subota, 20.04.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:28

Promašaji u Partizanovoj igri

Mogli su „crno-beli” i bolje da prođu protiv Spartaka, ali bi i u tom slučaju imali mnogo šta da poprave
Autor: Ivan Cvetkovićponedeljak, 18.03.2019. u 14:18
Једна од пропуштених прилика Партизана: голман Спартака Остојић у бековском стилу избија лопту испред Рикарда (Фото: В. Марковић)

Poraz kod kuće od Spartaka, i to čak s 3:1, razvejao je nagađanja da je Partizan, posle trijumfa u četvrtfinalu Kupa Srbije u Kruševcu s 4:0, čvrsto stao na noge. Dvonedeljni predah u našem fudbalskom prvenstvu je prilika da „crno-beli” vide šta će i kako će dalje.

Rezultat sam po sebi može i da zavara. Uspesi se shvataju kao potvrda da je sve u najboljem redu i zbog toga se olako prelazi preko nekih grešaka ili neznanja. Ali to kad-tad dođe na naplatu.

S druge strane, neuspesi („crno-belima” je ovo treći uzastopni poraz u prvenstvu) seju psihozu iz koje se više i ne vidi da je nešto bilo i dobro. A baš tada treba da se zna šta treba da se menja, a šta ne.

Igra tima, a tu se podrazumeva i pojedinaca, nema nikakve veze s blagostanjem ili zaduženošću u kojem se klub nalazi, niti da li je iz stabilne ili nestabilne zemlje i tome slično. To utiče na nešto drugo, ali na sve te psihološke, finansijske i ostale pritiske može da bude otporan igrač, koji je pripremljen za takve izazove.

Partizanova igra protiv Spartak u poređenju s onom kako se igra u našoj ligi, a i kako igra već decenijama (uz neke izuzetke, koji iz raznoraznih razloga nisu pustili koren), i nije bila toliko loša, to jest nije se nešto bitno razlikovala, na primer od one protiv Napretka ili nekih ranijih završenih povoljno po „crno-bele”.

Mogli su oni iz prave šanse da povedu s 2:1, zatim su imali priliku, i to stopostotnu, da izjednače, bilo je trenutaka, sredinom drugog poluvremena, kada su, što se nekad govorilo, vezli na terenu, ali to izbledi čim se akcija ne završi pogotkom.

Stojković nije kriv ni za jedan primljeni gol. Ali, kao i svi golmani savremenog doba, više ide na to da se dobro postavi, pa da ga lopta pogodi, nego da brani, da se baci u noge, da nekim lukavstvom navede protivničkog igrača da šutira tamo, gde on, kao golman, i želi. Današnji golmani nisu kao oni nekadašnji gospodari u takozvanom golmanskom prostoru. Lopta ubačena na pet metara od gola je uglavnom bila njihov plen, oni su u skoku nosili sve pred sobom (skakali su s kolenom isturenim napred). Sada čekaju šta će da se desi i onda se dogodi da uprkos buketu igrača u skoku lopta završi na zemlji. Tako je pao drugi gol za Spartak, koji je i promenio tok susreta.

Mane odbrane Partizana Subotičani su odlično iskoristili. „Crno-beli” nisu navikli da budu napadnuti pred svojom kapijom, pred svojim šesnaestercem. Centarhalfovi ne umeju da vladaju loptom u tolikoj meri da im to ne uzdrma samopouzdanje i već je tu nagrizena koncepcija igre.

Nije ovaj Partizanov zadnji red ni prvi ni poslednji u nebranom grožđu, kad umesto da napadaju oni budu napadnuti. Kad je svojevremeno Rusija pobedila Engleze, koji su prvo poluvreme dobili s 1:0, tadašnji njen selektor Hidink je rekao da je svojim igračima naredio u svlačionici da jurišaju na protivničke odbrambene igrače kad lopta bude kod njih. Englesku odbranu niko ne napada, pa njeni fudbaleri ne umeju da se snađu kad su pod takvim pritiskom, smatrao je holandski stručnjak. Može da mu se veruje na reč ili ne, ali ima osnova za takvu taktiku.

Odbrambeni igrači su danas opterećeni i time da od njih počinje napad, to jest od njih počinje akcija njihovog tima. I to je jedna od savremenih fudbalskih dogmi, a pitanje je koliko je univerzalna, to jest primenljiva za većinu ekipa.

Prvo, da su vešti u tome ne bi, verovatno, igrali u odbrani, nego bi bili vezni igrači. Drugo, umesto da odahnu kad se završi protivnički napad, oni su dobili još jedan zadatak, i to vrlo odgovoran, jer ako pogrešno dodaju loptu, a to svakom može da se desi, suparnički tim odmah ima priliku za protivnapad.

Bilo je odbrambenih fudbalera, koji su umeli da iznesu loptu. Na primer Bekenbauer u Bajernu i zapadnonemačkoj reprezentaciji. Ali, on je počeo kao vezni igrač, a u klubu (Rot) i reprezentaciji (Bonhof) imao je ko da ga pokriva kad pođe u napad.

Kod nas je po izletima na protivničku polovinu bio poznat reprezentativac Zajec iz Dinama. Ali, i on je prvobitno bio vezni igrač. Njegovi slalomi su bili lepi za oko, ali ne i bezbedni po njegov tim.

Čak i oni odbrambeni fudbaleri, koji su umeli da čitaju igru, nisu mogli s istim uspehom da igraju u veznom redu. Vladimir Popović je isprobao Belodedića kao organizatora igre (Prosinečki je naprečac otišao u Real, pa je možda to bio razlog za ovaj eksperiment), ali je brzo odustao od toga.

Ranije bi neko od veznih igrača pritrčao odbrani, dobio loptu i organizovao akciju svog tima. Njemu je to i posao, navikao je da biva napadnut, da traži rešenja dok mu je lopta u nogama. Sada oni čekaju polovini igrališta, pa čak i na protivničkoj polovini da ih tamo pronađe neko iz odbrane.

Partizan je igrao s dvojicom napadača, što je kao opredeljenje dobro, ali nijedan od njih nije umeo da se snađe kada mu je upućena lopta kad je on leđima okrenut protivničkom golu. A to je prirodan položaj za centarfora, jer može da bude okrenut licem ka golu samo ako je njegov saigrač prodro po krilu, pa negde blizu korner-linije pošalje loptu pred gol. Rikardo i Nikolić nisu jedini, koji loptu primaju u mestu, bez varke telom da će da krenu na jednu stranu, a s njom odu na drugu. Previše se uzdaju u to da će građenjem da je sačuvaju ili da će da iznude prekršaj.

I problem iz davnina – gotovo da se niko ne kreće bez lopte. Što je više igrača u pokretu onaj s loptom ima i lakši zadatak, a i veći izbor kome da je doda. Koliko je to moćno oružje pokazao je Pari Sen Žermen kod kuće protiv Crvene zvezde. U našoj ligi niko i ne pokušava s tim da trojica-četvorica igrača u isto vreme menjaju mesto.

Ali sve to se usvaja još u podmlatku. Navike se posle teško menjaju.

Bez obzira o kom se klubu radi nije dobro ni što je treneru prepušteno da sam bira kako će tim da igra, jer kako se promeni trener, a oni se, na žalost, često menjaju, tako se menja i igra. Naša iskustva iz nekih drugih ekipnih sportova (košarka, vaterpolo, odbojka) potvrđuju da je mnogo bolje kad se igra usavršava, nego li kad se sve počinje iznova.


Komentari1
d1e17
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Vladimir Petković
Partizan, Zvezda, Partizan, Zvezda... Razumem da su to naši najveći klubovi ali, hajde malkice za promenu i koji red o mom Radničkom iz Niša. Valjda je to zaslužio?!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Sport /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja