U diplomatsko-obaveštajnim krugovima dugo se prepričavao sledeći događaj. U to vreme, među muškinjem u Srbiji vladao je modni trend u kom su dominirali crni i tamnosivi tonovi. Na američkoj turneji, gde se ugovaralo rušenje Miloševića, Velja Ilić bio je besprekorno odeven: crna košulja, crna kravata, crno odelo. Priča se da je jedan američki novinar, na kastingu za novog vođu Srba, s velikom znatiželjom upitao:
– Ko je ovaj gospodin koji tako znalački kombinuje crne boje?
Možda ga je baš modni nedostatak sprečio da postane Voja Koštunica pre Voje. Ali, kad mu je propao pokušaj da izađe na crtu Slobi, tipičan predstavnik žestoke čačanske škole mišljenja pokazao je druge talente. Velja, naime, nije pohađao školu u Kumrovcu i kurseve za strateški marketing i verovatno za Kotlera misli da je nekakav zlikovac iz američkog Kongresa.
Iako godinama očima ne mogu da se gledaju, Čačanin Boško Obradović shvatio je da dugogodišnji gospodar grada na zapadnoj Moravi odlično poznaje bit srpske politike. Može li, dakle, Boško postati Velja? Što je on ubeđeniji u to, Srbija ima manje šansi da postane normalna. Lider Dveri, naime, ne shvata još nešto. Veljina misterija je u njegovom neprskanom političkom talentu. Čak i kad krene pesnicom ka vama, ili bi da vas nabije na šimiku, ima nešto neodoljivo u tom zanesenom pogledu, bekamovskoj frizuri i zajapurenosti, kao da je upravo utekao pred razjarenim Užičanima koje je uradio za neku lovu.
Mit o Velji započeo je kada se 5. oktobra ujutru, 2000. godine, s oklopno-mehanizovanom kolonom Čačana, sve samim ljutim i nabildovanim kamiondžijama, uputio ka Beogradu. Kasnije se potvrdilo da je među tim junacima petooktobarske revolucije bio znatan broj oficira i podoficira Vojske Jugoslavije, odsek specijalne jedinice, tako da je priča o njihovoj iznenadnoj prekomandi među Veljine dobrovoljce samo pojačala bajke o tadašnjem gradonačelniku Čačka, kao mnogo ozbiljnijem div-junaku iz dosovskog ciklusa. Onako zadihan, crven i raspojasan, u trenerci, na putu za Beograd.
A u Beogradu je oduvao policiju. Potom je poslednji odbrambeni bedem razneo bagerom i ušao najpre u Skupštinu, a potom u vlast, dovodeći sve ostale na vlast. Dok su Beograđani bežali od suzavca što dalje od kruga dvojke, Velja ga je udisao punim plućima, kao da usisava sav vazduh s planine Jelice, svestan da posle toliko ispijene rakijice, koju mu je poklonio Atanasije Jeftić, suzavac na njegova čula deluje kao kamilica.
Zato, kadgod su prethodne vlade raspravljale o nekakvom Ilićevom ispadu ili kraduckanju, konsenzusom bi predložili da, eventualno, nevaljali ministar upiše kurs lepog ponašanja.
Boško Obradović je najpre pomislio da njegov stilski redizajn može da ga približi vrhu srpske politike. Odbacio je džemper „zlatiborac”, zamenivši ga modernim odelima, pa se čini da je od dverjanina koji baštini staroslovensko pojanje i ljotićevsku ideologiju provučen kroz fotošop. Dok Velja tvrdi da su Boškovi stilisti Amerikanci, Boško se ne da, aludirajući da su ga frizirali Rusi. Velja, opet, sumnjiči lidera Dveri da je prepakovan u perspektivnog lidera u laboratoriji Aleksandra Vučića gde su, osnovano se sumnja, porađani i Saša Radulović, Saša Janković i Beli Preletačević. Možda zbog toga što je Boško omogućio da SNS dođe na vlast u Čačku? Ali, ako su Saše i Beli zaista politički nestali – još se traga za njima, čak i na „Tviteru” – dverjanin ne misli da se pretvori u duha, već preuzima vođstvo u Savezu za Srbiju, provaljujući dveri RTS-a. Valjda je mislio: Ako je mogao Velja, mogu i ja.
Ali, Ilić je postao Vučićev disident iz nehata, besan na šefa naprednjaka, jer posle ministarskog mandata nije dobio upravu nad „Koridorima”.
Iako se tada činilo da je stariji Čačanin potpuno potonuo, pokazalo se da stari asovi umeju da se rasane, za sada samo na alternativnim televizijama. Iako izgleda pospano, s kaubojskim kaišem i košuljom raskopčanom od stomaka nagore, Velja se pretvorio u najboljeg stendap komičara, sočno opisujući Vučićevu vladavinu.
Naravno, očekivati da Velja doživljava moralnu katarzu jednako je verovanju da će trgovci polovnih automobila tražiti da se registruju kao Jehovini svedoci, a da se potom zaklinju da nisu vraćali kilometražu. Da je dobio „Koridore”, Vučić bi mu izgledao i viši nego što jeste.
Ali, stilizovani Boško, koji je nametnuo nasilje kao preovlađujuću političku matricu Saveza za Srbiju i preuzeo proteste, odaje utisak čoveka kojem odelo postaje sve tešnje i pored toga što je odličan retoričar i nije plašljiv. Ali, kako će sa sebe skinuti plašt ljotićevca? Svakako ne tako što će opet provaliti u RTS da bi poklonio po cvet novinarkama. Velja Ilić se, međutim, oduvek osećao komotno. I kada je obećavao da će lično skinuti pet kilometara asfalta s auto-puta i spojiti dva sela u opštini kojom vlada Nova Srbija, i kada je najstrašnije vređao Olju Bećković, i kada je, uoči 5. oktobra, od CIA dobio satelitski telefon. Naime, jedini je od lidera DOS-a koji je mislio da su mu Ameri uvalili telefaks.
Da li će se dvojica čačanskih političkih bluzera udružiti i pored žestokih optužbi koje su razmenjivali? Ako se to dogodi, nemam sumnju ko će im biti kum.
