Postoje stereotipi kojima će mnogi književni prevodioci, a kamoli tek posmatrači stvaralačkog procesa u literarnoj kovačnici, po pravilu pribegavati kad se pomene prepevavanje poezije. Obično tad čujemo da je to „veoma teško, ali donosi veliko zadovoljstvo” ili, u gnevnijoj varijanti, da „niko ne može da zamisli koliki je to napor” ili, opet, iz onog više opservatorskog ugla, da je taj i taj književni prevodilac „uspeo da dočara svu raskoš originala”.

Moram odmah reći da su ipak sve to samo fraze. Prepevavati poeziju, naročito kad ste suočeni sa zahtevnim zadatkom da za malu armiju zainteresovanih čitalaca na srpski prepevate najpoznatijeg, a verovatno i jednog od najvećih savremenih francuskih i svetskih pisaca, koji se proslavio kao romansijer, a pritom sve vreme ostao pesnik, istrajan u objavljivanju poezije – suočava vas s jasnom slikom. Uz sva ushićenja, mimo brojnih trenutaka kad nedvosmisleno osećate da kroz vas, nudeći vam rešenja za nerešivo, progovara viša sila – prevođenje poezije jeste i ostaje samo oblik uzvišenog samozadovoljavanja, poluolimpske masturbacije.

Lična pesnička antologija Mišela Uelbeka „Ne mirim se” uskoro će ugledati svetlost dana i na srpskom jeziku, sa belegom beogradske izdavačke kuće „Booka”. Reč je o opsežnom preseku književnog stvaralaštva koji pokriva period od 1991. do 2013, a koji je skrojio sam autor. Ima tu više od 130 pesama, ako se ne varam; prevodio sam ih brojeći slogove, ne pesme. Uelbek je birao najbolje iz svih svojih pesničkih knjiga, i onda to u ovoj antologijskoj publikaciji, koju je u Francuskoj 2014. objavila izdavačka kuća Flamarion, razbacao bez hronološkog reda, prateći druge neke niti i putanje, a ne one koje nas vezuju za otkucaje sata, pa čak ni za otkucaje naših srca. Tako se pesme nastale u prvoj i početkom druge decenije tekućeg stoleća stapaju i oplođuju s pesmama pisanim u drugoj polovini osamdesetih ili tokom devedesetih.

Uelbek je sve vreme pisao poeziju, uprkos fantastičnim umetničkim, medijskim i tiražnim uspesima svojih romana; poezija je za njega ono što je za Lista bio klavir: instrument čija fizika, čija telesnost, predstavlja stablo iz kojeg se, poput krhkih krošnji i propadljivog lišća, razvijaju svi dotad nečuveni i, potom, neponovljivi oblici.

Moć Uelbekove poezije blagotvorna je i prosvetljujuća, makar i za lične potrebe: ona najbolje dokazuje da je ovaj pisac, zapravo, samo nekim čudom uspeo toliko duboko da prodre u inače plitke pore duhovnog života današnjeg čoveka. Da, on je uspeo prevashodno zahvaljujući onim svojim „obožavaocima” koji čine ogromnu većinu uelbekovskog čitalačkog korpusa, a koji, u stvari, predstavu nemaju ni ko je taj čovek, ni o čemu on piše. Čudan paradoks, zaista: ovog prisilnog odmetnika, ovog turobnog heroja savremene književnosti do slave su uzdigli mahom oni koji ga uopšte ne razumeju.

Sve ono što se Uelbeku pripisuje, po već izanđaloj inerciji, za njega ne važi. Nije on ni mizantrop, ni ženomrzac, ni pornograf, ni prorok, a naročito nije ateista. Naprotiv. Ko to nije shvatio čitajući njegove romane, shvatiće čitajući njegovu poeziju: Uelbek je biće okrenuto ljubavi i Bogu, biće koje voli ljubav, izranavljeni Feniks koji strada bez vatre, u svetu u kojem oganj kao da je odavno zgasnuo. Tim bolje za njega: i bez dizanja iz pepela, on, Robin Hud koji nije ni stigao da krade od bogatih pošto su ga siromašni zasuli svojom oskudnom imovinom, on, nosilac Legije časti koju mu je dodelio kabinetski neprijatelj uličnih „žutih prsluka” Emanuel Makron – uspeo je da sačuva dovoljno snage za nova nadletanja pustošnih ovozemaljskih mapa i teritorija. Gde će, možda, opet razabrati svu dramu raslojavanja, u svetu u kojem se ljudske jedinke, bez milosti, dele na privlačne i na odbačene:„Zavodljivi što su, voljeni će biti / Orgazam im jemstvo / Toliki su ružni, nemaju šta skriti / Čak ni fantazerstvo.” („Ljubav, ljubav”)

Uelbek nije samo ljubavni pesnik, pa ni samo religiozni pesnik, ali je najmanje od svega, kako to vole da mu prišiju, „kritičar društva”. Uelbek društvo sagledava kao povest, kao istoriju, vidi ga, dakle, po vertikali, a ne kao nekakvo polje, pa čak ni ono Pasternakovo iz „nije život isto što i poljem preći”; ali, upravo stoga, on društvo odmerava okom čoveka, gleda na zajednicu kao čovek na ljude, a ponekad se s društvom i – tobož ideološki – sprda, kao, na primer, u pesmi „Popodne, Bulevar Paster”: „Molekula tkanje, filozofsko trnje / I besmislen usud arhitekte palog / Društvo nam je trulo, na sekte je spalo / Aleluja, braćo, kralj da nam se vrne!”

Konzervativan, tradicionalan pesnik, Uelbek neguje aleksandrinac, a rado ga i usitni, pa onda skakućete po njegovim osmercima. Rimuje, meri, kalibrira. Trezven je i pragmatičan dok se klanja rečima i barata njima.

Uskoro, kad ova lična pesnička antologija osvane i na našem jeziku, Uelbek će dobiti novo priznanje, novu etiketu ili nove bukagije: postaće srpski pesnik.