petak, 19.04.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:48
UVEK SMO IMALI JUNAKE…

Kako je Karađorđev unuk branio Francusku

Autor: Branko Bogdanovićčetvrtak, 14.03.2019. u 22:00
Петар Карађорђевић (1844–1921) (Фотографије Приватна архива Б. Богдановића)

Iako obrazovani oficir, kao strani državljanin Petar Prvi Karađorđević nije mogao da stupi u regularnu armiju po izbijanju Francusko-pruskog rata 10. jula 1870, tako da mu je jedino preostala – Legija stranaca u Alžiru Kralj Petar Prvi Karađorđević je rođen 11. jula 1844. godine u Beogradu, u kući Miše Anastasijevića, kao peto dete kneza Aleksandra i kneginje Perside, ćerke vojvode Jevrema Nenadovića. Naime, u to vreme se Stari konak, u kome je boravila kneževa porodica, popravljao, te su Karađorđevići privremeno živeli u kući Anastasijevića.

Kada je Petar stasao za polazak u školu, iskrsli su prvi problemi; u to vreme školstvo u Srbiji nije bilo dovoljno razvijeno, a knez Aleksandar je insistirao da mu se deca školuju u zemlji.

Na inicijativu Ilije Garašanina, rešenje je pronađeno u angažovanju inostranih vaspitača koji bi dopunjavali osnovno obrazovanje mladog kneževića. Upravnik Artiljerijske škole František Zah zalagao se da se za Petrovog vaspitača angažuje neko od čeških profesora. Na predlog Pavla Jozefa Šafarika, dr Jana Kašpara Palackog i Františeka Ladislava Rigera, za ovu dužnost odabran je dr Vilhelm Gabler (kasnije upravnik Ženske škole u Gornjoj Austriji). U maju 1852. godine Ilija Garašanin je otputovao u Prag radi pregovora sa Gablerom, koji je već u avgustu iste godine doputovao u Beograd i preuzeo dužnost vaspitača.

Sen-Sir, izložba klase „Pueblo” sa bistom kralja Petra u centru

Petar je 1853. godine završio osnovnu školu i počeo pripreme za upis u gimnaziju. Međutim, u leto 1854, Gabler je otpušten iz službe jer nije prihvatio da se brine i o vaspitanju Petrovog mlađeg brata Andreja. No, Petar je uspešno položio prijemne ispite i upisao prvi razred gimnazije. U to vreme, tačnije, 1854. i 1855, francuskom jeziku ga je podučavao državni pitomac Jevrem Grujić, koji se upravo vratio sa školovanja u Parizu. Znanje francuskog Petru će kasnije, tokom života u Švajcarskoj i Francuskoj, biti od neprocenjivog značaja. U junu 1855. sa uspehom je završio prvi razred gimnazije; maja 1856 – drugi, a 23. septembra 1857 – i treći razred.

Kada je naredne godine okončao četvrti razred, knez Aleksandar mu je, na osnovu preporuka Vuka Stefanovića Karadžića i dr Franca Ritera von Miklošiča, angažovao novog privatnog vaspitača dr Ljudevita Luja Podgorskog (Podhorški).

Petar i mlađi brat Andrej su, 23. septembra 1858, u pratnji Podgorskog, krenuli na dalje školovanje u Švajcarsku. U Ženevu su stigli 27. septembra. Petar je odmah upisan u ženevski zavod Venel-Olivije, dok su Andrej i vaspitač smešteni u krugu internata.

Bez obzira na to što je nakon Svetoandrejske skupštine dinastija Karađorđevića udaljena sa srpskog prestola (Petrov nastavnik Grujić je, kao liberal, odigrao značajnu ulogu u dinastičkoj promeni), Aleksandar je želeo da Petar nastavi školovanje u prestižnim ustanovama.

Iz Ženeve ga je prebacio u Francusku, gde se Petar 1860. godine upisao na Sent-Barb, pariski koledž sa najdužom tradicijom (osnovan još 1460. godine). Knežević je septembra 1861. diplomirao na koledžu. No, porodica je želela da Petar stekne i vojno obrazovanje na čuvenoj francuskoj Imperijalnoj specijalnoj vojnoj školi (akademiji) Sen-Sir, te je knez Aleksandar, uz pomoć srpskog ministra vojnog, Ipolita Mondena, pismenim putem intervenisao kod Napoleona Trećeg. Najvišom odlukom od 5. novembra 1862, Petru je dozvoljeno da se upiše u Imperijalnu školu u svojstvu inostranog pitomca.

Vojna akademija Sen-Sir

Tako je 10. novembra primljen u 47. klasu akademije Sen-Sir i upisan u spisak slušalaca pod rednim brojem 205 (od ukupno 273 pitomaca). Na promociji „Pueblo”, 1864, dobio je diplomu i proizveden je u čin potporučnika. Naime, po staroj tradiciji Akademije, svaka promocija je održavana u čast neke od pobeda francuske vojske. Za 47. klasu general Eli Frederik Fore odabrao je zauzimanje Puebla 17. maja 1863. tokom francuske intervencije u Meksiku.

Po završetku Akademije, Petar je nastavio usavršavanje u Specijalističkoj artiljerijsko-inženjerskoj školi u Mecu, koje je dovršio 1867. godine. Nakon izbijanja Francusko-pruskog rata (10. jul 1870), Petar, iako obrazovani oficir, kao strani državljanin nije mogao da stupi u regularnu armiju. Tako mu je kao jedina opcija preostala – Legija stranaca. Legija je u to vreme bila stacionirana u Alžiru.

Ona se i inače, prema osnivačkom Ukazu od 9. marta 1831, nije mogla angažovati na evropskom delu francuske imperije. S druge strane, problem je predstavljao i veliki broj Nemaca u njenim redovima, za koje se postavilo pitanje da li bi se borili protiv svojih sunarodnika. No, nakon početnih poraza, francuski generalštab je doneo odluku da se u borbama angažuju i „prekomorske” trupe. Tako su 11. oktobra 1870. dva provizorno oformljena bataljona (1. i 2, popunjeni vojnicima 3, 4. i 5. bataljona koji nisu bili germanskog porekla) iskrcana u Tulonu. Delovi 3. i 4. bataljona ostali su u Alžiru, boreći se protiv Kabila (berberske etničke grupe koja se suprotstavljala kolonizaciji). Da bi ojačali svoje snage, Francuzi su 22. avgusta u Turu osnovali novi 5. bataljon (jedinica će biti popunjena ostacima starog, „afričkog”, 5. bataljona tek 17. oktobra 1870). Petar, koji je u to vreme živeo u Parizu, 25. septembra 1870. dobrovoljno se prijavio u Legiju stranaca.

Pod pseudonimom Pjer Kara u činu potporučnika, raspoređen je u novi 5. bataljon, koji je inkorporiran u 1. brigadu 2. divizije 15. korpusa Armije Loare. U istu jedinicu, kao običan vojnik, prijavio se i Nikola K. Nenadović, sin Petrove sestre Poleksije. Bataljon je, pod komandom kapetana Žozefa-Viktora Aragoa, kod Orleana raspoređen u francuski centar odbrane sa zadatkom da štiti put za Pariz, Lez Ed i predgrađe Banijer. Bataljon, koji je brojao ukupno 1.350 legionara, 11. oktobra je pružio herojski otpor u predgrađu Banije; u borbi je poginulo ili ranjeno 600, a zarobljeno 250 boraca. Među vojnicima koje je zarobio Prvi bavarski korpus nalazio se i Pjer Kara. No, uspeo je da pobegne, prepliva Loaru i priključi se zaštitnici Druge armije Loare, odakle je raspoređen u štab 1. pešadijske divizije 18. korpusa. Nažalost, u borbama u predgrađu Banijer, pogođen sa pet neprijateljskih zrna, poginuo je njegov sestrić, Nikola Nikolajević.

Predsednik Francuske 1911. godine dodeljuje kralju Petru prvi primerak komemorativne medalje za rat 1870–1871.

Za hrabro držanje kod Orleana Pjer Kara je unapređen u poručnika. O Petrovom podvigu kod Banijera postoji nekoliko verzija. Međutim, u francuskom „Ilustrovanom magazinu” iz januara 1913. publikovano je pismo kapetana Žorža Bonea, Petrovog kolege sa Sen-Sira, pisano 29. oktobra 1870. Bone je zabeležio da se Petar preobukao u odeću mlinara i glumio pijanicu. Jedan bavarski narednik mu je opalio šamar i najurio ga iz zarobljeničkog logora kao „idiota”. Tako se Petar dokopao Loare, preplivao je i 12. oktobra se pridružio svojim saborcima. Mesec dana kasnije, 25. i 28. novembra 1870, borio se kod Mezijera i Žuranvila. Naredne godine, 8. januara, u bici kod Vilerseksela, bio je ranjen. Prema „Biltenu Akademije Sen-Sir” od 12. januara 1912, Petar je za hrabrost pokazanu kod Vilerseksela odlikovan oficirskim krstom Legije časti. Konačno, od 15. do 17. januara 1871, učestvovao je i u sukobima oko Erikura.

Poručnik Pjer Kara je u francuskim redovima ostao sve dok se delovi Istočne armije nisu povukli na švajcarsku teritoriju. Nakon potpisivanja primirja, Petar je iz Bordoa, 6. marta 1871, francuskom ministru vojnom Pjeru Dežanu podneo ostavku na vojnu službu.

Nakon stupanja na presto, kralj Petar je Francusku prvi put posetio 16. novembra 1911. godine. Francuzi su mu priredili veličanstven doček. Predsednik Republike Arman Faler uručio je kralju, kao poseban znak zahvalnosti za učešće u ratu protiv Pruske, prvi primerak komemorativne medalje za rat 1870–1871, ustanovljene samo nedelju dana ranije, 9. novembra. Kralj je 17. novembra posetio i Sen-Sir – dočekan je sa najvišim počastima, a pokazan mu je i krevet sa brojem 205, koji mu je pripadao tokom pitomačkih dana. U svečanom salonu Akademije visio je i veliki portret srpskog kralja. Kako je zabeležio francuski „Mali žurnal” od 26. novembra 1911, iste počasti i zahvalnost Petru je iskazao i Orlean, „tokom čije odbrane je zaslužio orden Legije časti”.

Samo tri godine kasnije, Francuskoj će se ukazati prilika da uzvrati zahvalnost zemlji čiji kralj se borio za njenu slobodu.


Komentari0
0b477
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja