nedelja, 20.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 20:48
DECENIJA I PO OD POGROMA NA KOSOVU I METOHIJI

Bilo 2004, ne ponovilo se

Autor: Živojin Rakočevićnedelja, 17.03.2019. u 22:00
Бекство из Косовске Митровице (Фото ЕPA/Saša Stanković)

Kroz prozore crkve izbijaju modri plamenovi, gore ruska jevanđelja stara dvesta godina, gori biblioteka, dom i život sveštenika Miroslava Popadića. Pred vrelinom te vatre, pažljivi čuvar izolovanih prištinskih Srba uzmicao je i više nije imao kud. Nad glavom mu je gorelo sve što je imao i voleo. Izvukli su ga iz podruma u poslednjem trenutku američki policajci, iza njega je ostao plamen koji je tinjao nekoliko dana. Ostao je napor i herojsko držanje čoveka ostavljenog od svih da sačuva svoj grad i njegovu dušu, ostale su gomilice kamenja kojim su gađali njega i njegov Hram Svetog Nikole u Prištini. Iz njega ga je ispratila vatra pogroma 17. marta 2004. godine.

Vrata sobice u prizrenskoj Bogosloviji Sveti Kirilo i Metodije izdržavaju udarce sekire, dok porodica Pleskonjić u strahu na vrata navaljuje klupe i nameštaj. Vratili su se u svoj grad, iz izbeglištva, otac Ljubiša i njegova supruga Tatjana, dvogodišnji sin Slobodan i trogodišnja Dobrila. Ovde su privremeno smešteni. Vrata su izdržala, urlici na hodniku su prestali – činilo se da je opasnost prošla. A onda je počeo da gori prvi sprat, pa drugi i vatra je stigla na vrata. Kroz mali prozor izbacio je na krov suprugu i decu, i uputio ih da preko prizrenskih krovova spasavaju živu glavu. Ljubiša je krupan čovek i kroz taj prozor ne može da prođe.

„Ostao sam sam u stanu gde se širila vatra. Zgrabio sam frižider i razbijao zid oko prozora, dok nisam napravio dovoljno veliku rupu da izađem.” Našao je svoju porodicu, zavukli su se između dva kontejnera za smeće, gde ih je pred samu zoru pronašla patrola Kosovske policijske službe i prebacila u nemačku bazu Kfora. Dragan Nedeljković nije bio te sreće, stigla ga je vatra, skončao je u Bogosloviji.

Prolivena nafta iz metalnog bureta i plamen ubačenih automobilskih guma pretvarali su u crne mrlje briljantno slikarstvo Bogorodice Ljeviške. Upaljene grede i stepenište zvonika srpske Sikstinske kapele padali su preko najpoznatijeg portreta Stefana Nemanje. Boje freske strogog i dobrog starca s podignutim rukama nisu više postojale. Bogorodica s kotaricom i Hristom, koji hrani gladne, nastala pre obnove kralja Milutina 1308. godine, remek-delo širokih poteza i očiju koje imaju milost za ceo svet, jednim delom je odvaljena sa zida, a vatra je pretvorila u garež. Rušitelji su pre podmetanja požara stigli da polome oltar. Natalija Krstić, rođena 1918, noć je provela ispod prizrenskog mosta, znala je sve pesme svoga grada.

Nekoliko dana kasnije, kad se vatra stišala i kad se videlo da u Prizrenu ne postoji nijedna crkvica, nijedan stan, nijedna kuća, ništa što je srpsko a da nije razoreno i devastirano, stigli su stranci.

(Foto Ž. Rakočević)

U priprati Bogorodice Ljeviške, ispod stihova persijskog pesnika Hafiza „Zenica oka mog, gnezdo je lepote tvoje”, objašnjavali su zameniku šefa Umnika da je neki musliman, Turčin, zadivljen lepotom ovog slikarstva, odlučio da u doba osmanske vlasti, u znak poštovanja, ureže ove stihove.

Čarls Brejšou, koji je samo nekoliko nedelja pre pogroma, tvrdio u Svetim arhangelima kod Prizrena da je situacija mirna i stabilna, stajao je i na slušao ovu priču. Na nekoliko metara od njega, pognute glave, ćutao je i plakao jedan musliman, Turčin, novinar iz neke ovdašnje lokalne redakcije.

Radeći anketu na ulici tog dana, autor ovog teksta je pitao: „Zašto ste ubili grad?” Većina odgovora je glasila: „Mladi ljudi, nemaju od čega da žive... Nisu to uradili ljudi odavde, došli su sa strane.” Kakogod, ti „stranci” ušli su u svaku kuću, znali su gde je svaki stan i dokusurili poslednju intimu prizrenskih Srba.

„Stranci” su pronašli učiteljicu Dobrilu Dolašević i teško je pretukli, činilo joj se da među njima ima i njenih učenika. Ničeg joj nije bilo žao sem mačka. „Sve vreme je bio tu dok su me tukli, nije me ostavljao. Ostao je u vatri.”

Jedini srpski grad gde je u komunizmu preživelo hrišćanstvo, jer se često nije znalo gde počinje crkva, a gde završava porodična kuća i gde je bilo normalno posedovati kućni oltar, konačno je ubijen. Srbi više nisu bili deo grada. Ni gradova Prištine, Prizrena, Štimlja, Đakovice, Kosova Polja, Gnjilana, južne Kosovske Mitrovice, Obilića, najvećeg dela Lipljana... Preselili su ih u baze Kfora, Kosovska policija je navodila masu koja pali i ubija, a potom asistirala u seobi.

Ostavljen sa svojim sugrađanima, otac Miroslav je iz Prištine, iz neke baze, logora tražio pomoć. Nije mu mogla stići. Zgrada JU programa je spaljena, u grad se malo ko vratio, preživelo je kamenje kojim su gađali oca Miroslava. Tokom obnove Crkve Svetog Nikole te kamenice stavljene su u grede koje nose kupolu.

U bazi nemačkog Kfora u Prizrenu, Pleskonjići, deca Dobrila i Slobodan, trčali su slobodno u velikoj sali između stotinak metalnih vojničkih kreveta i igrali žmurke. Kada bi je dečak u igri stizao, mala Dobrila je na sav glas vikala na nemačkom: „Najn, najn!”, učiteljica Dobrila Dolašević je čitala Pavićevu „Poslednju ljubav u Carigradu”, Natalija Krstić je pevala „Slavuj pile ne poj rano, ne budi mi gospodara”. Niko od njih više nije u Prizrenu, neki su otišli, a neki su umrli. Čarls Brejšou je nastavio da prima svoju veliku platu i „sanira” posledice nemira. Zaboravio je da je garantovao bezbednost monasima u Svetim arhangelima, od kojih nije ostao ni kamen na kamenu.

Novinar je ostao u svom gradu i ne stidi se suza u Bogorodici Ljeviškoj, još nije sigurno napisati njegovo ime.

(Foto ERA/Valdrin Xhemaj)

Svaki grad dobio je svoju sliku dovoljno strašnu i „poučnu” da ubije običan život i Srbima oduzme grad. Masi, precizno navođenoj, bilo je malo spaljivanje srednjoškolskog centra, zgrade Ju programa, crkve posvećene Maloj Gospojini, kuća i stanova, „morala” je da u dvorištu kuće Todorovića uhvati svinju i obesi je. Zatekli smo životinju kako se njiše i albanske mladiće koji hvataju golubove u tom istom dvorištu. Čak i oni upućeni iznenadili su se kada je otkriveno da u Štimlju ima Srba, da ih proteruju, da su nestale slike Uroša Đurića iz spaljene Crkve arhangela Mihaila, koju je podigla Jelisaveta Načić, prva žena arhitekta kod Srba. Štimlje je postalo simbol nepostojanja Srba, a najviši beogradski zvaničnici i danas ponavljaju: da li biste vi išli da živite u Štimlje?

Čaglavica i Kosovska Mitrovica postale su 17. marta krvava granica između dva sveta s koje su odnošeni mrtvi i ranjeni, sve do ponoći belele su se u zavojima razbijene glave švedskih, norveških, indijskih vojnika Kfora. A onda su oko jedan posle ponoći stigli Amerikanci iz „Bondstila”, pucali u masu i odbacili Albance prema Prištini. Srbi u Mitrovici su sačuvali grad, spaljene domove u Čaglavici posle pogroma pokupovali su Albanci, ali preteklo je i danas 170 domova. U mesto se doselio Hašim Tači, a malo dublje u enklavi dom je sagradio i Agim Čeku. Pogrom im je otvorio vrata.

Nekoliko dana posle pogroma u konaku manastira Gračanica, pored zvona s Crkve Svetog Ilije iz Podujeva, na kojoj je po krstu skakao Albanac i koje su doneli češki vojnici Kfora, pored ranjenih i proteranih prošao je visoki britanski službenik i sastao se s Oliverom Ivanovićem, ocem Savom Janjićem i autorom ovog teksta. Kao da ništa nije video i čuo ponavljao je: „Šta vi hoćete?”, a onda je razgovor završio zaključkom: „Vi ste odgovorni!” Vatra je još tinjala, a međunarodna zajednica je, suprotno činjenicama, odlučila da prizna nezavisnost Kosova.

Život se nastavljao i Srbi obnavljaju ono što se moglo i što su dopustili. U pogromu je definisana i priroda njihovog opstanka i politike, a odredio je Toma Milosavljević iz Lipljana. Kada je rulja krenula na njegovu kuću on joj se pridružio, upadao u svoj dom, pravio se da razbija, ostajao poslednji i golim rukama gasio upaljene zavese i sitnice. I tako nekoliko puta. „Jedan je lopatom udarao fotografiju mog najmlađeg sina. Bila je na zidu, srce je u meni uzdrhtalo”, sećao se Toma. Na kraju nije uspeo, vatra je progutala sve. Odnos prema kosovskim Srbima i politika liče na Tominu sudbinu.

Potraga za celovitom slikom pogroma traje već petnaest godina i taj mozaik zla se neprestano dopisuje jer se otkrivaju nove kockice i fatalne posledice najvećeg i najsveobuhvatnijeg nasilja u mirnodopskoj Evropi. Svaki segment srpskog života pogođen je u srce, a ono ipak kuca. 


Komentari1
8807c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Немања О.
Е мој добри роде превише је слика са сузама и торбама. Доста!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja