nedelja, 20.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:55
FENOMENI: NASLEDSTVO

Prilika za poštenu svađu

Stari običaji i dalje su negde jači od zakona, pa ima krajeva gde porodični imetak nasleđuju muška deca bez obzira na to koje su godište ili čitavo imanje pripadne onom ko je ostao na njemu da se do kraja stara o roditeljima
Autor: Miloš Lazićpetak, 22.03.2019. u 11:44
(Фото: Пиксабеј)

Deda potpisnika ove priče nasledio je od oca popriličan imetak i unosan posao. Bio je, bar nakratko, imućan momak i dobra prilika, kako se za njim šaputalo. I baba mu je bila iz bogate kuće, pa se porodični imetak njihovim venčanjem gotovo udvostručio. Do aprilskog rata 1941. po kafanama i na kocki, deda je s čudesnim žarom uspeo proćerda sve što su pradeda, tazbina i generacije pre njih sticali, tako da su žena, deca i on oslobođenje dočekali kao uboge golje. Proleteri!

Baba se oprostila od života 1948, skrhana gubitkom sina na Sremskom frontu, a on je, inateći se Božjem gnevu, poživeo još petnaest godina. Mesec dana nakon neumitnog rastanka, na Badnji dan 1964, u velikom stanu u prizemlju prababine kuće na Dorćolu, u Gospodar Jovanovoj ulici, okupili su se potomci, tri ćerke i tri sina s decom, da prvi put bez njega tiho praznuju. I sve bi bilo kao i obično da se nasred stola nije zatekao i jedan stari kalaisani čirak, koji je trajao ko zna od kada, te postao sastavni deo kućne mobilije. Bezvredan, ali svima drag.

Burne ostavinske rasprave

Opazivši ga, jedna od ćerki razneženo je izjavila da čirak po pravdi pripada njoj: jer, najstarije je žensko dete, prva se udala, nju je baba najviše volela... Odmah za njom javio se najstariji brat, polažući pravo na svećnjak i iznoseći pred familiju gotovo istovetne razloge. Onda je krenulo redom, sve glasnije i burnije.

Ko zna kako bi se taj porodični skup završio da najmlađi od sinova nije skočio, dograbio svećnjak, tresnuo ga o pod i, na zaprepašćenje ostalih, besomučno izgazio!

– Slušam vas i gledam, umalo da se pobijete zbog najobičnijeg čiraka – oglasio se besno. – Šta bi tek bilo da nam je ćale ostavio nešto vrednije? Pa, kupiću svakom po jedan, i to srebrni, samo nemojte da mi se svađate kao poslednje jajare.

Njihova „ostavinska rasprava” završena je bez notara, suda, advokata i urgentne medicine i zato su do kraja živeli u ljubavi, iako je docnije neko negde iščeprkao da je baba od njihovog poročnog oca uspela da spase vredan plac poviše Slavije, koji je bio u njenom vlasništvu oduvek, i pre udadbe.

Zakon o nasleđivanju svoje ishodište ima u rimskom pravu, pa je svuda u svetu manje-više sličan. Takoreći univerzalan, što posebno važi kada je reč o nasleđivanju trona ili titule, imanja i novca, a zatim i prava na obavljanje određenog zanata, prava na korišćenje zemlje, pa čak i položaja u vojsci, a i on se nasleđivao...

Naivan bi poverovao da je barem tu sve čisto, lišeno nedoumica s mogućim sukobima. Možda bi i bilo tako da se dobrim zakonima nisu isprečili odavno ustrojeni običaji koji se kod nas često, kao iz inata, razlikuju od sela do sela, nekad suprotstavljeni zdravoj pameti... Na primer, u jugoistočnoj Srbiji porodični imetak oduvek nasleđuju muška deca bez obzira koje su godište, a u Šumadiji čitavo imanje pripada onom ko je ostao na njemu da se do kraja stara o roditeljima, svejedno da li su to sin i snaja, ćerka i zet ili, sve češće, mlađarija iz trećeg kolena.

Zato je u Srba nemoguće „pročešljati“ porodično stablo po katastarskim knjigama, već jedino u crkvenim krštenicama ili na grobnim stelama.

Poslednja volja pod sumnjom

Nagoveštaji naslednog prava nalaze se i u našem najstarijem pravnom aktu, u Zakonopravilu – a ne Dušanovom zakoniku, kako neuki veruju – veoma dobrom prevodu na narodni jezik važnijih delova vizantijskog Nomokanona, koji je 1219. godine priredio i upriličio Sveti Sava. Nažalost, glogov kolac našoj ustavnosti, pa i naslednom pravu, ali ne i običajima, udarile su prepredene kadije presuđujući uvek u korist aga.

Danas oživljava običaj zaveštavanja, ali mnoge stare ljude bliska rodbina često je proglašavala za sumasišavše, dakle pravno nesposobne, čime je i njihova poslednja volja obesmišljena. Zbog toga je testamentarna volja zamenjivana ugovorima o doživotnom izdržavanju, (čime je slučaj ostavine iz paragrafa naslednog prava umalo preseljen među obligacije).

Zaveštanje dobrotvora

Zadužbina Nikole Spasića

Nikola Spasić, veliki dobrotvor i jedan od najbogatijih ljudi svog vremena, umro je u izbeglištvu na Krfu, novembra 1916, a po završetku rata zemni ostaci su mu preneti u Beograd i sahranjeni u crkvi na Topčiderskom groblju, u njegovoj zadužbini.

Onda se pojavio testament koji je napisao 1912. i poverio Narodnoj banci na čuvanje. Po testamentu, izvršioci bi za Hram Svetog Save, kad se izgradi, morali da kupe najveće zvono, da iz dela pokretne imovine izdvoje novac kojim će se na opštinskom zemljištu Beograda sagraditi i opremiti bolnica (današnji Klinički centar Zvezdara), da se izgrade još dve gde god bude potrebno, a da se sve što pretekne ostavi za opšte privredne ciljeve.

Supruzi Naki je ostavio letnjikovac s vinogradima na Topčiderskom brdu i prihode od kuće i stanova po Beogradu, a uz to i penziju u visini tada najveće činovničke plate. A, kada su joj prijatelji i advokati savetovali da pobije ovakav testament, hladno im je odbrusila: „Spasićeva želja je zakon za ceo svet, pa zar može da ne bude i za njegovu udovicu”.

Ugovor o izdržavanju češći od testamenta

– Testamentarno nasleđivanje postojalo i u vreme socijalizma. Ugovor o doživotnom izdržavanju postojao je paralelno s njim, kao i drugi naslednopravni ugovori. Ono što je tačno jeste da ljudi danas mnogo češće zaključuju ugovore o doživotnom izdržavanju nego testament, jer se on teže obara. Takav ugovor je regulisan Zakonom o nasleđivanju, a ne Zakonom o obligacionim odnosima (isto važi i za ostale naslednopravne ugovore) i, iako je tačno da se na njega primenjuju i pravila obligacionog prava, on je kod nas takozvani naslednopravni ugovor – komentar je advokatice Milice Spasić, koja se dugo bavi naslednim pravom.

Valja spomenuti da su upravo vlasti nakon Drugog svetskog rata izvršile pozitivan pomak na planu nasleđivanja, kada su modernizovale propise iz te oblasti. Pre rata, to pitanje je regulisao Srpski građanski zakonik, koji je, primera radi, davao danas nepojmljivu prednost muškim naslednicima, kao i krvnim srodnicima pa su, recimo, supružnici jedno drugo nasleđivali tek ako nema naslednika iz, čak, desetog kolena krvnih srodnika, što je u praksi gotovo nemoguće, a time su u veoma nepovoljan položaj stavljane žene udovice, koje su, doduše, imale pravo na udovički užitak, odnosno izdržavanje od strane naslednika pokojnog muža (jer, one nisu bile naslednici) dok nose njegovo ime.

Tek Zakon o nasleđivanju, donet 1955. godine, eksplicitno ukida razlike koje se tiču pola, vrste srodstva i uvodi načelo ravnopravnosti u ovu oblast. Nakon toga je 1974. godine donet republički Zakon o nasleđivanju, a potom i akt iz 1995. godine. Zakon koji je danas na snazi, jeste u suštini upravo taj, sa manjim izmenama i dopunama, a poslednje su iz 2015.


Komentari0
8e860
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja