utorak, 20.08.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 11:36
SEĆANjE: Anjes Varda (1928–2019)

Neumorna avanturistkinja u dva veka

Autor: Dubravka Lakićutorak, 02.04.2019. u 17:00
(Фото: Прес служба 69. Берлинала)

Negde sredinom februara, pošto je u Berlinu na 69. Berlinalu primila „Zlatnu kameru” za sveukupnu karijeru, francuska rediteljka, scenaristkinja, dokumentaristkinja, fotografkinja, producentkinja i montažerka – legendarna Anjes Varda, u poslednjem intervjuu za „Politiku”, kao da je nešto naslućivala, izjavila je: „Spremna sam da kažem zbogom”.

Ta njena rečenica uznemirujuće se urezala u pamćenje, smestila se u onoj datoteci u kojoj se čuvaju sve primisli o prolaznosti života, ali i o večnom trajanju ukoliko je život ispunjen stvaralaštvom i konkretnim delima. U slučaju Anjes Varde, te neumorne „kume francuskog Novog talasa”, to večno trajanje obezbeđeno je činjenicom da je za 65 godina svoje plodne karijere snimila 54 filma i televizijskih projekata i time postala nezaobilazni deo ne samo francuske već i svetske filmske istorije, deo kulturnog nasleđa svih nas.

Pred svoj odlazak u petak 29. marta (nije sačekala svoj 91. rođendan u maju), ta energična i vrcava životna i umetnička vragolanka, poklonila je svetu i svoj testamentarni film – „Varda o Anjes”, u kojem je u formi dugometražnog dokumentarnog filma dala svoj osvrt na sopstveno stvaralaštvo, na život i svoje grčko poreklo (otac joj je bio Grk iz Soluna sa prezimenom Vardas, a rođena je u Belgiji), umetničke i lične izazove. I posle svetske premijere u Berlinu, komentarišući nastanak ovog svog filmskog testamenta za „Politiku“, Anjes Varda je rekla: „Nije bilo ni zahtevno ni teško zato što ja duboko mislim o onome što radim i zato što, kada nešto već uradim, ne mislim o tome da li sam nešto mogla uraditi bolje ili drugačije. Uvek pokušavam da razumem kreativni proces. On nije samo tehničke prirode, on sobom nosi dosta spontanosti, jer ja sam umetnik. U 20. veku sam bila filmski stvaralac, a u 21. veku sam konačno postala umetnik!”

To svoje filmsko bivstvovanje u dva veka, nekadašnja dobra drugarica svih aktera francuskog Novog talasa (i samog Žaka Demija sa kojim je bila u braku i dobila dvoje dece, ćerku Rozali Varda i sina Matjea Demija), ali i Martina Skorsezea, Bernarda Bertolučija, čak i Džima Morisona, glumaca Filia Noarea, Marčela Manstrojanija, Katrin Denev i Mišela Pikolija komentarisala je za „Politiku“ ovako:

– Uvek sam bila na margini tih nekih filmskih sistema koji su uvek postojali i još uvek postoje. Za sve ove silne godine dala sam sve od sebe imajući u vidu da je svaki film avantura ukoliko u sebi sadrži taj osećaj eksperimenta. Nikada sebe nisam kopirala idući od filma do filma. Ako i jesam pripadala nekom „sistemu” onda je to negde na marginama. Nikada nisam snimila akcioni film jer su moje ambicije uvek bile skromne.

Iz tih „skromnih” ambicija nastajali su njeni neprevaziđeni filmovi: „La Pointe Courte“ (1954), „Kleo od 5 do 7“, „Vagabund“ (1984), „Jacquot de Nantes“ (1991), „The Gleaners and I“ (2000), kao i serijal dokumentaraca, umetničkih fotografija i instalacija. I u svemu tome njen fokus je bio na dokumentarističkom realizmu, na komentarima društvene stvarnosti, pa i na otvaranju i podsticanju feminističkih pitanja.

Za svoja filmska dela osvajala je brojne nagrade, od berlinskog „Srebrnog medveda” („Sreća“), venecijanskog „Zlatnog lava” („Bez igde ičega“, odnosno „Bez krova i zakona”), nagrade EFA („Sakupljači i sakupljačice”) i francuskog „Cezara” („Anjesine plaže“), evropskog i američkog Oskara za životno delo i počasne kanske „Zlatne palme”, pa sve do nedavne berlinske „Zlatne kamere”.

Taj poslednji serijal počasnih nagrada Anjes Varda je za „Politiku” prokomentarisala u svom stilu: „Sada kada sam dovoljno stara svi se trude da me nagrađuju, a to je kao da vam kažu: „Matora si, daj da ti nešto damo“. Sada imam pune police nagrada. Zahvalna sam na ovim poklonima, ali smatram da to nije fer prema drugim ženama rediteljima koje ne dobijaju nagrade, a zaslužuju ih. Ne volim taj osećaj da me ponekad nagrađuju kao alibi kada žele da dokažu kako poštuju žene...”.

S druge strane, rekla je tada Varda, „ja sam živa dok putujem, dok razgovaram sa ljudima, dok razmenjujemo reči, utiske o životu i o filmovima. Volim ono što nam život donosi, sva ta iznenađenja koja on priređuje ljudima, evo i meni, konstantno. To je ono što smatram uzbudljivim i zbog čega neću stati”.

Ipak je stala, doduše samo na ovom svetu. Da je nije taj kancer, koji je sobom nosila ne osvrćući se, na kraju savladao, ona bi i dalje energično išla napred. Anjes Varda je preminula kao što je i živela, okružena ljubavlju i brigom svoje porodice i prijatelja, u svom pariskom domu.


Komentari0
77723
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja