sreda, 16.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:55
DVADESET GODINA OD NATO AGRESIJE: GENERALI GOVORE

Herojska odbrana Srbije

Pripadnici Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije pružili otpor mimo svih očekivanja. – Kumanovski sporazum je bolji od dokumenta ponuđenog u Rambujeu, ali borci se nisu radovali napuštanju Kosova i Metohije
Autor: Milan Galović – Dimitrije Bukvićnedelja, 24.03.2019. u 19:33
(Фото EPA/igor jovanov)

Prošlo je tačno dvadeset godina otkako su se u tadašnjoj SR Jugoslaviji oglasile sirene za uzbunu zbog vazdušnih udara NATO-a. Tog 24. marta 1999. godine počeo je rat koji je potrajao 78 dana i završio se Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom SB UN 1244, posle čega su se Vojska Jugoslavije (VJ) i MUP Srbije povukli sa Kosmeta na koji su, kao garant bezbednosti, ušle međunarodne snage – Kfor.

Povodom ove važne godišnjice u „Politici” je održan okrugli sto o NATO agresiji. Naši sagovornici bili su general-pukovnik u penziji Spasoje Smiljanić, ratni komandant Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane VJ, general-major u penziji Božidar Delić, u to vreme komandant 549. mehanizovane brigade VJ na Kosmetu, i prof. dr Obrad Stevanović, penzionisani general-potpukovnik policije, tada pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, inače dugogodišnji komandant Posebnih jedinica policije (PJP).

Stevanović je podsetio na bezbednosnu situaciju koja je prethodila sukobima na Kosmetu. Tokom devedesetih dešavali su se napadi na policiju i građane koji su eskalirali 1998. godine. Tokom leta te godine, u velikoj ofanzivi naših snaga bezbednosti, OVK je praktično bila razbijena.

Generali Obrad Stevanović, Spasoje Smiljanić i Božidar Delić (Fotografije Dragoslav Žarković)

Delić je naglasio da jugoslovensko-albanska granica zapravo nikada nije bila mirna. Napadani su graničari, krijumčarilo se oružje na Kosmet, a VJ je od 1998. aktivno uključena u suzbijanje terorizma, posebno nakon što je OVK nakratko zauzela Orahovac i otela više Srba.

Smiljanić je istakao ulogu RV i PVO u podršci snagama VJ i MUP-a, kao i pripremu za odbranu zemlje u slučaju napada NATO-a, što je bilo izvesno u jesen 1998. godine. Početkom 1999. OVK, uprkos svim dogovorima uz posredovanje međunarodne zajednice, nastavlja napade. VJ i MUP odgovaraju i NATO pokreće napade.

Politika: Pitanje za svu trojicu – gde vas je zatekao početak rata 24. marta i šta se dešavalo u poslednjim satima mira i prve ratne noći?

Stevanović: Te večeri sam bio u štabu MUP-a u Prištini, gde sam proveo brojne godine pre toga i ostao sve do okončanja rata. Bilo je možda sedam ili osam sati uveče. Imao sam obaveštenje iz Beograda da su prve rakete pogodile Specijalnu antiterorističku jedinicu u Novom Sadu, a nekoliko minuta kasnije i bazu SAJ-a u Prištini. Odmah je data uzbuna, imali smo rezervna komandna mesta i brzo smo napustili sve objekte u kojima smo do tog trenutka funkcionisali. U Prištini smo za tu namenu imali najmanje pet-šest rezervnih mesta. Posebno je bilo dramatično kada je pogođena komanda Treće armije u Kuršumliji. Tad smo shvatili da nijedno komandno mesto planirano u miru ne može da nas zaštiti i da moramo često da menjamo lokacije. Uz to, odlučili smo da niko u komandi ne bude u uniformi. Četiri komandna mesta u kojima sam funkcionisao su pogođena, uključujući i dva u Beogradu.

Pripadnici MUP-a Srbije na kratkom predahu između žestokih borbi protiv OVK na Kosovu i Metohiji
(Foto EPA/Srdjan Suki)

Delić: Kada je OEBS 19. i 20. marta 1999. napustio Kosmet i uz našu pomoć otišao u Makedoniju, znali smo da nas od agresije dele dani. Kad su 23. marta isto učinile i humanitarne organizacije, ostavivši magacine pune robe, znali samo da nas od napada dele sati. Tog dana smo u komandi Prištinskog korpusa primili zadatak za protivteroristička dejstva od trenutka kada padne prva bomba. Po povratku u kasarnu u Prizrenu napravili smo planove i zapovesti i obavili komandantsko izviđanje. Već 23. marta uveče deo jedinica je izašao iz kasarne. U to vreme već smo imali pet lokacija i pet borbenih grupa na terenu. A onda nam je 24. mart protekao u kontroli da li su sve jedinice na svom mestu. Pritom, nedelju dana ranije dobili smo sistem automatskog prijema podataka – monitor s modemom priključenim na telefonsku „paricu” koji daje kompletnu sliku vazdušnog prostora SRJ. Tako smo mogli da pratimo sve što se dešava u vazduhu. Kad je počela agresija nije bilo strategijskog, operativnog ni taktičkog iznenađenja. Dobro je što smo u 95 odsto slučajeva tačno predvideli dejstva neprijatelja. Uveče 24. marta dve rakete su pale na Čeju, taktički objekat na tri-četiri kilometara od karaule Vrbnica. Nije bilo posledica. Naime, taj objekat smo morali da stavimo na uvid OEBS-u pa smo ga preventivno napustili, ljudstvo nam je bilo kilometar dalje. Onda je 25. marta ujutru počela protivteroristička operacija, prva je trajala tri dana na području Suva Reka – Prizren – Orahovac. U tom trouglu smo ranije, u februaru, u jednoj šiptarskoj komandi zaplenili plan „Feniks”, koji su u Albaniji sprovodili Amerikanci, obučavajući komandante bataljona i komandire četa, ponovo oživljavajući OVK. Pošto je taj plan imao i grafički deo, u pozadini brigade su bila tačno nacrtana mesta sa kojih će OVK kad počne kopnena ofanziva preseći komunikacije, napasti komandna mesta, linije snabdevanja... Znali smo da će snage koje napadaju iz Albanije i Makedonije biti vrlo jake, uz vazduhoplovnu podršku, i da je nemoguće da istovremeno vodimo borbu sa snagama koje napadaju na našu granicu i iz dubine. Dogovorili smo se da ćemo, kad padne prva bomba ili raketa, odmah uraditi ono što nismo mogli zbog OEBS-a – da raščistimo situaciju u našoj pozadini, da MUP ponovo zaposedne komunikacije i punktove, a da se mi vratimo na granicu i čekamo neprijatelja. Za dve nedelje smo to rešili, MUP se vratio na teritoriju, a mi na granicu.

Policajac uzvraća vatru zaklonjen tenkom T-55 Vojske Jugoslavije  (Foto EPA/bela szandelszky)

Smiljanić: Prve krstareće rakete su pale u 19.41 na Crni vrh, Kopaonik i Kačarevo – tri stacionarna objekta koja su bila raseljena. Tada sam bio u komandi RV i PVO u Zemunu. Inače, RV je 23. marta noću i 24. marta pre podne napustilo sve položaje koji su se mogli napustiti, među kojima i 20. operativni centar sektora PVO Stari Banovci, što sam lično naredio, protiv svoje komande koja nije bila za to. Jedino su ostali aerodromi i avioni na njima koji se nisu mogli skloniti. A i tamo gde su sklonjeni, pogađani su, probijani su svi kaponiri. Izuzev podzemnih objekata, sve što je u inžinjerijskom smislu pripremljeno kao zaštita ljudi i sredstava, bilo je „luk i voda”. Sve komande i jedinice su 24. marta bile na položajima, tako da sam ja sa kabinetom i još nekoliko ljudi ostao u komandi. Jedna zanimljivost – te večeri me je pozvala sekretarica načelnika bezbednosti i rekla: „Evo nas na krovu ’Beograđanke’, vidimo da Dunavom idu tri rakete ka komandi, ako ste tu, izađite!” Sa mnom je bio jedan general koji je glavom bez obzira istrčao napolje. Te tri rakete su u 20.35 sati pogodile upravo 20. operativni centar sektora u Starim Banovcima i od njega nije ostao ni kamen na kamenu. A taj centar je bio komandno mesto za sve snage PVO od 44. paralele pa do mađarske granice. U njemu je trebalo da bude 30 do 50 ljudi i niko živ ne bi ostao. Oprema izneta iz centra košta 80.000 funti sterlinga. Inače, prva raketna jedinica je pogođena tek 28. marta u večernjim satima, na položaju, a sve do tada avioni NATO-a gađali su lažne i stare položaje, „oživljene” imitatorima i drugim sredstvima. Zato je NATO tek 1. aprila težište napada preneo na Kosmet.

Politika: Recite nam nešto više o upotrebi naše avijacije u prvim danima rata.

Smiljanić: Moja lična odluka bila je da zabranim poletanje „migovima 21”. Tada sam imao 29 godina letenja na tom avionu. Znao sam da je on na prelazu iz prve u drugu generaciju, vrlo skromnih borbenih mogućnosti i da se nijedan od njih 46, ako polete, neće vratiti. I nisu poleteli svih 78 dana rata. Poletali su „migovi 29”, ali njih sam zaustavio, takođe znajući šta će ih snaći. Prve večeri je poletelo pet aviona – po dva iz Niša i s Batajnice i jedan s Ponikvi. Nijedan od njih nije bio u prilici da otvori vatru. Tri su oborena, jedan je s oštećenjem sleteo u Niš, a još jedan, ispravan, na Surčin, jer je aerodrom Batajnica iste noći žestoko bombardovan, na njemu su 24 aviona uništena na zemlji, a svako armirano betonsko sklonište u kojem su se nalazili probušeno je kao sir. Kad je reč o lovačko-bombarderskoj avijaciji, 25. marta po podne iz Lađevaca je dejstvovala 241. lovačko-bombarderska eskadrila na prostoru Metohije, na Čičavici, kod Glogovca i Vrbice. Komandant joj je bio Života Đurić. Pogođen je sa zemlje, oboren, on je bio prva žrtva RV i PVO u tom ratu, u kojem su poginula još dva pilota – Milenko Pavlović, komandant 204. puka, i Zoran Radosavljević, mladi, perspektivni oficir, nada našeg vazduhoplovstva.

Pripadnici Vojske Jugoslavije osmatraju položaje OVK u okolini Kosovske Mitrovice  (Foto EPA/Moma Dabic)

Verifikatori bez morala

Politika: Kako gledate na ulogu međunarodnih posmatrača, takozvanih „verifikatora”, koji su krajem 1998. i početkom 1999. godine nadgledali poštovanje sporazuma o prekidu neprijateljstava na Kosmetu?

Stevanović: Bio sam prisutan u Generalštabu kad se razgovaralo o zaključenju tog sporazuma i ostali smo tri dana i tri noći sa generalima NATO-a, koje je predvodio (američki general Vesli – prim. aut) Klark. Bilo je jako teško jer su oni insistirali da se broj vojnika i policajaca smanji, da se povuku s dominantnih tačaka i kontrolnih punktova. Neću zaboraviti to veče, kad smo do pet sati ujutru, povremeno dremajući po podu i foteljama, istrajavali da nešto tako ne prihvatimo. Policijski generali u tome su bili uporniji od Perišića, Dimitrijevića i drugih koji su to relativno lako prihvatili. Na kraju je Klark shvatio da mora da ode ujutru kod Miloševića i po povratku je napravljen taj uslovni dogovor. Kad me je Klark lično ubeđivao da se ne protivim smanjivanju broja policijskih punktova koji su suštinski dominantno držali komunikacije pod kontrolom, rekao mi je: – Kako, generale, na shvatate da, ako povučete te punktove, bićete manje provokativni za OVK i sami ćete sebe više zaštititi? Rekao sam mu: – Gospodine generale, ne razumem kako mislite da je to moguće, jer kad ih povučemo, onda više niko neće moći da ide tim komunikacijama, budući da smo izgubili brojne ljude da te komunikacije deblokiramo i stavimo ih pod kontrolu. Na kraju je došla misija i deo sporazuma je bila naša obaveza da uđu u vojne i policijske jedinice, što su oni koristili za kodiranje ciljeva i postavljanje lokatora. Sama činjenica da su imali zadatak da verifikuju situaciju bila je na prvi pogled dobra za nas, jer smo naivno verovali da su oni suštinski dobronamerni. Štaviše, postoji izveštaj gde Vilijam Voker javlja Vašingtonu da su, otprilike, Srbi dobri momci, a da Albanci prave problem. A onda mu visoki američki zvaničnik kaže: – Vi niste shvatili zašto ste tamo, ne kvarite nam plan da pomognemo Albancima. Dakle, taj zloglasni Voker, koji potom fingira Račak, u početku pokušava da bude iskren, ali brzo shvata da to nije visoka politika i menja stvar. Shvatamo najednom da, uprkos tome što oni rade tako kako rade, možemo s njima da napravimo bar neki dogovor. Ali oni koriste lukavstva. Jedan od Vokerovih zamenika, Šon Berns iz SAD, dolazi kod mene i moli da obustavimo operacije protiv OVK i da se ne približavamo Mališevu, jer će on biti tamo da ih ubedi da predaju oružje. I potpisali smo dokument po kojem on prihvata da ih pacifikuje. Nakon izvesnog vremena dolazi drugi čovek i traži da razgovaramo o istom pitanju. Kažem mu da smo već napravili sporazum, a on kaže: – A, ne, vi ste to napravili s onim gospodinom a mi smo ga sklonili. Dakle, oni kad naprave sporazum koji za njih nije prihvatljiv, odmah rade na tome da ga ne sprovedu i da za to koriste banalne razloge. Potom, najednom shvatamo da verifikaciona misija „pakuje pinkle” i da bombardovanje sledi. Mi smo preuzeli obavezu da ih štitimo i, iako svesni da bombe treba da krenu, obezbeđujemo njihovu evakuaciju prema Makedoniji. Dakle, uprkos tome što smo mali i inferiorni, a oni superiorni, mi kontinuirano težimo da budemo moralni i poštujemo dogovor.

U sledećem nastavku, u ponedeljak, čitajte: JURIŠ VOJSKE NA GRANICU SA ALBANIJOM


Komentari19
833c7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Патриота
"""Постоји извештај где Вилијам Вокер јавља Вашингтону да су, отприлике, Срби добри момци, а да Албанци праве проблем. А онда му високи амерички званичник каже: – Ви нисте схватили зашто сте тамо, не кварите нам план да помогнемо Албанцима.""" """Након извесног времена долази други човек и тражи да разговарамо о истом питању. Кажем му да смо већ направили споразум, а он каже: – А, не, ви сте то направили с оним господином а ми смо га склонили""" хахахаха ЕЕЕЕЕ ЖИВОТЕ ЛУТАЛИЦО, када би успели лобирањем, да утичемо да цео свет (грађани не владе) чује за овакве приче и доказе... туга шта им је дозвољено...... Овакви квалитетни текстови и истините приче су потребни данашњим медијима, а не баљезгарије... ХВАЛА наставите!!!
Борис
Зашто? У којој то војсци генерали лете?
Douglas Bader
Da se razumemo, ja sam leteo 1999te. I hoću da mi se objavi komentar. Rekao sam u neobjavljenom komentaru da je gen Smiljanić, po ispoljenom entuzijazmu, trebao prvi poleteti. Barem je tako zvučao u svojoj knjizi. Međutim nije ni jednom poleteo.
Ненад Рајковић
A gde ste vi to Daglase leteli?
Preporučujem 9
Raca Milosavljevic
... hvala Politici za ovaj tekst mnogo toga znamo i doziveli smo ... i komentatori su vecina kako treba ... tu je i Arcibald Rajs pomenut,uvek uz nas bio ... samo bih u vezi morala medjunarodnih poslenika pomenutih u tekstu koji su se tu muvali po zadatku ali i njihovih nalogodavaca ... nekoliko puta sam to napisao evo opet,nas veliki pesnik Cika Jova Zmaj u lepoj pesmici za decu ,,Pacija skola" u poslednjoj strofici kaze ... ,, ... hulje lepo zbore al nitkovski rade" ... doci ce ponovo sloboda ...
Jovan 2
...да користе нашу војну инфраструктуру и буду заштићени посебним статусом док бораве на нашој територији. ИПАП, између осталог, подразумева потписивање СОФА споразума којим се регулише прелазак границе и ниво имунитета за припаднике Алијансе док пролазе кроз Србију или бораве у њој, као и приступ војним објектима. Србија се такође обавезала и да регионални центар за обуку “Југ”, код Бујановца, буде отворен за све земље чланице Партнерства за мир и НАТО… (Политикa 13. фебруар 2016, 18:47) Procitati pazljivo i videti tekovine aktuelnih vlasti i Narodne Skupstine na temu herojske odbrane Srbije.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja