subota, 31.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
sreda, 13.03.2019. u 23:00 Aleksandra Isakov

Sudbina poslednjeg borca NOB-a iz Subotice

Dragoljub Draško Kapor napustio je školu i priključio se partizanskim jedinicama i peške prešao zemlju od Sombora do Blajburga. Više puta odlikovan, danas nema ni borački dodatak
Мајка на гробу Назарова (Фото: А. Исаков)

Subotica – Dragoljub Draško Kapor poslednji je živi učesnik Narodnooslobodilačke borbe u Subotici. Danas ima 93 godine, ali vreme dok je nosio pušku neizbrisivo je utisnuto u njegovo sećanje. Po običaju nastavnika u penziji, pažljivo diktira da bi bilo zapisano.

„Prošao sam peške zemlju, od Sombora do Blajburga”, kaže otresito.

Neobično je vitalan, oštre crte lica i žilava konstitucija odaju hercegovačko poreklo: majka Mandina je iz Sinja, otac Radovan iz Bileće, a uprkos poznim godinama, hod oštar, pamćenje živo. Otac je kao solunski dobrovoljac dobio zemlju na severu Bačke, gde je Dragoljub rođen 1926. godine u Hajdukovu, selu pored Ludaškog jezera. Miran seoski život prekida ulazak mađarskih fašističkih snaga 1941. godine i porodica beži ka Beogradu, a samo sticajem okolnosti uspeli su da izbegnu logore u koje je tadašnja mađarska vlast slala sve koji su u Bačku došli nakon 1918. godine. Život nastavljaju u Beogradu do 1944. godine.

„Mi, dečaci izbeglice iz raznih delova Jugoslavije, sastajali smo se uveče u voćnjaku u Ulici Vojvode Anđelka na Bulbulderu. I tu se poveo razgovor da odemo u partizane. Zašto? Zato što je tolika bila želja za slobodom”, priča Kapor.

Majka na grobu Nazarova
Dogovarajući fotografisanje za tekst, Dragoljub Draško Kapor kaže da želi da se slika na delu ruskog groblja na Pravoslavnom groblju u Dudovoj šumi. Odabira spomenik mladiću Vsevoldu Andrejeviću Nazarovu, na čijem je grobu jednom prilikom zatekao njegovu majku. Jedanaest godina je tražila grob svog sina, a kada je pronašla da je ovde sahranjen, svake godine je dolazila da ga obiđe. Njegova sudbina podseća ga na stotine mladih Vojvođana koji su izginuli duž poslednjeg ratnog fronta.

Insistira da se navedu imena svih 12 mladića koji su tada, septembra 1944, otišla u partizane: braća Petar i Ljupko Glamočanin, Branko i Nedeljko Baroš, Dragoljub i Milovan Kapor, Miloš Šećerov, Miloš Božičković, Mašo Srbijanac, Voja Nikolić, Veljko Nikčević i Dragi Đurić, jer su se iz rata vratila samo trojica: braća Kapor i Veljko Nikčević. Svi ostali su poginuli.

„Baranja i Slavonija su grobnice vojvođanskih mladića. Mladi, neuki borci nisu sahranjeni u grobovima, već duž puteva kuda smo ratovali. Danas nema ničega da to obeleži”, kaže Kapor.

Dragoljub Kapor pripao je 51. diviziji, Sedmoj vojvođanskoj udarnoj brigadi, zvanoj Sremačka, kojom je komandovao Milan Ješić – Ibro. Istorija kaže da se front pomerao ka zapadu kako je neprijatelj istiskivan, ali bilo je i kolebanja fronta i uzmicanja. „Zastali smo u Baranji, ali onda smo potpomognuti ruskom 57. divizijom, koja je ratovala od Staljingrada pod komandom generala Šarokina i maršala Tolbuhina. Rusi su se borili kao da poginuti nije ništa. Front na Dunavu nije se mogao probiti dok oni nisu došli sa kaćušama i andrušama – topovima velikog kalibra. Kada kaćuša opali, mi samo vidimo kako sa druge strane reke lete debla drveća u vazduh.”

