subota, 14.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:00
FORMULE ŽIVLjENjA

Strah od greške

Postoje osobe sa iskrivljenim predstavama o omaškama, koje ih blokiraju ili čak parališu u životnim aktivnostima, pa zbog toga izbegavaju javne nastupe, iako je to za njihovu profesiju važno
Autor: Zoran Milivojevićponedeljak, 08.04.2019. u 08:00
(Фото: Пиксабеј)

Svaki čovek povremeno načini neku grešku, donese neku odluku za koju kasnije misli da je bila pogrešna. Međutim, ljudi veoma različito reaguju na sopstvene greške. Kako će neko reagovati na vlastitu grešku zavisi od toga kako on razume grešku. U tom smislu, možemo reći da neki ljudi pravilno razumeju greške, a da neki ljudi imaju iskrivljene predstave o greškama koje ih blokiraju ili čak parališu u životnim aktivnostima.

Jedan takav primer su neki ljudi kod kojih postavljamo dijagnozu „socijalna fobija”. Reč je o ljudima koji imaju veliku tremu da govore pred grupom nepoznatih ljudi, zbog čega izbegavaju javne nastupe, čak i onda kada bi zbog potrebe posla koji obavljaju morali da nastupe na nekom seminaru, obuci ili da na kongresu iznesu neko saopštenje. Oni na sastancima ćute, izbegavajući da na bilo koji način skrenu pažnju na sebe.

Briga za reputaciju

U osnovi njihovog straha od javnog nastupa je strah da će napraviti neku grešku, da će nešto pogrešno reći ili da će pokazati osnovno neznanje. Ideja da će napraviti grešku prilikom javnog nastupa je samo prva predstava u mentalnom toku kojim pretvaraju grešku u potpunu katastrofu. Takva osoba misli da, kada drugi shvate da je ona napravila grešku, pomisliće da je ona neznalica i glupa, što će dovesti do toga da je prezru i odbace, što će uništiti njenu reputaciju, tako da će se na kraju ona osećati osramoćeno kao dokazano glupa i bezvredna.

Da se ova katastrofa ne bi desila, osoba na svaki način izbegava situacije u kojima bi mogla da se dogodi. A ako ipak mora da nastupi pred nekom publikom, ona je, dok izlaže, dekoncentrisana strahom da će pogrešiti. Ona tada misli da drugi primećuju znake njenog straha, čuju podrhtavanje glasa, vide crvenilo lica, zbog čega počinje da misli da je drugi ocenjuju kao emocionalno nestabilnu i čudnu, tako da to užasno iskustvo postaje novi, dodatni razlog za izbegavanje javnih nastupa.

Javna fobija je dramatičan primer straha od greške, ali postoji puno drugih primera u kojima strah od greške zagorčava nečiji život i ometa optimalno funkcionisanje. Na primer, oni koji su opsesivni, nerazumno mnogo puta proveravaju da li su nešto pravilno uradili. Brojni su oni koji imaju dobre preduzetničke ideje, ali se ne usuđuju da krenu u poslovni poduhvat, jer sumnjaju u svoje sposobnosti i veruju da će se osramotiti zbog pogrešnih odluka i neuspeha.

Svi ovi ljudi imaju nepravilan odnos prema greškama, a suština tog odnosa je u tome da izjednačavaju sebe i svoje postupke. Oni misle da ako neko pogreši da to mora značiti da je glup i nesposoban. Ne razumeju da pametna osoba može doneti pogrešnu odluku, da može u nečemu pogrešiti. Drugim rečima, oni sami misle da su glupi i nesposobni ako naprave grešku, zbog čega u slučaju greške sami sebe preziru, a zatim taj stav projektuju na druge, smatrajući da će ih u slučaju greške i drugi prezreti.

Šta je pravilan odnos prema grešci? Na prvom mestu je svest o tome da je to postupak neke osobe koji je različit od same osobe. Kada razlikuju sebe od postupka, tada, čim shvate da je postupak pogrešan, oni se distanciraju od njega, prestaju da ga čine, prihvataju odgovornost za grešku, analiziraju grešku, ako su pogrešnim postupanjem nekoga oštetili, izvinjavaju se, nude da nadoknade štetu. Međutim, ono što je najvažnije, oni uče iz greške tako što se pitaju: „Ako je taj postupak bio pogrešan, kako da pravilno postupim u nekoj budućoj, sličnoj situaciji?” Na takav način oni, prolazeći kroz život, uče iz sopstvenog iskustva čineći sve manje grešaka.

„Nepogrešivo” dete

Kako odnos prema sopstvenim greškama bitno utiče na budući kvalitet i privatnog i poslovnog života, jedan od glavnih ciljeva roditelja treba da bude da kod svog deteta razviju pravilan odnos prema njegovim greškama. Deca, po prirodi stvari, izjednačavaju sebe sa greškama koje čine, zbog čega, a da o sebi ne bi loše mislila, odbijaju odgovornost za greške i pripisuju je drugim ljudima ili situaciji. „Nepogrešivo” dete će izrasti u iritantnog „nepogrešivog” odraslog.

Škola uči decu da je greška kada se ne pridržavaju pravila, što je tačna definicija kada su u pitanju matematika i logika, dakle zatvoreni sistemi. Život je otvoren sistem u kome ova vrsta definicije ne važi.


Komentari5
49386
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Berislavci
Napoleon Bonaparta je jos od malih nogu ispoljavao svoj vanserijski talenat, bio je veoma ambiciozan i radan. Vojnicka znanja i vestine koje je sticao u vojnim skolama nisu ga zadovoljavali pa je inspiraciju trazio u Aleksandru Makedonskom, Hanibalu i Cezaru kojima je prosto bio opcinjen. Brzo je uvideo da za velika osvajanja ovih vojskovodja nije bilo dovoljno samo vojnicko znanje, nego je odlucujuca bila imaginacija. Pred svaku bitku Napoleon je imao tremu, pritiskivao ga je strah od neuspeha. Da bi savladao taj strah i podigao svoje samopouzdanje, Napoleon je naredio svom omiljenom generalu Lanu da na sednicama generalstaba, gde se diskutovalo o strategiji i taktici predstojece bitke, stalno negira njegove odluke! Naime, posle burne diskusije u kojoj su generali razradjivali prednosti i mane raznih borbenih varijanti, Napoleon bi izvodio zakljucke. Zatim na scenu bi stupao Lan: "Nije dobro Bonaparta!". Tako bi vise puta "ponistavao" njegove odluke dok bi dosli do najboljih resenja!
Petar V. Terzic
Ljudski je gresiti.Kad bi ljudi postupali nepogresivo, bilo bi to monotono i dosadno zivljenje; individua bi se ponasala kao robot i drustvo bi bilo totalno robotizovano.Najbolje se uci na svojim greskama, a mudri to cine na svojim i tudjim.Dobro je u istrazivanju i kretivnom procesu usputno koristiti tudja iskustva, ali tek sopstvenim iskustvom jacamo svoju emocionalnu inteligenciju i postupamo sa manje straha i samopouzdanije. Greske su te koje proces ucenja cine izazovnijim. Sto vise znamo vise vidimo sto ne znamo.Dakle, znanje kao promenljiva kategorija nas ne cini sigurnijim, vec zbog naseg suocavanja sa vecim nepoznanicama mogucnost da pogresimo je veca. "Covekove mozak je slican padobranu, funkcionise kada je otvoren",kaze Ajnstajn. Covek se uci dok je ziv. Genijalci mogu da nesto nauce i od budala, dok budale ne mogu niti od genijalaca, kaze stara helenska mudrost.Kada pravimo plan rada, dobro je predhodno promisliti sve varijante kako bismo sveli mogucnost greske na minimum.
Goran jakovljevic
kako prevazici poistovecivanje sa raznim zivotnim ulogama i probuditi istinsko ja kao osnovni zametak licnosti? Razlikovati sebe od svoje uloge podrazumeva postojanje toga " sebe", koje je bas zbog poistovecivanja zakrzljalo.
zoran stokic
„Непогрешиво” дете ће израсти у иритантног „непогрешивог” одраслог. Naše porodice i školstvo težište je stavljeno na "apsolutno" znanje, na nektitičko bubanje naučnih teorija i na igru ('napišti domaći i idi da se igraš') a nauštrb socijalizacije i pedagogije. Današnje uspešne države stvorila su društva u kojima je evoluirala građanska kulturna matrica, čije je težište bilo na kritičkom mišljenju, učenju na greškama, argumetovanom dijalogu, toleranciji, intelektualnom poštenju. Zameci građanskog društva postoje u Srbiji danas – na primer na našim fakultetima i institutima – i oni mogu poslužiti kao matrica nove paradigme ponašanja i delanja. Spustimo se sa "palanačkog Olimpa" u zbiljsku arenu naučnog rešavanja problema, ne sa ciljem da se bavimo naukom, nego sa ciljem da "snimimo" sociološku mrežu (institucije, norme, etiku, procedure..) koja naučnicima omogućuje da se bave naukom (da stvaraju nova znanja). Ta nam sociološka mreža može poslužiti kao baza za razvoj građanskog društva.
Nada Kovac
Divno, ponovo HVALA

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja