„Niko na Zapadu ne gleda na Petra Porošenka kao na simbol budućnosti Ukrajine. Ipak, svetskim moćnicima on se čini kao – poslednja nada”, preneo je ovih dana portal „Politiko”. Predsednička predizborna kampanja u bivšoj sovjetskoj republici bliži se kraju. Već u nedelju 31. marta očekuje se odluka birača. Najverovatnije ne i konačna, pošto sva istraživanja kazuju da ni jedan od kandidata ne može da se podiči podrškom dovoljnom da se već u prvom izbornom krugu na sve stavi tačka.
Ali, u slučaju Ukrajine, ta odluka kao da i nije u rukama njenih građana. Možda su oni umorni od svega, ali svet nije. Posebno ne velike sile – SAD i Rusija. Mada i jedna i druga strana u ovom sukobu odbijaju bilo kakva sumnjičenja da su spremne da se umešaju u suvereno pravo Ukrajinaca da sami odlučuju, činjenice govore drugačije.
Propaganda i sa Istoka i sa Zapada u punom je naletu, glasači su obasuti najrazličitijim proverenim i neproverenim informacijama. Podsećaju ih na siromaštvo u kojem žive i činjenicu da su se na svetskoj rang-listi najsrećnijih zemalja za 2019. našli na 133. mestu, između Čada i Etiopije. Ukazuje im se na pretnje po nezavisnost zemlje… Pritisci su svakodnevni.
Primera radi, upravo postavljeni glavni državni tužilac Jurij Lucenko požalio se medijima da mu je, prvog dana po stupanju na novu dužnost, ambasadorka SAD u Kijevu Meri Jovanovič dostavila spisak osoba koje, prema mišljenju Amerikanaca, ukrajinsko tužilaštvo nikako ne bi trebalo da goni.
Sa druge strane, a nekako u isto vreme, ruski predsednik Vladimir Putin odlučio je da poseti Sevastopolj, koji je zajedno sa Krimom prisajedinjen Rusiji pre tačno pet godina. Ne treba ni isticati da se pomenuta poseta desila u jeku najžešće predizborne kampanje i da je njena poruka Ukrajincima vrlo jasna. Dodajmo i da su protestnu notu, upućenu tim povodom Moskvi iz Kijeva, iz ruske prestonice vratili pošiljaocu – neotvorenu.
Objektivno, i sa Istoka i sa Zapada ne stižu sasvim jasne poruke kakvu bi Ukrajinu voleli da vide u budućnosti. Tačnije, ko bi trebalo da je predvodi. Zna se, uglavnom, ko koga neće. S tim što se ovo „ko koga neće” ne odnosi toliko na Evropu koliko na dva već pomenuta globalna centra. Za sada, glavni u igri su Vladimir Zelenski, koji se više dokazao na filmu nego u politici, potom aktuelni šef države Petro Porošenko i Julija Timošenko, nekada vođa „narandžaste revolucije” (na prelazu iz 2004. u 2005. godinu) i potonja ne preterano uspešna premijerka.
I dok je Porošenko u potpunosti oslonjen na milost SAD (ne obavezno i zemalja EU), Julija Timošenko je već pokazala da nije nesklona saradnji sa onima kojima je, sa bilo koje strane, Zelenski potpuna nepoznanica. Vođenje države svakako nije pozorišna predstava, a posebno ne komedija u kojoj se on proslavio.
U Vašingtonu, ne bez osnova, procenjuju da je zemlja koju predvodi Porošenko „zrela” da im padne u ruke. Obećanja o otvaranju vrata Evropske unije prevarila su mnoge, pa zašto ne bi i Ukrajince. Naravno, smetnja je Moskva. Ne toliko zbog i dalje prisutnog osećanja zajedništva običnih žitelja dve bivše sovjetske republike, i upletenosti u pobunu u Donbasu, koliko iz strateških potreba Rusije pri odvraćanju SAD i NATO-a od svojih granica.
Dodajmo svemu i stav Jevgenija Murajeva, deputata Vrhovne rade i takođe kandidata u nedeljnoj trci. Po njemu, ukoliko bi Ukrajina stupila u NATO, to bi značilo i mešanje alijanse u sukob u Donbasu. A to je, po njemu, direktan put u treći svetski rat.
Ukrajinska vlast, ko god je bude vodio, ostaje rovita, pre svega zbog unutrašnjih problema. Spoljne će na sebe preuzeti globalni suparnici. Pa ko bude veštiji.