Ratnici su te zime 1944. godine prešli na teritoriju Mađarske. Nastavljaju da napreduju kroz Hrvatsku. Kapor pamti da su u selu Đurđinovcu u zgradi škole ostavili ranjenike: preko noći neko je digao školu u vazduh. „U Maribor smo stigli 1. maja 1945. godine. U mestu opšte veselje, ali mi idemo do Dravograda, gde su nemačke snage probile front.” Kapor se priseća da su postavili topove, pucali na neprijatelja, dok se narod razbežao i dao u beg do Blajburga. U trenucima zatišja lutali su po Karavankama tražeći hranu. U rancu poginulog Nemca našao je dva dvopeka. „Tu sam sreo i Kalmana Stantića, Subotičanina, predratnog vojnika. I on izgladneo. Odveo sam ga do poginulih Nemaca i, kada smo odložili oružje i jeli dvopek, vidimo da je na nas pušku uperio mladi ustaša. Drži oružje upereno u nas, ali uzmiče”, prepričava Kapor susret iz poslednjih dana rata.

U napredovanju ka Blajburgu ranjen je Kapor u levo koleno i potkolenicu. Pokazuje vojnu knjižicu u kojoj je to sve upisano, pa i zakačena slika mlade bolničarke Marusje, a seća se i da mu je lekar bio Julije Petenji. Iz Slovenije prbačen je u Smederevsku Palanku, dok je sanitet bio u Smederevu. „Od iscrpljenosti, ranjavanja, teško sam se razboleo, dobio tuberkulozu i otpušten sam kao privremeno nesposoban”, pokazuje dokumenta.

Dragoljub Kapor danas živi od skromne penzije nastavnika biologije, nema borački dodatak. Od kako mu je pre godinu dana umrla supruga Dragoslava, sve mu je teže. Sada ćerke Ljiljana i Marina pokušavaju da izdejstvuju rešenje o boračkom dodatku, iako je do sada u više navrata odbijan zbog formalnosti. Komisiji nije bila dovoljna vojna knjižica, bolnička lista iz Slovenije i Smedereva, niti to što je Dragoljub Kapor odlikovan Ordenom za hrabrost, Ordenom borca i Medaljom zasluga za narod.

 

Komentari14
a5435
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Dusan
Ми смо јако затупео народ од свега. Ружно је то што кажем, човек је написао приповетку о овоме пре 100 година. Ово само говори да смо се борили за слободу али да је нисмо изборили. Како може брат да допусти брату да умире од глади, па какав је то брат!? Много смо бахат народ, гордост и слепило на сваком ћошку, још се вређемо кад нам то неко каже. Нема напретка док не увидиш где си, слепило и глупост, само глупост. Бог нек је упомоћ свима, овде нема светла. Није битно да ли је партизан или војник југословенске војске у отаџбини, борио се против непријатеља, тужно и бедно, страшно, тотална пропаст....
Леон Давидович
Ово је тако искрена и тако реална прича о младим људима који су гинули за слободу борећи се против фашизма. Генерација младих поднела је највећу тежину рата. У многим крајевима млади су остали и као једина снага која се могла борити. Војнонајспособније војнике војске Краљевине Југославије, заробио је окупатор и одвео у логоре. У НДХ су умногим крајевима пре него што је избио устанак усташе побиле војно способне Србе. И ко је онда остао него још деца да се боре На крају рата фашисти су знали да су изгубили рат, али су се борили и убијали и после капитулације Рајха.Прича је веома реална и о томе како овај борац нема додатак за учешће у рату. Било је таквих случајева ко зна колико док је још и Југославија постојала. Многи су добили тада борачке пензије на основу два сведока, а многи доказани борви или породице многих погинулих нису добили ништа. Била је и Југославија веома корумпирано друштво у погледу права бораца. На жалост традиција се наставља.
Ilija Vidakov
Što ne objave mediji, nije se ni desilo ! Da nije Aleksandra Isakov napisala ovu dirljivu i tragičnu priču, ne bi smo nikad saznali koliko je naša birokratija naše zlo i naša sramota. Iako nikada nije kasno da saznamo kakve su sve nepravde učinjene našim dragim komšijama , ne mogu da prećutim ni gorko saznanje : S T I D Ć E N A S N A D Ž I V E T I .
posramljen
Cetnicima se dele penzije a vojna knjizica nije dovoljan dokaz za mog Hercegovca da se borio protiv nacista i ustasa za slobodu svoje zemlje. Sigurno je sve izmislio. Sta cika Drasko - ljudina - da misli o takvoj zemlji? Pa ne bi je bilo danas da takvi kao on nisu otisli u rat da je brane. Nemogu opisati koliko se sramim ovakve zemlje.
vuke
Kako to da boracki nije dobio za vreme SFRJ i kakve to veze ima sa Srbijom, sem sto je u Beograd pobegao od vojvodjana za vreme DSR-a.
FPRMALJISTI
... DOBRO DA NE TRAŽE SADA I 3 SVEDOKA! BRUKA!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja