petak, 22.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:57
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Dokolica kod Lužičkih Srba

Zatvorenost svojstvena templarima, tuga karakteristična Kurdima, preko dana Nemci, disciplinovani i bezpogovorni, čekaju trenutak dokolice ne bi li probudili ono iskonsko u sebi i na jedan trenutak, makar prožet i alkoholom, bili slobodni
Autor: Marko Stojiljković,petak, 29.03.2019. u 15:38
Традиционални свечани дефиле Лужичких Срба на коњима (Фото Пиксабеј)

Onaj ko nije proveo vreme među Lužičkim Srbima, ne zna šta je rastrzanost i može pomisliti da je ovaj naš, balkanski lonac stvarno najzaprženiji. Zatvorenost svojstvena templarima, tuga karakteristična Kurdima, preko dana Nemci,  disciplinovani i bezpogovorni koji čekaju trenutak dokolice ne bi li probudili ono iskonsko u sebi i na jedan trenutak, makar prožet i alkoholom, bili slobodni.

Postoji dosta stvari koje ne cenimo ili im ne pridajemo značaj sve dok nam ne postaju nedostižne. Ma koliko dobro funkcionisali kao pojedinci sa rutinskim navikama u uređenom društvu, ipak se javi nekakva potreba da se pripada negde i nekome. I vuk je jači kad je deo čopora.

Iako im ime ukazuje na vezu sa Srbijom, među njima je usađena priča da nemaju previše veze sa Srbima. Prirodno je da je njihov jezik, zbog geografskog položaja, isprepleten germanizmima i pod uticajem češkog a naročito poljskog jezika. Pravila nemačkog jezika se uveliko primenjuju i na jezik Lužičkih Srba.

Nekada su Lužički Srbi živeli na širem prostoru

Kada krenete iz Brna ka neformalnoj prestonici Lužičkih Srba, gradu Budišinu imate utisak kao da su vam poznati nazivi sela kroz koja prolazite, kao da se vozite kroz Šumadiju. Naravno, to je isključivo moje zapažanje.

Istorija nije bila na strani Lužičkih Srba. Vekovima su stešnjeni na tromeđi između slovenskih Čeha, Poljaka i Nemaca. Suđeno im je da žive u nekoliko država. Izgleda da su oni koji su ostali u Nemačkoj najviše danas zadržali vlastitog identiteta i običaja.

Francuzi ili Englezi kada otputuju u Afriku ili Aziju smatraju da je normalno da tamo čuju nekoga ko govori njihovim jezikom. A kad se jedan pripadnik slovenskog naroda, onako neupućen zatekne u Lužici, može da pomisli da je napustio Nemačku. Da se obreo u nekoj slovenskoj prapostojbini, gde se govori nekim slovenskim, ali dosta čudnim jezikom. Mi nismo kao Francuzi i Englezi širili svoju kulturu i jezik osvajajući druge prostore i kontinente, već preživljavali kroz seobe.

Kuće u cveću u Lužnici (Foto Piksabej)

Vatra gori, svira gitara a ljudi igraju, vesele se, opijeni pevaju narodne pesme. Posle skoro godinu dana mog bivstvovanja među njima, osećam se kao da sam prihvaćen. Doduše ne među svima, ali i to je veliki napredak. Postoji potreba da se neupućenima objasni šta znače ta pesma, odakle potiče i ko su oni.

Zbijaju šale na moj ali i njihov račun. Kao da su južni Srbi. Bez ikakvih negativnih konotacija.

 

Krasna Lužica,
Ispravna, prijateljska,
mojih srpskih otaca kraj,
mojih blaženih snova raj,

sveta su mi tvoja polja!

Času budući,
usklikni radosno!
O, neka budu sa tvojeg
skuta došli muževi,
ugodni večnog pominjanja!

(Himna Krasna Lužica, u orginalu „Rjana Łužica”)

U tom nekom magnovenju prvi put sam shvatio koliko sam srećan jer negde pripadam,  nisam usamljeni vuk. Ne krijem se pod okriljem noći i ne moram da pijem da ne bi iz mene izbilo – ko sam i odakle sam.

Parada Lužičkih Srba a zastava na zvoniku u srpskim bojama (Foto Jutjub)

Ja ne moram da objašnjavam da mi je ime Marko, ali da u pasošu, zbog situacije, piše Markus.

Zahvaljujući Lužičkim Srbima moj pogled na svet se izgleda zauvek promenio. Ma koliko to zvučalo čudno oni su ti koji su mi otvorili oči. Sedeći onako pored vatre, slušajući njihovu muziku i pesme, saosećao sam sa njima. Moja sloboda nije Bogom dana. Neko je zbog nje platio cenu i to treba da se ceni.

Čudni su putevi božji. Mene je moj odveo daleko od kuće ne bi li mi pokazao put natrag.

 

Marko Stojiljković, Brno  (Posvećeno mojim dragim Lužičkim Srbima)

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 


Komentari40
997a9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Zivko Vasic
Hvala ti Marko za ovaj tekst, posebno za recenice:"Moja sloboda nije Bogom dana. Neko je zbog nje platio i to treba da se ceni." Hvala i ostaloma za pojasnjenja, a posebno Dejanu. R. Tosicu. Vidi se da on najbolje poznaje ovu temu. Treba videti bolje od sebe i uciti od njih. Treba znati da su Nemci, Madjari, Italijani uspeli da se ujedine, mi Srbi ne. Krivi smo za to mi, a ima i zasluge za to delovanje nasih neprijatelja cemu nismo znali da se najbolje odupremo. Bavarac i Prus nisu govorili isto
Petar Pavlović
Radio sam i ja oko godinu u Lužicama.1992 je godina i kolega na poslu me pita da, šta mi to radimo dole u Hrvatskoj, znajući da sam ja izbjegao odatle.On je pod uticajem teške antisrpske propagande koja se provodi na njemačkoj tv mreži. Strpljiv sam i objašnjavam mu jer znam da je lužički Srbin- katolik. Sluša pežljivo ali najviše ga je dojmilo kada sam mu rekao da se borimo zato da ne dođemo u situaciju u kakvoj su se oni našli. Pridobio sam ga. Inače sprijateljio sam se sa dvije lužičke srpske porodice i pozivan sam kući. Jedan katolićki sveštenik Srbin mi reče da u njih postoji legenda da su oni došli iz Srbije. Rat je u Jugoslaviji u punom jeku i jedna delegacija Srba iz Berlina odlazi u njihovu Besedu u Budšin i iznosi naše srbske argumente o ratu u Jugoslaviji. Posledica-Lužički Srbi odbijaju da na nagovor njemačkih vlasti osude Srbe u Jugoslaviji.
Јужни Србин
Да би схватили суштину морате прочитати бар једну књигу од Олге Луковић Пјановић, Милоша Милојевића или Гојка Вртунића, а затим промислити о прочитаном. Лужички Срби нас називају јужним Србима.
Дејан.Р.Тошић
Re:Јужни Србин@Поштовани,Срби из Србије знају своју историју, дилема настаје у прикривању информација још од Берлинског Конгреса 1878.када су Пруси издејствовали независну Србију, противно Сан Стефанском миру, по коме би Ниш, Врање, Лесковац, припао Бугарској, што су Руси желели! Срби и Немци имају заједничку историју и антропологија и археологију, ближу него са Русима. Уколико Срби прихвате Немце попут Руса, себе ради, тада ће истина бити на страни Српског рода, и то је и Руској и Немачкој академској јавности јасно, једино још СПЦ и САНУ ћуте, немо, где је ту мотив? У знању је моћ, а не у "називу"Срба. Српски род има име своје јединствено на све четири стране света.
Preporučujem 47
Beogradjanin Schwabenländle
@ Дејан Р.Тошић, оно са Прусима Вам није било добро, вероватно нисте никада срели праве Прусе. Срби су опуштен народ који више воли да слави, да чалабрцка, воли своје чокањче, да машта да прича о гусларима. Пруси, јесте да су се променили, не носе више чизме и чалшире коњаника, и коса им је дужа, али оно cak-cak им је остало.
Дејан.Р.Тошић
Re:Beogradjanin Schwabenlandle@ У праву сте, нису Пруси оно што су били 1871.а нису ни Срби оно што су били 1871. Сигурно зато што су Немци у Србији у првом и другом великом рату изазвали демографску катастрофу Срба у Србији. И то на жалост није била равноправна борба, увек су Пруси имали бар 3 до 8 савезнички народа када су ратовали против самих Срба и то се није променило до данашњих дана. А то није ствар за Српску хвалу и сујету већ за Пруску жалост и стид.
Preporučujem 67
Pozdrav iz Cezareje
Pitanje duga iziskuje mnogo razjasnjavanja, ali, vidjevsi ovaj detalj, mislim da ce najadekvatnije upotpuniti vasu pricu: "Пробивши се на домаћем терену, Џони је намеравао да оде за Америку и оствари светску славу, али су га одбили за визу, јер када су га упитали: „Господине Штулићу, како можемо знати да ћете се вратити?“, он је одговорио: „Па, морам порез платити“."

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja