериорнији у моралном смислу, јер нисмо ником пркосили пре рата неким зближавањем са Русима, већ смо хтели бити добри са свима, а ипак смо нападнути. Неутралност, ипак, барем де јуре, ником не пркоси.
Marin
Jedan vrlo korektan i centriran tekst gosp. Bazdulja. Za razliku od drugih, ja sam autorove misli o ideji neutralnosti drugačije shvatio. No dopuštam da sam u krivu. Dakle, autor se između redaka pita može li vaša zemlja Srbija sebi priuštiti taj luksuz da bude neutralna. Citiram autora: "u ratovima koje drugi vode neutralnost je dobra stvar za onu zemlju koja je snažna toliko da se ne mora bojati onog ko ostane pobednikom, jer tako se očuva bez velikih napora, a može se nadati i koristi iz nereda koji vladaju kod drugih. U svakom drugom slučaju neutralnost je nerazborita i štetna, jer se takva država izlaže da bude plen pobednika i pobeđenog", kraj citata. Naravno, ovdje se govori samo načelno o štetnosti ideje neutralnosti onih država koje nisu dovoljno jake, ne postavlja se pitanje u kojem smjeru bi Srbija u pogledu "blokovske podjele" trebala ići. To pitanje je otvoreno.
Radomir
Slažem se da je ovaj tekst pošten i zato smatram da je i moja obaveza da budem pošten. NATO se već legitimisao kao zločinačka organizacija na strani osvajačkih interesa SAD. To je veće mračnjaštvo od Hitlerovog. Na ovaj najnoviji izazov moramo odgovoriti na isti način kao fašizmu.
Marin
Kako na ovaj najnoviji izazov odgovoriti na "isti način kao fašizmu" kad ova situacija danas nema veze s onom iz 1939. ili 1941. godine? Nema fašizma, nema nacizma, nema Hitlera, nema svjetskog rata, nema kataklizme, zapadni svijet živi u miru, prosperitetu i kakvoj takvoj slozi; čak je i Rusija u relativno korektnim odnosima sa Zapadom. Gdje vi u Europi ili na prostoru gdje je Srbija vidite situaciju za odlazak u šumu i borbu nalik onoj sredinom prošlog stoljeća? Treba biti realan u životu.
Preporučujem 0
Raca Milosavljevic
... bas posten tekst ... ali hajde da se priupitamo kako bi ovaj tekst izgledao i onda nasi komentari tamo pocetkom 1941-ve ili ako je lakse u prvoj polovini 1914-te ... sve je jasno ... proci ce i ova okupacija ...
Marin
Neće proći ova "okupacija", jer 1914. godine Srbija je bila u vojnom savezu s jednim cijelim nizom velikih, snažnih i uglednih država, a 1999. iza nje nije stajao nitko pa ni Rusija. I ne samo da nije stajao nitko, nego je Srbija 1999. godine ratovala sa svim tim državama s kojima je bila u savezu 1914. godine. Zaista je autistično i promašeno uspoređivati situaciju 1999. sa onom iz 1914. godine.
Preporučujem 0

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja